Za ovim stolom je sedeo noćni asistent koji je usmeravao teleskop od 100 inča na odabrani objekt. Preko sistema sočiva i ogledala, uz diskretno osvetljenje, asistent je kroz ove “teleskope” mogao da očitava koordinatne krugove koji su bili na samom teleskopu, desni za očitavanje časovnog ugla, a levi za deklinaciju. Tako je teleskop usmeravan.

| 1 | 2 | 3 | Maunt Vilson teleskop

U noćima bez Meseca astronomi su snimali u Njutnovom fokusu. Pošto bi teleskop bio usmeren na izabrani objekat (vidi sliku gore) pokretna platoforma (levo na slici dole) bi klizila uz otvor kupole i donela posmatrača do kaveza teleskopa.

Panoramski snimak unutrašnjosti kupole Hukerovog teleskopa sa ogledalom od 100 inča (2.5 m). Nagnuta osa svetlog okvira koji nosi teleskop usmerena je ka severnom nebeskom polu. Levo, duž proreza kupole, je pokretna platforma koja omogućava posmatraču da priđe Njutnovom fokusu teleskopa. Manja platforma koja prinosi posmatrača Nasmitovom fokusu nalazi se ispod nivoa kružnog poda i ne vidi se na ovoj slici. Veći snimak

Poznata slika dole iz 1923-će, prikazuje Edvina Habla (Edwin P. Hubble) koji je postavio stolicu na samu ivicu pokretne platforme, na visini od 2-4 sprata iznad poda uz kupolu, zavisno od visine objekta iznad horizonta.

Edvin Habl podešava vidno polje u Njutnovom fokusu Hukerovog teleskopa, koji je šematski prikazan na skici desno. Hablovo oko je u poziciji koja odgovara crvenom X na skici. Ispred njega je držač fotografske ploče, a Habl posmatra kroz mali okular iznad ploče. Izlazni snop teleskopa pokriva i okular i fotografsku ploču, tako da grubo gledano ima prečnik od Hablovog čela pa do grudi.

Na MVO i dan danas stoji jedna takva stolica koju vodiči ponosno pokazuju posetiocima kao “Hablovu stolicu.” Ako bi Don Nikolson vodio turu on bi uz smešak dodao “…doduše, bilo je tada toliko takvih stolica.”

Pored visine, drugi izazov posmatranja u Njutnovom focusu bio je otvor kupole, tačno iza leđa posmatrača. Na nadmorskoj visini od 1.700 metara to je moglo da bude prijatno u julu ili avgustu ali kada dođu decembar ili januar to je bila druga priča. U kratkom filmu gore Don pominje kako je kao svaki samouvereni tinejdžer jednom prilikom ubedio oca da može da ga zameni u snimanju Jupiterovih satelita. Mudri Set Nikolson se složio, i proveo prijatno veče u toploj sobi, ćaskajući sa kolegama, da bi posle tri sata došao da pokupi sina koji se dotle smrzavao na hladnom februarskom vazduhu. Kako Don kaže, “tada sam shvatio da astronomija kao profesija nije za mene!”

Tu je radeći u Njutnovom fokusu, Džordž Riči (George Ritchey), glavni dizajner Hukerovog teleskopa, razložio Andromeda maglinu u zvezde i našao u njoj prve Nove, a Džon Dankan (John C. Duncan) i Milton Hamason (Milton Humason) zapazili su na svojim snimcima M33 i M31 misteriozne promenljive koje nisu bile Nove. Habl je nastavio sa praćenjem tih promenljivih, pokazao da su neke od njih Cefeide, pomoću njih odredio daljine do M31 i M33 (kao i do patuljaste NGC 6822), i time pokazao pravu prirodu galaksija kao dalekih zvezdanih sistema. A preko snimaka koje je dobio tim istim teleskopom u tom istom Njutnovom fokusu, Valter Bade (Walter Baade) je zaključio da u našoj Galaksiji i drugim spiralnim galaksijama postoje dve “populacije” zvezda, što je bio ključ koji je povezao evoluciju zvezda sa evolucijom galaksija.

U noćima sa Mesecom koje nisu bile sasvim tamne, umesto snimanja samih objekata u Njutnovom fokusu astronomi su radili snimanja njihovih spektara u Nasmitovom fokusu.

Edvin Habl (levo) i posetilac, fizičar Džejms Džins (Sir James Jeans) u Nasmitovom fokusu Hukerovog teleskopa, koji je skiciran desno. (Sam Habl nije se bavio spektroskopijom.) Na kavezu teleskopa je prvo montiran spektrograf pa fotografska ploča sa parafokalnim okularom. Džinsovo oko je na okularu, približno na poziciji crvenog X na skici. Na dnu slike se vidi kućište u kome je montirano ogledalo od 100 inča. Taj donji deo teleskopa i mala pokretna platforma na kojoj su Džins i Habl nalaze se ispod nivoa kružne platforme oko teleskopa i ne vide se na slici gore.

Tu je, sedeći na nekom ćebetu ili jastuku sa nogama koje su se klatile preko ivice platforme, Milton Hamason proširio prvobitnu listu od 40-tak galaksija za koje je Vesto Slajfer sa Lavel opservatorije u Arizoni našao da se udaljavaju od nas. Radeći sa moćnijim teleskopom i boljim spektrografom Hamason je veštim izborom objekata otišao u dubinu svemira i našao galaksije koje se udaljavaju od naše sa brzinama i do jedne desetine brzine svetlosti. Habl je kombinovao te rezultate sa svojim procenama daljina tih istih galaksija i pokazao da su te dve veličine proporcionane jedna drugoj, tačno kako je već sračunao i predvideo belgijski fizičar Žorž Lemetr (Georges Lemaitre) iz Ajnštajnove teorije relativnosti za slučaj prostora u širenju. Tako je došlo do najčuvenijeg MVO otkrića, otkrića širenja svemira. Tu je radeći u Nasmitovom fokusu Rudolf Minkovski (Rudolf Minkowski) našao spektroskopsku evidenciju da postoje dva tipa supernovih, što je bilo ključno za naše shvatanje zvezdane evolucije a pola stoleća kasnije dalo nam i novi metod za procene rastojanja dalekih galaksija u kojima više ne možemo da vidimo Cefeide.

Sva posmatranja su rađena fotografski i sva merenja na fotografskim pločama koje su sami astronomi razvijali istog jutra po završenom posmatranju. Fotografske ploče su bile montirane na teleskop of 100 inča preko specijalno napravljenih držača čiju funkciju Don objašnjava pri kraju filma.

Držač fotografske ploče koji je mogao da se montira ili u Njutnovom ili u Nasmitovom fokusu teleskopa od 100 inča.

Mali tražilac, ustvari okular, koji je na ovoj slici na poziciji od “12 sati” bilo je moguće postaviti i na drugim lokacijama po obodu kruga, kako je najzgodnije, zavisno od pozicije zvezde za praćenje u odnosu na objekat snimanja. (Baš kao što moderni astrofografi koriste ponekad takozvane rotatore kamere da bi lik zvezde za praćenje pao na pomoćni čip.) Samo praćenje nije rađeno finim pomeranjem gigantskog teleskopa već pomeranjem fotografske ploče u njenom držaču (!), koristeći dva puža pod pravim uglom koji se vide na donjem delu držača.

Eksponiranje je rađeno prostim ručnim izvlačenjem metalnog poklopca ispred fotografske ploče, kako Don pokazuje na slici. Ponekad bi posmatrač zatvorio poklopac ploče ako bi video u tražiocu da se pogoršala turbulencija lika prateće zvezde, pa bi strpljivo sedeo i kontrolisao kvalitet lika da bi nastavio ekspoziciju kada se taj kvalitet poboljša, baš kao što u naše vreme neki astrofotografi koriste softverski monitor za veličinu zvezdanih likova. Za slabe objekte astronomi su eksponirali jednu istu ploču i po više noći, opet slično kao što astro-fotografi u današnje vreme na kompjuteru sabiraju višestruke elektronske slike. (Ta procedura je efikasnija kod elektronskih kamera nego kod fotografske ploče.)

Deo posmatračkog, noćnog rituala bila je i pauza u ponoć. Tada bi se se astronomi i noćni asistenti sa teleskopa od 60 i 100 inča skupili u maloj kućici, takozvanoj “brodskoj kuhinji”, koja je na pola puta između dve džinovske kupole. Tu bi bio serviran topli obrok i okrepljenje, posle čega bi se nastavila posmatranja.

Četiri kolosa posmatračke kosmologije, ovde u svojim poznijim godinama, koji su svoja najveća otkrića napravili sa MVO teleskopom od 100 inča: s leva na desno, Hamason, Habl (sedi), Bade, i Minkovski. U pozadini je portret osnivača i prvog direktora MVO Džordža Elerija Hejla.

Treba reći da su ovde pomenuta četiri astronoma činila samo takozvani Nebularni otsek, dok je tri puta više astronoma radilo u druga dva otseka opservatorije, Zvezdanom i Sunčevom. Vangalaktička astronomija i kosmologija po kojima je MVO postala poznata nisu u stvari bile motiv za izgradnju opservatorije ili teleskopa od 100 inča. MVO osnivač i prvi direktor Džordž Eleri Hejl (George Ellery Hale) bio je solarni astronom koji je otkrio da sunčeve pege imaju magnetna polja nekoliko hiljada puta veća nego glavno dipolno polje Sunca (ili Zemlje). Pod uticajem razvoja astronomske spektroskopije krajem 19. veka Hejlova vizija bila je opservatorija koja će komplementarno izučavati fiziku Sunca i fiziku zvezda. Kako se kasnije slikovito izrazio jedan od poslednjih velikih MVO astronoma Alan Sandejdž (Allan Sandage), MVO je bio projekat ljudi koji su “sanjali da shvate zvezde.” U tu svrhu podignuti su teleskopi od 60 i 100 inča čiji namena je bila astrofizika zvezda, i tri solarna teleskopa (jedan horizontalni, dva na tornjevima) namenjana fizici Sunca. Taj program je brilijantno ispunjen, i zahvaljujući dobrim delom MVO astronomima u 20. veku mi smo shvatili zvezde. Potpuniji opis tih brilijantnih otkrića je interesantna, zasebna priča, koja je pomalo nepravedno ostala u senci velikih MVO otkrića u oblasti kosmologije i vangalaktičke astronomije.

 | 1 | 2 | 3 | Maunt Vilson teleskop

(Kraj u sledećem nastavku)