Ovo je krajnji minimum, niz sasvim uprošćenih objašnjenja onoga što čovek treba da zna da bi mogao da razume običan novinski članak u vezi astronomije. I da bi mogao da učestvuje u smislenom razgovoru na astronomske teme, ili bar da zna da postavlja pitanja.

Albert Ajnštajn (Albert Einstein 1879-1955)

Jedan od najvećih naučnika i jedan od najsuperiornijih intelektualaca svih vremena. Puno je njegovih duhovitih i mudrih misli, ali o njemu treba znati bar ovo: Ajnštajn je tvorac dve veličanstvene teorije: Specijalne teorije relativnosti i Opšte teorije relativnosti. Obe otkrivaju duboko skrivene tajne prirode, njene zakone i suštinu. Zato jesu toliko vredne.

Amaterska astronomija

Ni jedna nauka nema takve entuzijaste kao astronomija. Da li ste ikada čuli za udruženje hemičara amatera, ili društvo amatera matematike? Nikad! Ili za amatersko udruženje psihologa, istoričara, sociologa, medicinara? To ne postoji, ali postoje brojna astronomska amaterska udruženja i postoje još brojniji astronomi amateri. Dakle, astronomi amateri su aktivni ljubitelji astronomije koji nemaju formalno astronomsko obrazovanje niti za svoj astronomski rad dobijaju platu. Oni rado posmatraju nebeske objekte i dobro poznaju nebo. Neki od njih su pravi stručnjaci za pojedine oblasti astronomije. Ti ponekad pružaju dragocenu pomoć profesionalnim astronomima. Neki su u istoriji zabeleženi po važnim i velikim otkrićima. Na primer, takav je bio Viliam Heršel koji se proslavio otkrićem Urana, a inače je bio profesionalni muzičar. U ovim krajevima najveći astronom amater je Korado Korlević iz Istre, koji je pronašao preko hiljadu asteroida i po tome je u vrhu među lovcima na asteroide u svetu. Takođe, otkrio je dve komete itd.

Među istaknute astronome amatere iz naših krajeva treba navesti Janka Mravika iz Bačke Palanke i Jaroslava Grnju iz Bačkog Petrovca koji su do sada snimili više od 100 tranzita vansolarnih planeta čime su se probili u sam vrh astronoma amatera u svetu koji su uradili nešto slično. Takođe otkrili su do tada nepoznatu promenljivu zvezdu.

Antimaterija

To je materija sastavljena od antičestica. A šta su antičestice? Pa one su isto što i čestice, samo sa obrnutim naelektrisanjem. (Naravno to je objašnjenje samo za svakodnevne potrebe čitanja štampe)

Apsolutna nula

Najniža moguća temperatura. Nema hladnije od toga. Po Celzijusovoj skali apsolutna nula je -271,15 st. C. što je jednako 0 K.

Asteroid

Gromada kamena ili metala u svemiru, nepravilnog oblika, ostatak materijala nakon što su formirani Sunce i planete. Zovu se još i planetoidi.

Asteroidni pojas

Nije u srazmeri

Milioni asteroida kruže oko Sunca u pojasu između Marsa i Jupitera. Ali taj put oko Sunca je toliko dugačak da nema skoro nikakve šanse da raketa na putu do Jupitera lupi u neki asteroid.

Astrofotograf

Onaj koji snima nebeske objekte i te snimke objavljuju. Od tih u regionu za koje postoje šanse da ih vidite, pomenućemo nekoliko istaknutih:

Ljubinko Jovanović, Jurij Stare (Slovenija), Matija Pozojević, Boris Štromar, Zlatko Orbanić, Danijel Reponj… (Hrvatska)

Janko Mravik, Miodrag Sekulić, Jaroslav Grnja… (Srbija)

Astrofotografija

Da nije astronoma fotografija bi bila zakržljala i sporije bi se razvijala o čemu govori ovaj članak. Da nije astronoma ni astrofotografije ne bi bilo.

U najkraćem: astrofotografija je astronomska fotografija. Profesionalnom se bave profesionalci u cilju prikupljanja i čuvanja što više podataka o posmatranom objektu. S obzirom na skromnu opremu kojom raspolažu u poređenju sa opremom profesionalaca astorfotografi amateri se zadovoljavaju slikanjem najatraktivnijih objekata za lične albume.

Miroslav Grnja, Mesec

Postoji poseban tip astronomskih fotografija za najširu publiku. To su one koje s obzirom na formu, boju itd. zadovoljavaju i stroge estetske kriterijume.

Astronomija

…nauka koja proučava objekte i pojave izvan Zemlje i njene atmosfere. Ili još kraće: izučavanje zvezda, planeta i svemira, kako to definiše NASA

To su sasvim kratka definicije astronomije, ali mi znamo da je astronomije mnogo više od rečenog. Sve što postoji i ne postoji na neki, makar i sasvim posredan način, ima veze sa astronomijom. Čak i pravljenje kolača: Segan kaže «Ako hoćete da napravite pitu od jabuka polazeći od ničega, morate prvo napraviti svemir». (Objašnjenje ove mudre primedbe nalazi se u njegovoj knjizi Kosmos.).

Astronomska jedinica, AJ,

… vrlo zgodna za razdaljine u Sunčevom sistemu. Ona predstavlja srednje rastojanje Zemlje od Sunca te iznosi 149.597.870.691 metara. Naravno, dovoljno je da zapamtite 150 miliona kilometara.

Od Sunca do Jupitera, na primer, ima 5,202 AJ

Atom

Izvorno, atom je nedeljiva, dakle osnovna čestica, najmanja ciglica od kojih je sve materijalno napravljeno. Tako je otprilike atom definisao Demokrit iz Abdere, dakle, jedan od velikana stare Grčke, a koji je živeo u 4. i 3. veku stare ere. Kasnije, u 19. veku dokazano je postojanje jedne sasvim, sasvim male čestice za koju se tvrdilo da je nedeljiva, osnovna čestica, pa je nazvana, kako drukčije nego atom. E ali posle se ispostavilo da taj atom nije nedeljiv nego da se sastoji od još sitnijih čestica.

Zato se atom danas definiše kao najmanji deo nekog hemijskog elementa, na primer gvožđa, kiseonika itd. koji sastoji se od elektrona i jezgra koje čine neutroni i protoni.

Beli patuljak

To je ono što ostane na kraju života jedne osrednje ili male zvezde. Ali pre toga ova zvezda se polako širi sve više da bi ušla u fazu crvenog džina, nakon čega u svemir ispusti svoje gornje slojeve i tako nastane planetarna maglina. U središtu planetarne magline ostane bela zvezda patuljak koja živi stotine milijardi godina.

Takva je sudbina i Sunca.

Brzina svetla

Najbrži je pogled, govorio mi je Milorad, moj prijatelj iz osnovne škole. On je imao starijeg brata koji je sve znao pa je tako preko Milorada prosvetlio i mene. Jer pogledom u trenutku možeš da pređeš i najveća rastojanja.

Dobro, brzina svetla je 299 792 458 metara u sekundi, ali je dovoljno da to zaokružite na: 300 000 kilometara u sekundi. Ta brzina se u fizici označava slovom «c» i to je brzina svetla u vakuumu.

Ukratko: ništa materijalno ne može da putuje brže. To je zakon! A i tom brzinom može da putuje samo ona materija koja nema masu. Fotoni nemaju masu pa mogu da jure brzinom c. Materijalna tela koja imaju masu, makar to bila i trunčica prašine, mogu samo da se približe toj brzini, a ne i da je dostignu. Evo zašto: kretanje velikim brzinama izaziva neke čudne posledice. Što se brže neka materija kreće to se više njena masa povećava. Kada bi pomenuta trunka išla brzinom c njena masa bi bila beskonačna. (Izlazi da bi čestica morala da ima «beskonačniju» masu od beskonačne da bi putovala brže od svetlosti, što je besmisleno).

Druga posledica: kada jurite velikom brzinom dužina u pravcu kretanja se smanjuje. Ako putujete brzinom c dužina postaje 0!

I još nešto zbunjujuće: što brže se krećete to vaše vreme teče sporije. Pri c brzini vreme potpuno staje.

Dakle, ako idete brzinom svetlosti vaša masa (ako je imate) postaje beskonačna, rastojanje do cilja je nula, a vreme stoji. Gde god da krenete – već ste stigli!

Ako vam je ovo bilo zanimljivo pročitajte ovaj članak.

Crna rupa.

Uz svako objašnjenje crnih rupa nezaobilazna je primedba da ništa, pa čak ni svetlo, ne može da izađe iz crne rupe. Ta primedba izaziva dva objašnjenja.

Pre svega, nije tu bitno svetlo, već brzina, tj. brzina svetla. A brzina svetla je najveća moguća brzina bilo čega materijalnog.

Zašto se snaga gravitacije crne rupe meri brzinom? Zamislite da ste u reci na ivici vodopada. Morate brzo da plivate, inače odoste niz vodopad. E gravitacija crne rupe (u našem primeru to je vodopad) je toliko snažna da ni naj-najbrže bilo šta ne može da pobegne rupi ako joj se približi neoprezno blizu. Ništa, pa ni svetlo, koje je najbrže.

S druge strane svetlost dobro opisuje upadljivu osobinu crne rupe da se ne vidi. Mi svet vidimo zahvaljujući sposobnosti da opažamo svetlosne zrake. E sad, ako svetlost nije u stanju da izađe iz crne rupe…. Onda znači da crnu rupu ne možemo da vidimo! Zato te objekte i zovemo crne rupe. Crne zato što se ne vide, a rupe zato što u njih može da se upadne (a ne može da se izađe). Crne rupe su alave jer sve gutaju što im se primakne.

Pa kako detektujemo crnu rupu kad je ne vidimo? Pa, po posledicama koje ona izaziva u svojoj okolini. Njena snažna gravitacija izvitoperuje okolinu i utiče na sva tela u susedstvu. Prema tome, ako vidite da se neka zvezda čudno kreće, recimo obilazi oko ničega, onda je to dobar znak da to ona obilazi crnu rupu.

Inače, male klinje iz osnovne škole obožavaju priče o crnim rupama.

Otkud crne rupe? Pa, one su poslednji stadijum razvoja gigantskih zvezda. Te zvezde se, nakon što sagore svoje gorivo uruše tako da se mnogo materije spakuje u sasvim malu zapreminu. A mnogo materije znači i mnogo jaku gravitaciju. A jako mnogo materije u malo prostora jeste crna rupa.

Crveni džin

Uzmite da su to baš velike zvezde, prave zvezdurine. Kada naše Sunce (takva mu je sudbina) za još koju milijardu godina uđe u fazu crvenog džina toliko će se proširiti da će progutati Merkur i Veneru, pa možda i samu Zemlju, ne zna se još pouzdano. Dakle, ogromna, velika zvezda!

Crveni pomak

Kada se telo koje emituje svetlo udaljava od nas, onda se svetlosni talasi koji dolaze do nas razvlače, tj. povećava se njihova, talasna dužina, što se u spektru odnosnog svetla očitava kao pomeranje spektralnih linija svetlosti prema crvenom delu spektra. I što se telo brže udaljava to je pomak ka crvenom delu spektra veći.

Dakle, kada pročitate da je crveni pomak neke zvezde velik, onda znajte da se radi o zvezdi koja se udaljava od nas i to velikom brzinom. Dovoljno.

Crvotočina

Ovo je pojam sa ruba fizike. Zamislite dve rupe udaljene međusobno milion kilometara. One su međutim povezane tunelom koji je dug samo jedan kilometar. E to je crvotočina (zove se još i Ajnštajn – Rozenov most). Kako je crvotočina moguća? Pa moguća je jedino u nekim mračnim dubinama matematike i fizike, teorijski, možda. Ali je putovanje na giga-razdaljine vrlo brzo i u tom smislu je crvotočina je sjajno rešenje za duga putovanja.

Inače, najpoznatije i prvo otkriveno rešenje za crvotočine zove se Ajnštajn – Rozenov most ili Flamova crvtotočina. Ali o tome više potražite u nekom naprednijem leksikonu od ovog. 

PS Neki fizičari umesto izraza "crvotočina" radije koriste termin "tunel"

Doplerov efekat

Znate ono sa lokomotivom koja pišti: kada nam se približava zvuk je sve viši, a kada se udaljava on je sve niži. E to je zbog Doplerovog efekta. Doplerov efekat je dragocen za astronomiju, medicinu i saobraćajnu policiju.

Radi se o sledećem: kada nam se telo koje proizvodi talase (svetlosne ili zvučne) približava ti talasi do nas dolaze u sve kraćem intervalu. Ukoliko se telo udaljava od nas onda talasi do nas stižu u sve dužim intervalima!

Doplerov efekat svetlosnih talasa se očitava kao crveni, odnosno plavi pomak spektralnih linija, o čemu nađite više pod slovima C i P.

Zove se Doplerov po bečkom profesoru fizike Kristijanu Dopleru (1803-1853).

E=mc²

Ovo je najčuvenije formula svih vremena. U prevodu sa matematičkog na govorni jezik ona glasi: energija je jednaka proizvodu mase i brzine svetlosti na kvadrat. A u prevodu na maternji ona kaže da su energija i masa ekvivalentne, iz čega proizilaze mnoge posledice koje se opisuju u leksikonima višeg nivoa.

Kao što znate tvorac ove formula = Albert Ajnštajn lično.

Američki nosač aviona Enterprajz.

Eklipsa

Pomračenje Sunca, Indonezija, Jurij Stare.

Mi kažemo pomračenje, ali nije loše znati i ovaj izraz koji vuče poreklo od starih Grka. Dešava se kada jedno nebesko telo uđe u senku drugog nebeskog tela. Sa Zemlje možemo da vidimo pomračenje Sunca i pomračenje Meseca. U prvom slučaju Mesec se nađe između Sunca i Zemlje (Mesec pomrači Sunce). U drugom, tj. pomračenje Meseca, nastaje kada se Zemlja nađe između Sunca i Meseca pa tako pomrači Mesec.

Ekliptika

Prividna putanja Sunca po nebu tokom godine. Prividna je jer se zapravo ne kreće Sunce, već Zemlja. Dakle, Zemlja se oko Sunca kreće u po ekliptici. Ili možda jasnije: Zemlja za godinu dana obiđe Sunce. E ta putanja, orbita, kojom je obišla Sunce zove se ekliptika.

Ostale planete imaju slično kretanje, tj. sa malim nagibom prema ravni ekliptike. Neka tela, kao npr. komete mogu da obilaze Sunce pod izrazito velikim uglom u odnosu na ravan ekliptike.

Elektron

Elektron je elementarna, negativno naelektrisana čestica. U atomu kruži oko jezgra atoma.

Elementarna čestica

To su osnovne čestice od kojih je sastavljeno sve ostalo materijalno. Nemaju unutrašnju strukturu, ne mogu se podeliti na manje. Manje od elementarne čestice je ništa.

Entropija      

Priroda je zapravo aljkava, ona prosto teži neredu. Šta više to je njena esencijalna osobina i protiv toga ne možemo ništa (a i što bismo, kada nam izvesna količina nereda sasvim odgovara).

Naučnici za ovu osobinu prirode imaju i poseban izraz – entropija. Oni kažu: Entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje veće neuređenosti, te je entropija mera neuređenosti sistema.

Uzmite ovako: sipate u čašu mleka crnu kafu. Da je priroda uredna u čaši bi se razvrstalo mleko i crna kafa pa bi jedna polovina sadržaja čaše bila bela, a druga crna. Međutim to se ne dešava i zato u čaši dobijete belu kafu, ispomešan sadržaj mleka i crne kafe.

Fisija

Cepanje jezgra hemijskog elementa i na taj način stvaranje drugih elemenata. Sem toga u tom procesu se oslobađa energija. Dovoljno, sve više od navedenog vodi nas u viši nivo od početnika.

Foton

Ne znam koliko je to opšte poznato (trebalo bi da jeste) da se među fizičarima decenijama vodila rasprava o prirodi svetlosti. Bilo je dokaza da je svetlost talas energije, ali i dokaza da je svetlost skup čestica. (Mada to ovde nije važno ipak ćemo reći da su pobornici oba mišljenja u pravu: jednostavno svetlost ima osobine i talasa i čestica). E sad, kada govorimo o čestičnoj prirodi svetla onda je njen naj-najmanji delić -  foton, dakle elementarna čestica, kvant elektromagnetnog zračenja.

Najmanji deo svetlosti. Dovoljno!

Fuzija

Najkraće: spajanje više atomskih jezgara u novo, teže, a to je proces koji zahteva ogromne temperature i visoke pritiske kakvi postoje u zvezdama. To je vrlo važan proces jer se u njemu proizvode novi hemijski elementi, kao što su kiseonik, gvožđe i ostali. Elementi od kojih smo mi napravljeni stvoreni su u zvezdama i zato Karl Sagan kaže da smo mi deca zvezda.

Galaksija

Velika galaksija u Andromedi, fotografisao Miloš Gagić

Skupina gravitaciono povezanih zvezda.

Naravno, to nije sve. U galaksijama postoje i silna prašina, gasovi i razna tela koja i ne možemo da vidimo, ima raznih čestica, zračenja itd.

Po veličini galaksija ima na sasvim malih, patuljastih koje sadrže svega desetak miliona zvezda, ali i gigantskih sa stotinama milijardi pa i biliona zvezda.

Po obliku ima ih koje su eliptične (u njima nema prašine koja je pogodna za stvaranje planeta, pa prema tome one nisu pogodne za nastanak života), zatim spiralne (u spiralama, tj. kracima, ima prašine pa su te idealne za nastanak i razvoj života) i nepravilne, tj. nepravilnog oblika (što se života tiče… hm, hm)

Ukupno galaksija ima preko 100 milijardi, možda i duplo više.

Galaksije su prostrane, od hiljadu pa do više stotina hiljada svetlosnih godina.

Galileo Galilej (Galileo Galilei; 1564 —1642)

Italijanski astronom, fizičar, matematičar i filozof, jedan od velikana koji su udarili same temelje moderne nauke. Spada u red nekoliko najznačajnijih naučnika u istoriji. U nauku je uveo kontrolisan eksperiment što danas predstavlja osnovu naučnih istraživanja. Kao astronom otkrio je četiri Jupiterova satelita (u ono vreme bilo je to revolucionarno otkriće, koje pokazuje da se ne okreće sve oko Zemlje kako je to smatrala crkva), da Venera prolazi kroz mene (još jedan dokaz heliocentrizma), da na Mesecu postoje planine i doline, da je Mlečni put sastavljen od zvezda itd.

Zbog ovakvih velikih otkrića Inkvizicija ga je osudila na kućni pritvor u kome je proveo ostatak svog života.

Gravitacija

Privlačna sila između dva materijalna objekta u svemiru. Jačina gravitacije zavisi od mase objekata (telo veće mase ima veću gravitaciju) i od međusobnog rastojanja objekata (bliži se više privlače).

Gravitacija je veoma slaba sila, ali istovremeno veoma moćna. Od nje su jače sve ostale osnovne sile, ali ona, gravitacija, za razliku od ostalih deluje daleko. Zapravo beskonačno. Bez nje, planete, zvezde i sva druga tela bi se raspala.

Gravitaciona praćka

To je sjajan trik koji koriste inženjeri da bi uštedeli gorivo na svemirskoj letelici. Letelice gotovo sve vreme puta po kosmosu lete po inerciji, dakle sa isključenim motorima. E onda inženjeri koriste gravitaciju obližnje planete u prolazu kako bi svoju letelicu ubrzali ili je skrenuli ka željenom cilju, a da motore gotovo i ne uključuju. Zapravo motore pale samo zbog preciznih korekcija kako bi letelicu usmerili u odgovarajuću putanju (a da ne lupi u planetu ili odleti nekud bestraga). Tako oni zaukaju letelicu i onda ona kao iz praćke bude izbačena tamo gde treba. Cool.

Ovde imate detaljnije i svakako lepše objašnjeno o tome.

Habl Edvin (Edwin Powell Hubble (1889 – 1953)

Najpoznatiji astronomski osmatrač dvadesetog veka. Utvrdio je da sem Mlečnog puta postoje i druge galaksije, te da je svemir mnoooogo veći nego što se do tada mislilo. Otkrio je i da se svemir širi. I tako dalje. Najčuveniji svemirski teleskop dobio je ime po njemu.

Hoking Stiven (engl. Stephen William Hawking; r. 1942)

Engleski je teorijski fizičar. Verovatno najpoznatiji i najpopularniji naučnik kraja XX i početka XXI veka i, ako ni zbog čeg drugog, zato ga treba znati. U mladosti je oboleo od amiotrofične lateralne skleroze koja ga je vremenom potpuno paralizovala, pa je čak izgubio i moć govora. Ipak, uz pomoć moderne tehnologije, on i dalje piše knjige i drži predavanja širom sveta, čime je pokazao fantastičnu snagu svoje volje i duha.

Njegovo najznačajnije delo je otkriće da «crne rupe nisu baš sasvim crne», tj. da iz njih ipak nešto, zračenje, može izaći, mada veoma sporo.

Inercija

Materijalne stvari su po prirodi lenje. Ako stoje, ne žele da se pomere, ako se kreću ne žele da promene kretanje, a ni da stanu. Treba izvesna količina energija da bi se pobedila tromost stvari. Koliko energije? Pa to zavisi od mase objekta (materijalne stvari). Da biste pomerili lokomotivu treba vam puno energije. A i da biste je zaustavili.

Ako odete u svemir i gurnete recimo loptu, ona će nastaviti da se kreće u pravcu u kom ste je gurnuli. Rakete u svemiru lete po inerciji. Motori se uključuju samo da bi se napravile korekcije na putu rakete.

ISS (International Space Station) Međunarodna svemirska stanica

Stanica je projekat šest svemirskih agencija: SAD, Rusije, Japana, Kanade, Brazila i EU. Stanica kruži oko planete na visini od oko 360 kilometara. Zemlju obiđe za oko 92 minuta, ili 16 puta u toku dana i ponekad može da se vidi njen prelet preko neba u sumrak ili zoru. Na Stanici se vrši niz, za nauku, važnih eksperimenata i istraživanja. Recimo, naučnike interesuje uticaj bestežinskog stanja na žive organizme itd.

Jupiter 

Za Jupiter valja znati da je to najveća i najmasivnija planeta Sunčevog sistema. Kao takva ova planeta nas dobro (mada ne i potpuno) čuva od udara malih tela, tako što ih svojom gravitacijom privuče na sebe ili ih odbaci daleko od nas.

Jupiter ima crvenu pegu. To je kovitlac žestoke oluje koja besni bar od četiri veka i lepo se može videti i amaterskim teleskopom.

Kada je nastao život

Naravno, ne zna se tačno i precizno, i sasvim je dovoljno da znate ugrubo: nastao je pre skoro četiri milijarde godina. Ako hoćete preciznije: paaa, pre oko 3,7 milijardi, ili čak pre 3,8 milijardi godina, zavisno od izvora podataka koji koristite.

Kajperov pojas

Postoji nedoumica kako treba izgovarati naziv ovog pojasa jer je dobio ime po astronomu koga kod kuće u Holandiji zovu Kojper, ali u zapadnim zemljama Kajper. A inače piše se Kuiper.

Dakle to je oblast u obliku diska koja se pruža iza Neptuna i stanište je brojnih malih tela, uglavnom od leda. Od Sunca udaljena je 30 do 50 AJ. Neke komete nam dolaze odatle.

Dovoljno!

Kako se spasti od sudara sa nebeskim telom

Svakog dana na Zemlju padnu tone i tone prašine i kamenčića iz svemira. Ali to nije strašno, šta više to i ne primećujemo. Međutim povremeno se naša planeta sudari sa ozbiljnijim telom. Već stena od nekoliko metara u prečniku može da sravni manji grad ako na njega padne. Telo prečnika nekoliko kilometara je izazov za ceo živi svet. Kako se spasti?

Zapravo pouzdane odbrane za sad nema. Postoje šanse jedino ako se opasno telo uoči blagovremeno. To «blagovremeno» danas znači nekoliko decenija - ako je opasno telo malo. Za veće potrebno je mnogo više. Zašto? Pa zato što se sadašnjom tehnologijom na masivno telo može uticati samo malo, gotovo neznatno. Može se, recimo nuklearnim udarima, samo neznatno promeniti putanja opasnog tela, ali to neznatno odstupanje od prvobitne putanje vremenom se akumulira što može dovesti do toga da opasno telo konačno, kroz više decenija, promaši našu planetu.

Ništa od ovog u praksi nije još isprobano.

Zašto su opasni udari malih tela kada su ona skoro neprimetna u poređenju sa veličinom planete? Pa zbog posrednih posledica. Kada neko telo veličine nekoliko kilometara udari u tlo onda se ogromne količine prašine podignu u atmosferu u kojoj ostaju godinama. Prašina blokira Sunčeve zrake te biljke venu, izostaju letine, nestaje hrane za biljojede, a nakon njihovog pomora ni mesojedi nemaju hranu. Sem toga, zbog efekta staklene bašte temperatura planete se dramatično poveća i dolazi do ubitačnih klimatskih promena, pa čak i do potpune sterilizacije planete, ako na nju padne telo pozamašnog prečnika, više desetina, ili stotina kilometara.

Kalendar

Kalendar je skup pravila kojim se uređuju odnosi između raznih vremenskih intervala (dan, nedelja, mesec, godina), izmislili su ga prvi zemljoradnici, a usavršili Egipćani i Rimljani. Prvi kalendari su bili lunarni jer su vreme računali po fazama Meseca. Zatim solarni koji vreme računa po položajima Sunca na nebu.

Mi, kao i većina zemalja u svetu, bar onih zapadnih, koristimo Gregorijanski kalendar. Sem njega, u upotrebi je još blizu pedesetak drugih kalendara širom sveta.

Kelvin, K

Jedinica za temperaturu, skraćeno: K. Nula kelvina je apsolutna nula. Apsolutna nula je -273,15 stepeni po Celzijusu.

Simbol kelvina je K (dakle veliko slovo). Piše se sa razmakom posle broja i bez oznake stepena, dakle: led se topi na 273,15 K.

Zove se Kelvin po baronu Kelvinu.

Johan Kepler (Johannes Kepler 1571 –1630) 

nemački matematičar i astronom. Jedan od onih sa kojima počinje moderno doba astronomije. Otkrio je tri zakona kretanja planeta i time otvorio vrata za razvoj astronomije.

Najpoznatiji svemirski teleskop za otkrivanje planeta izvan Sunčevog sistema nosi ime po njemu.

Koliko je ljudi bilo na Mesecu

Sedam letelica Apola je nosilo putnike na Mesec: Apolo 11, 12, 13, 14, 15, 16 i 17. Ali Apolo 13 nije uspešno završio svoju misiju. Bio je to dramatičan let na ivici katastrofe, da bi se nakon 3 dana drame sve se ipak filmski lepo završilo. Pa, zapravo i snimljen je film o tome. Zove se «Apolo 13». Ako ga niste videli, to vam je prva sledeća obaveza!

Kometa

To je telo od prašine, gasova, kamenja i leda. Smrznuta grudva koja dolazi iz dalekih područja Sunčevog sistema, a kada se približi Suncu počne da ispušta dugi rep (logično, kako se led topi čestice materije se isijavaju). Od najstarijih vremena povremeno se pojavljuje na nebu i plaši narode.

Više o kometama

Nikola Kopernik (lat. Nicolaus Copernicus, 1473 - 1543)

Poljski astronom, matematičar, pravnik, lekar, ekonomista i sveštenik. Formulisao je heliocentrični model svemirskih tela, po kome se nebeska tela okreću, ne oko Zemlje, nego oko Sunca (Helios). Zbog ovog obrta (da se u centru nalazi Sunce, a ne Zemlja kako se do tada verovalo) danas se za neočekivan i velik preokret ponekad kaže da je to «kopernikanski obrt».

Kosmologija

Svi veliki stari narodi su imali svoja tumačenja nastanka svemira. Danas se ta tumačenja uče u okviru narodne književnosti i svrstavaju u mitove, a nastankom, svojstvima i razvojem univerzuma bavi se posebna grana astronomije koju zovemo kosmologija. Kosmologiju posebno interesuje kako je svemir nastao i kako se potom razvijao, zašto je svemir baš ovakav kakav je, da li je morao da bude baš takav itd. zapravo bavi se najsuštastvenijim pitanjima egzistencije svega postojećeg koristeći masovna i precizna astronomska posmatranja i njihovu interpretaciju kroz poznate zakone fizike.

Kvant

Kvant je najmanja količina energije koja se javlja u elementarnim procesima. Na primer, foton je kvant elektromagnetne interakcije.

Možda je bolje da zapamtimo samo ovo: U širem smislu kvant je elementarna, najmanja jedinica svake fizičke veličine.

Inače, otkriće da je svet kvantne prirode spada u najznačajnija dostignuća moderne nauke.

Kvantna mehanika

(Takođe poznata kao Kvantna fizika ili Kvantna teorija)

U svetu atoma i subatomskih čestica vladaju neki čudni zakoni koje kvantni fizičari dobro poznaju, ali ne mogu da ih objasne. Izlazi da su zakoni fizike u atomima drukčiji nego u našem, makro, svetu. Prirodom i zakonima koji vladaju u atomima bavi se kvantna fizika.

Događaji u svetu atoma su toliko čudni i neobjašnjivi da ima naučnika koji tvrde da čovek nije sposoban da ih shvati.

Anton Zeilinger, austrijski kvantni fizičar kaže: «Kvantna fizika me je odmah privukla i to iz tri razloga: zbog njene neverovatne matematičke lepote; zbog izuzetne preciznosti predviđanja i zbog činjenice da sve to nema nikakvog smisla»

Kvark

Kvark je elementarna čestica. Mislim, to je naj-najsitnije što postoji. To je tačka, bez strukture. Ne može se podeliti, preseći, rastaviti jer manje od tog ne postoji. Tako se pretpostavlja. Ima ih šest vrsta u po tri boje (kad se radi o kvarkovima boju nemojte shvatiti u doslovnom smislu).

Protoni i neutroni su sačinjeni od kvarkova.

Ako želite više pogledajte ovde: Šta je to kvark?

Magnituda

Mera za sjaj nebeskog tela je magnituda ili zvezdana veličina. Označava se brojem i slovom m (magnituda). Na primer zvezda Severnjača (tj. Polaris) ima magnitudu 2 m.

E sad, ovo je interesantno: veći broj magnitude označava bleđu, manje svetlu zvezdu ili drugo telo, a manji broj, naravno, obrnuto. Najsjajnije zvezde imaju magnitudu 1, pa i manje, manje čak i od nule. Golim okom na nebu vidimo zvezde do 6. magnitude, ali teleskopom i mnogo bleđe objekte. Danas su astronomi uz pomoć moćnih instrumenata (svemirski teleskop «Habl», opservatorije «Kek» na Havajima itd.) u stanju da vide i zvezde 30-te veličine.

Međutim na nebu možemo videti i sjajnija tela od zvezda prve veličine, a to su Sunce Mesec i dobar broj planeta Sunčevog sistema. Kako je astronomija nauka koja s teško odriče tradicije stara mera sjaja je sačuvana a idući logikom da sjajnija tela imaju brojčano manju vrednost magnituda Sunca je -26,8 a magnituda punog Meseca -12,7. Ovo su srednje vrednosti što znači da je to sjaj ova dva tela pri njihovoj srednjoj razdaljini od planete Zemlje sa koje ih i posmatramo.

Ali ovo o čemu smo do sada pričali zove se PRIVIDNA magnituda (ili veličina). Ona govori o sjaju koji vidimo. Postoji i APSOLUTNA veličina, a to stvarni sjaj tela koje gledamo sa nekog, određenog rastojanja. Zato se i zove apsolutna jer daje podatak o stvarnom sjaju nezavisno od toga koliko je taj objekat daleko od nas. Sa kojeg rastojanja astronomi računaju apsolutnu magnitudu? Pa sa 10 parseka. E sad, možda se pitate šta je to parsek. To potražite pod P.

Mars

O Marsu je teško napisati nešto u dve rečenice, a da ne bude sasvim banalno jer se materijal o toj planeti taloži više hiljada godina. Uglavnom, Mars je poznat još starim narodima, jer je upadao u oči svojom crvenkastom bojom. Ime nosi po rimskom bogu rata. Duplo je manji od Zemlje, nekad je na sebi imao vodu. I pored viševekovne potrage na njemu nije pronađena ni ćelija života. Na Marsu se nalazi najviša planina (u pitanju je ugašeni vulkan) u Sunčevom sistemu, Mons Olimpus. Visoka je preko 20 kilometara (Mont Everest: 8,8 km).

Spuštanje čoveka na Mars očekuje se u četvrtoj deceniji ovog veka (mada postoje i planovi da se to dogodi znatno ranije).

Masa : težina

Važno je razlikovati masu od težine. Masa nekog tela je svuda ista, i na Mesecu i na Zemlji i bilo gde, recimo u prostoru između Jupitera i Saturna, ili u gigantskim oblacima Magline Karina, ili u susednom galaktičkom jatu, svuda.

S težinom nije tako. Uzmimo na primer jednu lepu devojku koja na Zemlji ima 55 kilograma. Ako ode na Mesec i tamo stane na vagu videće da ima manje od 10 kg, a opet ako se meri na Jupiteru imaće čak 158 kg. Težina zavisi od gravitacije tela na kome težinu merimo.

Šta je masa? Masa je mera inercije, a inercija je težnja tela da ostane u nepromenjenom stanju i to: ako je u stanju mirovanja, da ostane u mirovanju, a ako je u stanju kretanja da ostane u stanju kretanja.

Zamislite da pred sobom imate kocku od olova i kocku od stiropora. Koju će te lakše pomeriti? Pa onu koja ima manju masu.

(Zapravo sve ovo je malo komplikovanije, ali dovoljno je da znate bar da masa i težina nisu isto).

Materija

Hm, teško za definisanje, ali uzmite da je to ono što možemo da pipamo, mirišemo, vidimo tj. čulima da osetimo; ono što ima fizičke osobine.

Fizičari su mnogo precizniji u definisanju materije, samo ako bismo se držali njihove definicije morali bismo da znamo šta su to fermioni. Fizičari, prema Vikipediji, kažu: materija je sve što se sastoji od elementarnih fermiona.

Dobro, fermioni su čestice sa polovnim spinom i tvore antisimetrična sastavljena kvantna stanja. (Eto, bolje da niste pitali).

Možda je bolje upamtiti samo: materija je supstanca sastavljena od elementarnih čestica.

Mesec

Utkan je u naše mitove, čitavu istoriju, u praznoverja i punoverja, a između ostalog svojom gravitacijom stabilizuje nagib Zemlje i time omogućava egzistenciju života. Tj. da nije njega Zemlja bi uletala u takve klimatske promene da to ne bi mogao da preživi iole složeniji život. Inače teorija kaže da je nastao pre 4,5 milijardi godina nakon što se Zemlja sudarila sa telom veličine današnjeg Marsa. Od siline udara silno kamenje i prašine planete je odletelo uvis i od tog materijala vremenom je formiran Mesec.

Već i običnim dvogledom na Mesecu se vide krateri. Oni su ožiljci udara kamenja i stenja koje od vajkad pada na Mesec.

Mesijeov maraton

Ovo je naj-najpoznatije astronomsko takmičenje na planeti. Cilj takmičara je da u toku jedne noći na nebu detektuju što više od 110 objekata iz Kataloga maglina i zvezdanih jata francuskog astronoma Šarla Mesijea (1730 - 1817). Idealno vreme za ove maratone je kraj zime, odnosno, početak proleća.

Objekti iz ovog kataloga spadaju u najveća umetnička dela prirode i mnoge su po časopisima sigurno zapazili čak i oni koje astronomija ne interesuje (ako takvi uopšte postoje). 

Metali

Ako ovo niste znali iznenadićete se. Za astrofizilčare kiseonik je metal! I ne samo kiseonik već svaki elemenat izuzev vodonika i helijuma. Jeste malo čudno, ali tako je.

Podela na metale i nemetale iz ove naše, zemaljske hemije ionako nije od neke koristi u astrofizici jer je hemija u zvezdama sasvim drugačija od ove naše. U zvezdama vladaju temperature, koje se mere desetinama miliona stepeni, i ogromni pritisci. U takvim uslovima atomi ne prolaze kroz uobičajene hemijske reakcije i nemaju uobičajene hemijske karakteristike, pa tako nemaju ni osobine metala kakve imaju ovde kod nas.

Dakle, ako vidite maglinu sa dosta azota, kiseonika, neona, kazaćete da je ta maglina bogata metalima.

Meteor

je svetlosni efekata koji nastaje kada meteoroid uleti u atmosferu pa se usija.

Meteorit

je telo koje je preživelo pad kroz atmosferu i udarilo u Zemlju. 

Meteoroid

je malo kameno ili metalno nebesko telo veličine od zrna peska do povećega kamena koje obilazi oko Sunca.

Milutin Milanković (1879-1958)

Pazite sad: matematičar, astronom, klimatolog, geofizičar, građevinski inženjer, doktor tehničkih nauka i popularizator nauke. Kada se sve to sabere dobije se Milutin Milanković, naš najpoznatiji naučnik u svemiru. Po njemu ime nose jedan asteroid, jedan krater na Mesecu i jedan krater na Marsu. Zašto? Pa zato što je smislio Kanon osunčavanja Zemlje i dao teorijsko objašnjenje Zemljinih dugotrajnih klimatskih promena koje se u nauci inače zovu Milankovićevi ciklusi. Da ne ulazimo u detalje, Milanković je dokazao zavisnost klimatskih promena od orbitalnih parametara planete, njenog nagiba i precesije. Sem pomenutog Milanković je i tvorac najsavršenijeg kalendara – koji se inače nigde u svetu ne primenjuje iz nerazumljivih razloga.

Zapamtiti: najveći domaći naučnik, klimatske promene, kalendar.

Mlečni put

- to je naša galaksija, naš dom. Ona ima nekoliko stotina milijardi zvezda, široka je bar 100 hiljada svetlosnih godina, spiralna je… Mi živimo u njenoj Orionovoj spirali.

Sunce napravi krug kroz Mlečni put za oko 220 miliona godina – što je interesantno, mada nebitno za nas laike.

NASA

To dolazi od National Aeronautics and Space Administration što u prevodu znači: Nacionalna Vazduhoplovna i Svemirska Administracija. Hajde da iskoristimo priliku i dodamo još da je Nasa osnovana 1958. godine i da je do sada većina, ali upadljiva većina svemirskih misija njeno delo.

A je l znate da je jedan od osnivača Nase bio i Mihajlo Pupin? Jeste, on.

Isak Njutn (Sir Isaac Newton 1642 –1726/27)

...engleski fizičar, matematičar, astronom, alhemičar i filozof prirode. Po mnogima upravo je on najveći naučnik koji je ikada hodao po zemlji. Dokazao je da se kretanja tela na Zemlji i u svemiru podvrgavaju istim zakonima. Napisao jedno od najznačajnijih knjiga u istoriji ljudske civilizacije: Matematički principi prirodne filozofije u kojoj iznosi svoj Opšti zakon gravitacije i zakone kretanja.

Bio je, inače, čangrizav, mrzovoljan i naprasit.

Nova

Dramatično povećanje sjaja zvezde, za desetak magnituda, zbog kataklizmične eksplozije usled, kako se pretpostavlja, curenje materije sa jedne velike zvezde na blisku malu zvezdu (na belog patuljka). Ovaj materijal vrši sve veći pritisak na postojeće slojeve zvezde patuljaka, ona se zato sve više zagreva što konačno dovodi do eksplozije.

Nutacija

Zbog periodičnih promena položaja Sunca i Meseca prema Zemlji menja se periodično i precesija. Zbog toga putanja nebeskog pola po nebeskoj sferi nije pravilan krug već blago zatalasana kružna kriva - možda malo prenaglašeno ali otprilike kao što pokazuje ilustracija levo.

E sad, može biti da vas sad interesuje šta je to precesija. Nekoliko rečenica o precesiji možete naći niže, pod slovom P.

Možete lepo proživeti ceo svoj život, pa i dosegnuti najviša obrazovanja i bez znanja nutacije. Ipak nutaciju pominjemo jer ona nekako ide u paru sa precesijom.

Opšta teorija relativnosti  

Tela sa masom deformišu prostor, tj. zakrivljuju ga. Što je masa veća to telo više krivi prostor. U crnu rupu ne upadate zato što vas ona privlači već zato što je ona tako i toliko zakrivila prostor oko sebe da nemate kuda drugo, nego da upadnete u nju. Meteoriti padaju na Zemlju zato što je Zemlja zakrivila prostor…

Kraće od ovog je teško objasniti. Ali vrlo je korisno i važno za obrazovanje pročitati više od navedenog. Evo linka.

Orbite planeta

Ovo je bio velik problem. Nekako je logično da se planete oko Sunca ne kreću po trouglastim, ili recimo po petouglim orbitama, nego po kružnim. Problem je bio što planete nisu mnogo marile za račune astronoma. Astronomi izračunaju gde će neka planeta biti sledeće nedelje, a onda se ispostavi da ona nije tamo, nego malo ispred ili iza.

Tim problemom bavio se Kepler dvadeset godina za koje vreme je isprobao sve što mu je palo na pamet da bi onda, konačno, shvatio. Planete se oko Sunca ne kreću po kružnicama, već po elipsama. Orbite planeta su eliptične! Ta činjenica je danas poznata kao Prvi Keplerov zakon, zakon koji je uneo revoluciju u astronomiju.

Ortov oblak

Ovako ja zamišljam Ortov oblak gledan iz daljine.

Za Ortov oblak karakteristično je to što se ništa o njemu ne zna pouzdano, pa čak ni to da li uopšte postoji. Takođe nejasno je, bar meni, zašto se zove oblak kad nikakve veze sa bilo kojim oblakom on nema. Međutim, ako ovaj oblak postoji onda je on sferna skupina kometa na karaju Sunčevog sistema. Spoljne granice Ortovog oblaka su i granice carstva Sunca ili naučnije, kraj dominacije gravitacije Sunca. Računa se da u oblaku postoji više biliona kometa. Ponekad kad neka susedna zvezda projuri pored, komete se uskomešaju i onda mnogo njih pojuri ka Suncu što može da dovede do pomora svega živog jer mnoge padnu na Zemlju.

Parsek (pc, engl. parsec)

… je dobara merna jedinica za zbilja velika rastojanja. Evo definicije: to je udaljenost sa koje se astronomska jedinica vidi pod uglom od jedne lučne sekunde! Naziv dolazi od paralaktička sekunda.

1 pc = 3,261563 SG = 206264,806245 AJ.

Jedan kiloparsek (kpc) iznosi hiljadu parseka, a jedan megaparsek (Mpc) iznosi milion parseka. Svemir je zbilja velik.

Planetarna maglina

Kada zvezda crveni džin u svom tihom, sporom umiranju otpusti u međuzvezdani prostor gornje svoje slojeve gasa dobije se planetarna maglina. Gasovi zvezde se šire unaokolo i tako seju materijal za neke buduće svetove.

Kad se gledaju kroz mali teleskop ove magline podsećaju na planete, jer se vide kao sasvim mali kružić, pa im otuda naziv.

Neke planetarne magline su toliko lepe da oduzimaju dah i astrofotografi ih rado slikaju.

Planetarna maglina Mačje oko. Vidite li zvezdu u sredini? Ona je napravila ovu divnu šaru.

Planete patuljci

Uzmite ovako: planete su velike kugle koje kruže oko zvezde, asteroidi su velike stene koje takođe kruže oko Sunca, a planete patuljci su nešto između. Suviše su velike da bi bile asteroidi, a opet suviše male da bi bile planete.

Ako želi te baš, baš preciznu definiciju planete i planete patuljka kliknite ovde

Planete Sunčevog sistema.

Toliko bar mora da se zna. U staro vreme nije se znalo da planete postoje, ali je zapaženo da se neke zvezde kreću, a neke stoje. Ove druge su zvezde stajačice (mada se i one kreću, ali je to kretanje gotovo neprimetno zbog velike udaljenosti), a prve su stari Grci nazvali pokretnim zvezdama tj. planetama (od starogrčkog ἀστήρ πλανήτης (astēr planētēs), или πλάνης ἀστήρ (plánēs astēr).

U to staro vreme ljudi su znali za Merkur, Veneru, Mars, Jupiter i Saturn. Uran i Neptun su otkriveni tek u novije doba, teleskopima. Zajedno sa Zemljom u Sunčevom sistemu postoji osam planeta.

U nešto starijoj literaturi naći ćete da je i Pluton planeta, ali je Plutonu taj status oduzet 2006. godine na skupštini Međunarodne astronomske unije, kada je on svrstan u planete patuljke.

Plavi pomak

Isto što i crveni pomak, samo obrnuto. Plavi pomak svedoči o približavanju tela koje emituje svetlost.

Pozadinsko zračenje

Potpunije i preciznije: Kosmičko pozadinsko zračenje (engl. Cosmic Microwave Background). To je toplotno zračenje u svemiru koje vuče poreklo još od Velikog praska (ili preciznije 380 000 godina nakon tog velikog događaja). Snažan je dokaz da je svemir u prošlosti bio manji i topliji bar hiljadu puta.

Dovoljno za početak.

Precesija

Evo šta o tome kaže Vikipedija:

Precesija (lat. praecessio — prethođenje, kretanje unapred) je premeštanje tačke prolećnog (ili jesenjeg) ekvinokcijuma usled laganog zaokretanja pravca Zemljine ose, zbog čega se Sunce svakog dana vraća u tu tačku, čime ono završava svoje puno kretanje po ekliptici.

Jeste li shvatili? Naravno da niste. Vikipedija hoće da kaže sledeće: Zemlja rotira oko svoje ose. Ta osa je usmerena ka nekoj tački na nebu. E, gledano na dug period, ta osa za 25 800 godina ocrta po nebu pun krug. A zbog svega toga zvezde danas (gledano sa Zemlje) nisu tačno tamo gde su bile u vreme npr. Starih Grka.

Zašto do toga dolazi? Pa Zemlja nije pravilna kugla već je malo ispupčena u struku. Zbog toga Sunce i Mesec nemaju jednak uticaj na sve delove Zemlje, pa je dakle, malo «ljuljaju».

Precesiju nije nešto posebno važno znati, ali je interesantno za bolje razumevanje astronomije. Vidite, sada je osa Zemlje usmerena ka zvezdi Alfa u Malom medvedu. Pošto ta zvezda pokazuje sever (nalazi se tačno iznad severnog pola Zemlje), zovemo je Severnjača. Ali kako se osa rotacije Zemlje kreće po nebu, za nekih 14000 godina Severnjača neće više biti Alfa Malog mede, već Vega, najsjajnija zvezda sazvežđa Lire.

Promenljiva zvezda

To je ona zvezda koja povremeno, u intervalu koji se meri satima, a najviše godinama, menja svoj sjaj.

Kod nekih promenljivih do promene sjaja dolazi usled fizičkih procesa u zvezdi, a kod drugih usled spoljnih uzroka (recimo usled pomračenja nekim telom).

Prvi čovek na Mesecu

Nil Armstrong (1930 – 2012), američki vojni pilot, zatim astronaut. Na Mesec je, kročio 20. jula 1969. godine i izgovorio danas čuvenu rečenicu: «Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo». Posle njega na Mesec je zagazio i njegov kolega Baz Oldrin, dok ih je treći član posade misije Apolo 11, Majkl Kolins, čekao u matičnom brodu kružeći oko Meseca.

Na Mesecu je do sada ukupno bilo 12 ljudi.

Prvi čovek u svemiru

Naravno, to je Jurij Gagarin (1934-1968), oficir SSSR koji je 12. aprila 1961. u kosmičkoj letelici Vostok lansiran u svemir i zatim obleteo planetu. Let je trajao 1 sat i 48 minuta. Nakon toga Gagarin je postao mega popularan u celom svetu.

Od tog leta počela je nova epoha u istoriji, epoha letova u svemir.

Gagarin je poginuo 1968. na rutinskom letu u dvosedu sa još jednim pilotom.

Rastojanje Zemlja-Sunce = 150 miliona kilometara

Izračunavanje rastojanja od nas do Sunca ima dugu istoriju. Ono se u staro vreme merilo odokativno, a prvu valjanu matematiku dao je Aristarh sa Sama. Taj astronom i matematičar koji je živeo od 310 g. pa do oko 230 g pre nove ere bio je bio genije. Izračunao je ovo rastojanje geometrijskim putem - i dobio sasvim pogrešan rezultat. Ali to je bilo neminovno (jer Aristarh nije imao neophodne merne instrumente), međutim, njegova geometrija je bila tačna i to je ono zbog čega je ostao upamćen u istoriji.

No, preskočimo istoriju, tačnu i preciznu vrednost rastojanja Sunca od Zemlje nemoguće je napisati jednim brojem, jer se to rastojanje svake sekunde menja. Normalno, jer Zemlja Sunce obilazi po eliptičnoj putanji. Ali u tri broja rastojanje je sledeće:

Afel (tačka na putanji u kojoj je Zemlja najdalja od Sunca): 152,100,000 km

Perihel (tačka na putanji u kojoj je Zemlja najbliža Suncu): 147,095,000 km

Velika poluosa (srednje rastojanje): 149,598,023 km

Dakle, 150 miliona kilometara, približno, koliko i treba zapamtiti.

A evo zašto treba zapamtiti: pokazalo se da je to rastojanje Sunce – Zemlja zgodno za merenje rastojanja u Sunčevom sistemu, pa tako za rastojanje Saturna od Sunca, umesto 1.430.000 kilometara, kažete 9,5 AJ, a to aj je skraćeno od astronomska jedinica, što je rastojanje Zemlje od Sunca, tj. 150 miliona kilometra.

Revolucija

Reč revolucija je u stvari reč iz astronomskog rečnika, a znači kretanje nekog tela oko drugog, recimo Zemlje oko Sunca, Meseca oko Zemlje itd. Ovu reč su kasnije preuzeli sociolozi i pripisali joj sasvim drugo značenje.

Satelit

Ta reč dolazi od latinskog satelles koja znači pratilac. U astronomiji to je pre svega nebesko telo koje kruži oko planete (asteroida, komete itd.) i tako je prati na njenom putu oko matične zvezde.

Postoje i veštački sateliti, ali od kako je oktobra 1957. SSSR ispalio svoj Sputnjik 1, to već svako zna.

Sazvežđe

(Čuje se ponekad da neko kaže i konstelacija zvezda)

Kada gledate zvezdano nebo možete u mislima povezati neke od njih u neku figuru. To su i radili stari Grci pa su tako na nebu videli svoje junake mitova: Oriona, Herkula, Kasiopeju itd. Kasnije su sazvežđa dobila granice što se lepo može videti na nebeskim kartama.

Sazvežđa je lepo znati kada ste u nekom društvu, noću ispod vedrog neba. Vi onda vidite raspored zvezda, a svi ostali samo gomilu tačkica pobacanih bez ikakvog smisla. Drugim rečima, možete doživeti svojih sjajnih pet minuta jer znate ono o čemu ostali pojma nemaju. (Pet minuta, a ne više, jer toliko traje pažnja neastronoma).

Specijalna teorija relativnosti

Što brže putujete vreme teče sporije, a dužine se skraćuju – sve dok ne stignu do nule vremena i dužine (ne mogu ovo da opišem kraće a da bude koliko toliko jasno). U svakom slučaju to je fantastična teorija, jedna od onih koje prodiru u samu srž prirode i svakako je treba znati bar u najelementarnijem obliku.

O misterijama putovanja brzinom svetla pročitajte ovaj članak.

Star party

Trebalo bi da kažemo: «zabava pod zvezdama», «zvezdana žurka» ili nešto tome slično, međutim izgleda da otmenije zvuči kad se kaže na engleskom, pa se tako odomaćilo i kod nas. Dakle, okupljanje ljubitelja posmatranja nebeskih objekata pod zvezdanim nebom. Tu su oni daleko od grada, gradskih svetala, od svakodnevnih tema, posvećeni samo posmatranju nebeskih čarolija, u tišini. Sem toga, to je i mesto gde možete da se pohvalite svojim teleskopom i da svi razumeju vašu sreću.

Kažu da ova okupljanja vode poreklo od Džordža III (1738-1820), kralja Velike Britanije koji je se strasno zanimao za astronomiju i koji je priređivao ovakve posmatračke seanse u svojoj palati.

Starost Sunčevog sistema

4,6 milijardi godina, koji milion manje ili više – to je dovoljno da znate. Do tog računa naučnici su došli, između ostalog, i na osnovu starosti meteorita. Najstariji meteoriti su približno toliko stari, pa Sunčev sistem ne može biti mlađi, ali ni puno stariji od toga. To je zato što su meteoriti (i asteroidi i drugo kamenje) preostao materijal od kojeg su nastale planete i zapravo ceo Sunčev sistem.

Starost univerzuma

Tokom istorije se dugo smatralo da je univerzum večan, bez početka i kraja u vremenu. Ali tridesetih godina prošlog veka astronomi su našli dokaz da se svemir širi te su, idući u nazad u vremenu, izračunali da je početak svemira bio pre oko 20 milijardi godina. Precizniji računi su govorili o starosti između 10 i 20 milijardi, pa oko 15 milijardi. Danas, na osnovu poslednjih merenja izračunato je da je svemir star 13,799±0,021 milijardi godina. To je izvanredna preciznost, ali sasvim je dovoljno da zapamtite 14 milijardi godina. 

Starost Zemlje

Oko ovog pitanja su se lomila koplja od sredine 17. sve do 20. veka. Bilo je raznih, često vrlo mudrih pokušaja da se utvrdi starost Zemlje, ali sve do prošlog veka za takav račun nedostajalo je poznavanje nuklearne fizike, te su se procene zasnivale na pogrešnim premisama. Ukratko: Zemlja je stara 4 milijarde i 540 miliona godina! Međutim dovoljno je da zapamtite: oko 4,5 milijardi godina.

Ako vas interesuje više, evo: Koliko je stara Zemlja?

Sunce

Autor ove divne fotografije Sunca je Jurij Stare iz Ljubljane. Fotografiju je načinio na Mesijeovom maratonu na Andrevlju 2015.

Dobro, to se zna: naša zvezda, zvezda oko koje kružimo i koja nas greje. Sastoji se od 74% vodonika, 24% helijuma i zatim ostalih elemenata. U prečnik Sunca može da stane 110 Zemlji. Dovoljno.

Sunčev sistem

Ukratko: Sunce i sva nebeska tela koja su gravitaciono vezana za Sunce. To su pre svega planete, sateliti i mala tela kao što su asteroidi, komete, meteoroidi itd.

Ako gledamo po masi ceo sunčev sistem je Sunce (99,98%) i zanemarljiva količina ostalog. To ostalo zauzima prostor poluprečnika od oko dve svetlosne godine.

Nije mnogo bitno za nas laike, ali Sunčev sistem se nalazi na ugodnih 25 000 (ili nešto više) svetlosnih godina od centra galaksije. Sunčev sistem napravi jedan krug po galaksiji (jezdeći brzinom od 220 km/s) za oko 225 ili nešto više miliona godina (što se zove galaktička godina).

Sunčeve pege

Sunce je pomalo pegavo, mada ne stalno. Snažne magnetske aktivnosti ponekad dovedu do formiranja hladnijih područja na površini Sunca koja zbog niže temperature od okoline, izgledaju tamna. Njihova temperatura je 3000 – 4500 K, a temperatura okolnih područja je oko 5700 K.

Uz odgovarajuće filtere pege se mogu videti i golim okom. Imajte na umu da posmatranje Sunce bez zaštitnog filtera dovodi do trajnog oštećenja vida.

Evo jednog lepog kompleta pega koje je snimio Danijel Reponj.

Supernova

U poslednjem stadijumu evolucije gigantska zvezda okončava svoj zvezdani život u grandioznoj eksploziji u kojoj za vrlo kratko vreme u svemir izbaci ogromnu količinu energije i hemijskih elemenata.

Taj događaj zovemo supernova.

Kiseonik, gvožđe i ostali elementi od kojih smo sačinjeni i mi, nastali su u zvezdama. Zato Segan i kaže da smo mi deca zvezda. A postoji i srpska posloviva koja glasi: «Budi skroman jer si stvoren od zemlje. Budi plemenit jer si stvoren od zvezda.»

Događaju se jednom u sto godina, ali malo ih je do sada zapaženo u našoj galaksiji jer nam oblaci prašine i gasova često skrivaju ove dramatične događaje.

Supernove su korisne i strašne. Korisne su jer stvaraju hemijske elemente, strašne su jer daleko u okolinu šalju snažne zrake koji su u stanju da sterilizuju čitavu planetu ako je dosegnu.

Ovo je najčuveniji ostatak supernove, poznat je pod oznakom M1 i imenima Maglina Krab, Rakova maglina i sl. jer iz nekog razloga neke astronome podseća na krabu.

Svemirske agencije.

Pod ovim pojmom podrazumevamo sve državne organizacije koje se bave astronautikom. U Rusiji je to Ruska svemirska agencija (RKA), u Japanu, JAXA tj. Japan Aerospace eXploration Agency (国立研究開発法人宇宙航空研究開発機構), u Kini Kineska nacionalna svemirska agencija ili CNSA (engl. China National Space Administration), a u Evropi The European Space Agency (ESA).

I tako dalje. Srpska svemirska agencija ne postoji.

Svemirski teleskop

Svemirski teleskop Habl

Pa, jednostavno rečeno to je teleskop u svemiru. Raketa odnese teleskop u svemir, postavi ga u odgovarajuću orbitu i onda on radi i na Zemlju šalje podatke. Najpoznatiji i najpopularniji svemirski teleskop je teleskop «Habl».

Najveća prednost posmatranja iz vasione je u tome što se tako izbegava atmosfera koja, čak i kad je kristalno vedro ipak ometa prodiranje zraka do posmatrača. Sem toga, u svemiru je uvek vedro

Svetlosna godina – skr. SG (engl. light year)

Odlična mere za velika rastojanja. To je ona dužina koju svetlost prevali za godinu dana. U kilometrima to je: 9,5 biliona (9,500,000,000,000).

Sve ovo ne morate da pamtite. Dovoljno je da znate da je svetlosna godina mnogo velika razdaljina. Do najbliže zvezde (ne računajući Sunce) ima malo više od 4 SG. Mlečini put je dugačak 100 000 SG., do Velike galaksije u Andromedi ima 2,5 miliona SG. itd.

Tamna energija

Za tamnu energiju zna se da postoji. Ostalo je nepoznato. Da, procene govore da je ima oko 70%. Kako naučnici znaju da tamna energija postoji? Zapravo nije da oni to znaju nego tako zaključuju jer je utvrđeno da se svemir ubrzano širi, a ne vidi se zbog čega. Prema tome mora da postoji neka energija koja utiče na širenje.

Onaj ko reši misteriju tamne energije dobiće Nobelovu nagradu.

Tamna materija

O tamnoj materiji zna se da postoji i to je otprilike sve. Zna se i da je ima oko 23 ili 25 posto od ukupne količine svega postojećeg u svemiru. Šta je tamna materija - ne zna se.

Ali, kako znamo da tamna materija postoji? Pa naučnici su nakon decenijskih posmatranja kosmosa zaključili da se u njemu nalazi manje materije nego što bi se očekivalo s obzirom na izmerenu gravitaciju. Recimo postoje jata galaksija koja su gravitaciono povezane, ali računi pokazuju da je gravitacija materije koju vidimo nedovoljna da drži galaksije na okupu. 

Dakle, postoji neka materija čiji gravitacioni uticaj može da se detektuje, ali se ona ne vidi. Bar ne još.

Teleskop

Teleskop je toliko važan instrument da se astronomija deli na predteleskopsku koja se kupa u nagađanjima i teleskopsku koja se oslanja na dokaze. Inače to je jednostavan instrument. U osnovi sastoji se od objektiva (kroz koji dopire svetlost posmatranog objekta) i okulara u kome se lik objekta uvećava.

Postoje optički teleskopi (za vidljivu svetlost), a zatim i svi ostali, infracrveni, radio itd. teleskopi koji detektuju zrake odgovarajućih talasnih dužina.

Terminator

Terminator vam je ona tanka pruga između dana i noći na nekom nebeskom telu, recimo Mesecu; linija koja razdvaja osvetljeni od neosvetljenog dela planete, satelita i tome slično. Osvetljeno područje pored terminatora je idealno za posmatranje zato što su tu senke reljefa duge i ceo predeo je bogat detaljima.

Uostalom evo pogledajte:

Tipovi planeta

Merkur, Venera, Zemlja i Mars su stenovite planete. Jupiter, Saturn, Uran i Neptun su gasovite, sa malim, čvrstim jezgrom. Gasovite planete su pravi džinovi u  odnosu na čvrste planete.

Tranzit

U astronomiji ova reč označava prelaz nekog manjeg tela ispred velikog. Sa Zemlje mi možemo da posmatramo tranzit Venere preko Sunca, što je inače dosta redak događaj jer Venera najčešće prolazi iznad ili ispod Sunca. Češće dolazi do tranzita Merkura preko Sunca jer je on mnogo bliži Suncu od Venere.

Poseban doživljaj za teleskopdžije jesu tranziti Jupiterovih satelita preko te planete. I tako dalje.

Tranziti su pre dva veka za astronome imali mnogo veći značaj nego danas jer su im omogućavali da dosegnu neka znanja o oba posmatrana tela. Danas, sa svom silom moderne tehnologije astronomi i bez tranzita dolaze do željenih podataka.

Tranzit Merkura koji je snimio Danijel Reponj 9. maja 2016. (Merkur je najniža tačkica na disku Sunca)

Univerzum (kosmos, svemir, vesiona)

Sva materija, energija i prostor koji postoji.

Koliko dobro poznajemo univerzum? Pa… u poslednjih 2,5 hiljade godina znanje se dramatično povećalo, naročito zadnjih vekova i posebno poslednjih decenija. Napisano je na hiljade knjiga, stručnih i naučnih radova koji otkrivaju, ponekad i sasvim neupadljive, detalje o svemiru; otkrivene su i neke sasvim skrivene tajne kosmosa, pa i mnogo onoga što se samo teorijski može zaključiti. Ipak, koliko dobro poznajemo svemir? Od čitavog svemira koji nam je dostupan (jer neki delovi su suviše daleki da bi uopšte bili u našem domašaju) vidimo manje od pet procenata. Ostalih 95 procenata su za nas misterija. Oko 70 % je tamna energija o kojoj se ne zna ništa sem da verovatno postoji. Oko 25 % svemira čini tamnu materiju za koju se s dosta razloga veruje da postoji – sve ostalo je nagađanje. Prema tome, koliko ono dobro poznajemo svemir?

Vanzemaljci

Vanzemaljac doručkuje mostove i ostalo. Milorad Krstić

Ovo je večna tema. Vanzemaljce pominju je još stari Grci koji nisu baš sasvim sigurni ima li ih ili ne. Zatim je došlo doba Srednjeg veka kada je i pomisao o vanzemaljcima izazivala sumnju u zdrav razum i primenu drastičnih vaspitnih sredstava, ali od 17 veka stavovi o egzistenciji vanzemaljaca se potpuno menjaju, da bi to kulminiralo u 19. i na početku 20. veka kada se mislilo da oni samo što nisu otkriveni. Kasnije je formirana i astrobiologija kao posebna nauka koja se tim pitanjem bavi. Zadnjih godina ideja da vanzemaljaca ima je malo splasnula. Drugim rečima i posle 2,500 godina promišljanja o vanzemaljcima mi ne znamo da li oni postoje.

Veliki prasak

Posmatranjem dalekih nebeskih objekata može se uočiti njihov crveni pomak, tj. da se galaksije udaljavaju jedna od druge. Drugim rečima svemir se širi. A ako idemo u nazad, onda se, logično, skuplja. Sve više i više. Sve do jedne jedine tačkice. Matematika i fizika se slažu sa tom idejom. E sad, ako krenemo od te tačkice uočićemo na samom početku njeno naglo, trenutno, povećanje do ogromnih razmera. To širenje svemira britanski fizičar Fred Hojl je u jednoj radio emisiji BBC, pežorativno nazvao Veliki prasak (Big Bang). I baš taj izraz se primio pa se danas tako zove teorija po kojoj je svemir nastao brzim širenjem iz jedne tačke. 

Venera.

Venera je po veličini samo nešto manja od Zemlje. Ima veoma debelu, gustu i otrovnu atmosferu. Na površini te planete atmosferski pritisak je visok kao u nekom našem okeanu na dubini od hiljadu metara. Zbog ovakve atmosfere (koja propušta toplotu i drži je zarobljenom – kao što rade staklene bašte) planeta je vrela i zapravo je najtoplija planeta, toplija od Merkura koji je Suncu bliži. Temperatura na površini Venere je preko 460 stepeni.

Kada bi ste se odjednom našli na površini Venere u trenutku biste bili spljošteni, otrovani i sprženi. Možda ne tim redom, ali posledica bi bila ista.

Ime je dobila po rimskoj boginji lepote i ljubavi.

Vreme

Neke proste pojmove je teško definisati i objasniti. Za reč vreme je Sveti Avgustin rekao da zna šta je to kad ga niko ne pita. Ali ako ga neko pita šta je to vreme on ne zna.

Ok, srećom mi imamo Vikipediju pa možemo da zavirimo u nju i pitamo je, dakle: vreme je linearni kontinuum, nepovratni sled koji se proteže prema nazad (u prošlost) i prema napred (u budućnost).

Hmm, vidite ponekad je bolje ne pitati Vikipediju.

U svakom slučaju vreme ima jednu veoma značajnu osobinu: ono teče jednosmerno, ide samo napred i ne može da se vrati unazad. Mislim, neke duboke teorije na ivici mašte pronalaze začkoljice u fizici koje pod nekim, za sad, nezamislivim uslovima dozvoljavaju da se krećete kroz vreme. Recimo, ako preživite pad u crnu rupu ili ako prođete kroz crvotočinu, što se matematike tiče - može (mada fizičari o tome još nisu konsultovali biologe). Ali tada vreme i putovanje kroz njega postaje posebno interesantno za istoriju, jer ako biste otputovali negde nazad mogli biste da menjate njen tok, a time i sadašnjost, što može dovesti do apsurda, ako biste, na primer sprečili vaše roditelje da se uopšte sretnu.

Da dodamo još ovo: kad god gledamo neki udaljeni nebeski objekat mi gledamo u prošlost. Veliku Andromedinu galaksiju vidimo kakva je bila pre 2,5 miliona godina jer opažamo svetlost koju je ona poslala pre toliko godina. A ako jurite velikom brzinom – podmađujete se. Ruski kosmonaut Sergej Andrejev, koji je u orbiti proveo 748 dana otputovao je u budućnost 0,02 sekunde (kako piše Mičio Kaku u Fizici nemogućeg).

Zemlja

Zemlja iz svemira (NASA)

Što se astronomije tiče o Zemlji treba znati da je ona treća planeta od Sunca i da se  nalazi na idealnom mestu za opstanak i razvoj života, ali da to tako neće večno trajati (za milijardu godina Sunce će toliko snažno zračiti da će na Zemlji biti prevrelo za život viših organizama). Njen prečnik je oko 12700 km. Možda je jedino telo u čitavom svemiru na kome ima života.

Zvezda

Ogromna kugla gasa (pre svega vodonika i helijuma, a zatim, u znatno manjim količinama, i ostalog) u čijem središtu, pod pritiskom sopstvenih gasova, nastaju nuklearne reakcije zbog čega dolazi do zračenja, uh.

Ali zvezda je i mnogo više od toga. Svi hemijski elementi izuzev vodonika i helijuma, svi elementi teži od litijuma koji postoje stvoreni su u središtima zvezda. Zvezde su fabrike elemenata. Na kraju svog života zvezda te elemente raseje daleko u prostor.

U našoj galaksiji ima između 200 i 400 milijardi zvezda. U svemiru? Pa, astronomi procenjuju da ih ima najmanje 70 sekstiliona zvezda u poznatom delu našeg svemira (70 000 000 000 000 000 000 000 ili 7 × 10²²).