|
| 1 |2 | 3 | Maunt Vilson teleskop
Novembra 1917 godine ugledao je prvo svetlo legendarni “teleskop od 100 inča” Maunt Vilson Opservatorije (MVO) iznad Los Anđelesa, zvanično poznat po svom donatoru, kao Hukerov teleskop. Bio je to narednih 30 godina, sa svojim ogledalom od 100 inča (2.5 metra) u prečniku, najveći teleskop na svetu.
Nepunu godinu dana kasnije, rodio se Don Nikolson (Donald S. Nicholson). Njegov otac bio je MVO solarni astronom Set Nikolson (Seth Nicholson), poznat i po svojim otkrićima i studijama četiri Jupiterova satelita, i po pionirskim merenjima u infracrvenom domenu, uključujući i određivanje temperature Mesečeve površine.
MVO astronom Set Nikolson, otac Dona Nikolsona, demonstrira za kamere posmatranje Sunca na jednom od dva solarna tornja opservatorije. |
Don je rastao u doba Velike ekonomske krize i po američkoj tradiciji kao tinejdžer prihvatao se raznih poslova. Spremao je sobe na opservatoriji, nosio posetiocima prtljag i posluženje, skupljao tanjire i čistio stolove u trpezariji, bio jedno vreme i spasilac, a zatim i operator Kasegren teleskopa od 30 cm koji je korišćen za grupne posete. To je bilo zaduženje koji je mnogo godina kasnije ovako opisao u članku sa naslovom “Nebeski posao”:
Don Nikolson, 1935. |
“Sam sam birao objekte za večernje posmatranje pa sam bio u prilici da se razmećem svojim znanjem astronomije pred publikom punom divljenja.” Don Nikolson, decembar 2004. |
Naslovna slika ovog članka snimljena je punih 77 (!) godina kasnije, u okviru projekta da se obeleže stogodišnjica Mt. Vilson opservatorije (podignute 1904-te, instalacijom prvog solarnog teleskopa) i nastupajuća stogodišnjica Hukerovog teleskopa ove godine. Tada su sineaste Tod Mejson i Robin Mejson napravile dokumentarni film „Put za Palomar“ (Todd Mason, Robin Mason „The Journey to Palomar”). Film je hronika astronoma Džordža Eleri Hejla (George Ellery Hale), koji je bio ne samo odličan astronom već i vizionar, i efikasan, vešt komunikator sa biznis elitom Amerike iz koje je poticala i njegova porodica. U to vreme, pre organizacija kao NASA ili Ministarstvo nauke, jedini izvor finansiranja za nauku bile su privatne donacije. Hejl je tako uspeo da od magnata kao Jerks, Karnegi, Huker, i Rokfeler, dobije finansiranje za konstrukcije četiri teleskopa koji su jedan za drugim, svaki u svoje vreme, bili najveći teleskopi na svetu, među njima i teleskop od 100 inča.
Kao deo projekta snimljen je i kratak film koji prati Dona Nikolsona u šetnji kroz neke od kutaka MVO gde se događalo ono što je kasnije ušlo u istoriju. Njegov sagovornik u filmu je Dejv Juraševič (Dave Jurasevich), poreklom iz Čikaga, superintendant MVO i poznat astrofotograf ( http://www.starimager.com ).
Youtube prevod na naše jezike je naravno komičan, ali je dovoljan da se prati šta se događa. Film vredi pogledati, jer čak ni posetioci opservatorije nisu u prilici da dođu do nekih od ovih mesta. Ovo je izuzetna prilika da se bar malo o opservatoriji čuje od nekoga ko je bio “tu,” ko je bio svedok ljudi i događaja o kojima inače možemo samo da čitamo.
|
Film počinje šetnjom do MVO zgrade u kojoj su astronomi boravili kada su bili na opservatoriji. Sastojala se od soba za spavanje, prostorija za obrok, biblioteke koja je služila i kao dnevna soba, i par kancelarija. Ta zgrada bila je popularno poznata kao “Manastir,” jer u njoj nije bio dozvoljen boravak ženskih gostiju.
(Prvih šest decenija postojanja opservatorije svi MVO astronomi bili su muškarci. Slično kao i slučaju opservatorije Harvard koledža, u sedištu MVO u Pasadeni, u podnožju planine, bio je zaposlen izvestan broj žena matematičara i astronoma koje nisu bile direktno angažovane u posmatranjima na planini, već su kao takozvani “kompjuteri” radile redukciju fotometrijskih i spektroskopskih merenja koje su sami astronomi već obavili na fotografskim pločama snimljenim na teleskopu.)
Don Nikolson (desno) objašnjava gde je ko sedeo prilikom grupnih večera u Manastiru MVO-e. Levo je Dejv Juraševič. |
Ponešto od tih starih džentlmenskih tradicija MVO astronoma o kojima se govori u filmu bilo je praktično a ponešto iz ove perspective izgleda komično. Na primer, postojao je određen red gde ko sedi za vreme grupnih večera. U čelu stola uvek je sedeo astronom koji je to veče bio raspoređen da posmatra na teleskopu od 100 inča. Sa njegove desne strane bio bi posmatrač na teleskopu od 60 inča, a sa leve glavni solarni posmatrač tog dana. Pa dalje redom, drugi prisutni astronomi, posetioci, noćni asistenti i “ostali peoni.”
Uvek perfektan džentlmen, Don nikada nije davao “karakteristike” pojedinih astronoma niti je dodavao svoje intepretacije, međutim ko je bar malo čitao o MVO može lako da zaključi da je Edvin Habl bio verovatno najambiciozniji a sigurno najslovoljubiviji astronom opservatorije. MVO legenda (iz više izvora) koju i Don ovde pominje, kaže da bi pre svake večere pred posmatranje na teleskopu od 100 inča, Habl izabrao i proučio u biblioteci Manastira nekoliko malo poznatih članaka iz Enciklopedije Britanika, pa bi onda sa čela stola nametnuo diskusiju na te teme, u kojoj bi, naravno, on vodio glavnu reč.
Svaki MVO astronom je inače za večerom imao ispred sebe servijetu u drvenom prstenu sa ugraviranim inicijalima. Ispred posetilaca bile su kartice od presavijenog kartona na kome su čitko i lepo bila ispisana njihova imena. Astronom na čelu stola bi zvonom najavio da je vreme da se unese posluženje. Itd. Po okončanoj večeri solarni astronomi bi završili svoj radni dan, a noćni posmatrači i njihovi asistenti bi krenuli ka svojim teleskopima. Noć se spuštala.
| 1 |2 | 3 | Maunt Vilson teleskop
(Nastaviće se.)