Kad čovek ništa ne zna, onda nema ni šta da pita. Tek sa znanjem otvaraju se pitanja, ponekad i beskonačna. Uzmimo na primer ovaj račun o dužini putovanja kroz središte Zemlje o kome je pisao Dušan Mrđa. Saznali smo koliko bi trajao prolaz kroz tunel koji ide sredinom planete, ali nam odmah padaju na pamet druga pitanja. 

Recimo da padnemo u taj tunel kojom brzinom bismo jurili? Nekom konstantnom ili…? Koliki uticaj na tu brzinu imaju velike mase pored kojih prolazimo? Proletimo pored milijardu tona gvožđa – da li bi nam ta gravitacija gvožđa usporila pad? I ako jurimo velikom brzinom da li bismo izleteli na drugoj strani i koliko visoko bismo odleteli? Da li bismo u središtu Zemlje gde vlada ogromna temperatura od preko 5000 stepeni, isparili ili bi smo samo projurili, a da vrelinu i ne osetimo?  

Ili recimo pazite ovo. Prokopamo tunel kroz Zemlju tačno ispod nogu kipa Svetozara Miletića u centru Novog Sada. 

Tunel bi izbio na dno Južnog Pacifičkog okeana, oko 1300 kilometara istočno od najbližeg kopna i naselja Vaitingi u kome inače živi 170 ili 180 stanovnika (dobro, to nije bitno). Šta bi se desilo? Voda bi, normalno, iz okeana pokuljala u tunel, sručila bi se u njegove mračne dubine sve do središta, a u središtu Zemlja je usijana i pitanje glasi: šta bi dalje bilo? Da li bi tu voda provrila i pretvorila se u paru? Ako bi, tada bi se povećao njen volumen. Da li bi ona nastavila da juri dole, odnosno gore ka Miletiću? Ili bi pritisak vodene pare poremetio započeti tok? I ako bi voda iskuljala kod Miletića da li bi to bio vreo gejzir koji šika uvis?

Nema sumnje da bi takav tunel oduševio biologe, geologe, arheologe, istoričare, fizičare, hemičare, petrologe i pre svih novinare. A tek koliko bi se filmova igranih i dokumentarnih snimilo i romana napisalo. O tvorcima raznih teorija i tumačima koje čega da i ne govorimo. Eto do čega dovodi znanje: samo otvara pitanja i ređa silne mogućnosti. 

Na kraju da dodamo još ovo: najdublja rupa koju je čovek iskopao nalazi se na krajnjem severozapadu Rusije, u oblasti Murmansk, a na poluostrvu Kola, desetak kilometara od grada Zapoljarni. 

Tu se može naći čelična ploča metra širine ispod koje se nalazi pomenuta rupa. Nju su vredni sovjetski trudbenici počeli da kopaju 24. maja 1970. godine, na 100-godišnjicu rođenja i u slavu Vladimira Iliča Lenjina, a zarad proučavanja unutrašnjosti planete. Šesnaest naučno-istraživačkih laboratorija se okupilo oko ovog projekta. Plan je bio da se dopre do 15.000 metara dubine, ali je posao stao na 12.262 metra. Javile su se teškoće, nestalo je finansija i na kraju projekat je napušten. Ipak, postignuti su dobri rezultati, a oboren je i rekord u dubini bušenja. Ali znate šta je interesantno? Dvanaest kilometara je velika dubina, veća od dubine Marijanskog rova u koji bez problema može da stane i čitav Mont Everest, najviša planina na Zemlji. Ipak, pogledajte:

Prečnik Zemlje je 12.730 kilometara. Čovek je uspeo i to uz veliki napor da izbuši tek hiljaditi deo tog prečnika! Koliko je to? Na vrhu ove slike Zemlje crvenom prugom je označena ta dubina. Je l je vidite? Pa naravno, ona je toliko sitna u poređenju sa prečnikom Zemlje da i ne možete da je vidite. 

Čovek je strašno moćno biće jer je u stanju da učini skoro neverovatne podvige. Ipak, u poređenju sa prirodom…

Čekamo profesorove odgovore.