Približavaju se izbori, pa ću danas da pokušam nešto naizgled nemoguće: da spojim Svetsku izložbu 1889. u Parizu, Srbiju i kosmički lift. Drugim rečima, pokušaću nešto nemoguće, ali samo na prvi pogled...
Svetska izložba je nastala 1851. i danas predstavlja globalni događaj, jedinstven koncept posvećen unapređenju života ljudi, tačnije pronalaženju rešenja za izazove sa kojima se čovečanstvo susreće. 'World EXPO' povezuje zemlje i narode, promoviše nauku i inovacije, a njihovu primenu u industriji, arhitekturi i umetnosti želi da učini dostupnom svima, ostavljajući tako jasniju viziju budućnosti i trajno nasleđe čovečanstvu.
Za potrebe 'Univerzalne izložbe' u Parizu 1889. izgrađen je, danas u celom svetu najprepoznatljivije arhitektonsko zdanje – 'La dame de fer', ('Čelična dama'), odn. Ajfelov toranj. Toranj je služio kao ulazna kapija na Svetsku izložbu. Njegove impozantne dimenzije i visina od 300 metara osiguraće mu status najviše građevine na svetu u narednih 40 godina. Izum čije je predstavljanje obeležilo izložbu je uređaj za reprodukciju zvuka – fonograf. Pomoću ove naprave, već tada slavni kompozitor Klod Debisi je prvi put čuo muziku sa ostrva Jave koja je presudno uticala na njegovo stvaralaštvo. Među gostima izložbe bili su umetnici Pol Gogen, Vinsent van Gog, Edvard Munk, Henri Džejms, ali i američki naučnik Tomas Edison i srpski genije Nikola Tesla.
Na izložbi u Parizu, koja je 1900. najavila XX vek, Srbija se prvi put predstavila svetu u specijalno za tu namenu izgrađenom izlagačkom paviljonu u obliku crkve. Srpski paviljon je privukao pažnju posetilaca izložbe, a naša delegacija osvojila je brojne medalje. Osvojeno je 19 zlatnih, 69 srebrnih i 98 bronzanih medalja. Jednu od zlatnih plaketa dodeljenih Srbiji, osvojio je i matematičar i pronalazač Mika Petrović - Alas, za čudesni analogni računar koji rešavao diferencijalne jednačine na principu kretanja tečnosti – prvi tog tipa u svetu. Ovaj računar, 'hidrointegrator', bio je u stanju da rešava dve klase diferencijalnih jednačina i mnogi naučnici ga danas smatraju pretečom plotera. Ostali izumi koji sutokom ove izložbe oduševili svet su: dizel motor, zvučni film, pokretne stepenice i rendgen. Zbog velikog uticaja ove manifestacije, čak su i Olimpijske igre 1900. godine bile održane u okviru Univerzalne Svetske izložbe!
Obrazovaniji čitaoci uglavnom sve ovo već poznaju, a sad dolazi moja kopča: kako sve ovo povezati sa kosmosom. I – voalá! Diveći se i sâm svetskom čudu, Ajfelovoj kuli, u to vreme verovatno najveći mozak na planeti po pitanju astronautičke teorije, ruski naučnik Konstantin Ciolkovski, došao je – a šta drugo – nego na ideju! Šta ako bi neki sličan toranju sezao do kosmosa, do geostacionarne orbite na visini 35.786 km? Zaključio je da bi vrh takvog tornja kružio oko Zemlje kao svaki drugi objekat u geostacionarnoj orbiti. Objekti bi dobijali horizontalnu brzinu zbog Zemljine rotacije dok bi se penjali uz toranj, a objekt oslobođen na vrhu tornja imao bi dovoljno horizontalne brzine da ostane tamo u geostacionarnoj orbiti. Naravno, bila je to samo ideja, jedna od vežbi Konstantinovog mozga... O tome ima puno priča i textova.
Međutim, da li je kosmički lift moguć danas, uz postojeću tehnologiju i da li ga je zapravo moguće priuštiti?
Ukratko, odgovori su: ne, i ne.
Kad bi imali tehnologiju, imali bi smo i lift. Samo zato što znamo nešto kako da napravimo ne znači da imamo tehnologiju. To je klasična greška koju mnogi ljudi čine.
Recimo, znamo kako da pošaljemo ljude na Mesec. Međutim, za to danas nemamo tehnologiju, iako smo je nekada imali. Tehnologija o kojoj je reč razvijena je iz specifičnog razloga da se nešto uradi.
U našem konkretnom slučaju, to 'nešto' bi bilo pravljenje sajle dugačke 45.000 kilometara. Znaš li uopšte koji su naši rekordi?
Najdužu sajlu na svetu proizvela je firma 'Wesley i Charles Supine' u Gibraltaru 1842. godine. Napravljena je u pogonu britanskog mornaričkog brodogradilišta, kako bi se po potrebi zatvorio Gibraltarski prolaz. Sajla je imala 15,5 cm u prečniku i 38,5 km u dužinu. Tačno merenje je bilo nemoguće zbog promene dužine sajle usled promene vlažnosti i zategnutosti.
Najduži kontinuirani kabl koji trenutno imamo povezuje glavni grad Grenlanda, Nuuk, i hidroelektranu Buksefjord i dugačak je 5,4 km; zove se Ameralik Span
Najduži kabl (sastavljen od mnogo, mnogo dijelova) na Zemlji zove se SEA-ME-WE 3. To je komunikaciona kablovska veza između jugoistočne Azije (SEA), Bliskog istoka (ME) i zapadne Evrope (WE) i dugačak je 39.000 km. Povezuje 33 zemlje i dovršen je 2000. godine.
Super, skoro smo postigli cilj, zar ne?
Ne baš. Pogledaj tu stvar.
Komunikacioni kablovi su obično teški oko 1,4 tone po kilometru. To znači da je čitava stvar teška 55.000 tona. Zamisli sada da je usidren za površinu planeta, a zatim se proteže pravo prema gore, četrdeset hiljada kilometara u nebo.
Praktično nemoguće. Pretežak je. Nije dovoljno jak. I nema načina da se to popravi.
Što znači da su nam potrebne snažnije rakete da bi smo mogli da dižemo više materijala u orbitu (ili da izgradimo u orbiti, ali to je decenijama daleko). Potrebni su nam bolji materijali (ulažu se velike nade u ugljenik i grafen, ali oba na neki način ne uspevaju da se dokažu u primenama u većim razmerama). I što je najvažnije, treba nam gomila para i valjan razlog da gradimo lift.
Neki vrlo optimistični (i ne bih ti zamerio ih nazoveš naivnim) ljudi procenjuju da bi danas troškovi lifta iznosili 6-10 milijardi USD. Snažan stav, obzirom da odgovarajući materijal još ni ne postoji.
Monoslojni grafen (kvadrat od 1×1 cm debljine jednog atoma) košta 80 USD. Odabrao sam jeftiniju cenu. Postoje neki koji se prodaju i za 1000 USD. Čak i ako bi napravili kabl debljine jednog atoma, to još uvek iznosi 312 milijardi USD, samo za materijal. Materijal koji nije dovoljno jak.
Dakle, odgovor je ne. Nemamo tehnologiju, niti novca da to ostvarimo.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
