Izgradnja „svemirskog lifta" je zapravo realnost u možda ne tako dalekoj budućnosti. Da se ne radi samo o naučnoj fantastici govore i inžinjeri i naučnici koji se već bave idejom o ovoj modernoj verziji Diznijeve priče sa Pajom Patkom, Miki Mausom i ogromnom stabljikom pasulja. Za naučnike ovaj lift nije fantastika, već jeftin i siguran način dopremanja opreme i astronauta na visinu od 100.000 kilometara, daleko iza Međunarodne Svemirske Stanice.

Svemirski lift predstavlja „traku" i kabl zakačen za Zemlju koji doseže do orbitirajuće platforme na četvrtini puta do Meseca. Gravitacija Zemlje i centrifugalna snaga same platforme, vukući u suprotnim pravcima, držale bi kabl i traku zategnutim. Tovarna platforma sa satelitom ili astronautima bi se mogla penjati uz taj kabl i troškovi takvog transporta bi bili tek mali deo onih koji postoje kod satelita ili astronauta koji putuju raketom. Međutim, penjanje liftom na tu visinu trajalo bi više od nedelju dana.

Podvig i umešnost ovog projekta bi mogao biti jeftiniji i manji izazov nego neki projekti koji se sada planiraju u svetu, kao što je na primer predviđeni most preko Gibraltarskog moreuza koji bi spojio Španiju sa Marokom, odnosno Evropu sa Afrikom, ili neki već urađeni projekti kao postavljanje transatlantskog telegrafskog kabla. Sadašnja predviđena cena celog projekta bi bila oko 10 milijardi dolara, ali bi lift veoma brzo isplatio sam sebe, snižavajući cenu postavljanja satelita u svemir sa sadašnjih 20.000 dolara po kilogramu na samo 200 dolara po kilogramu.
Koncept svemirskog lifta datira još iz 1895. godine kada je jedan od začetnika ruske astronautike, Konstantin Ciolkovski predočio „nebeski dvorac" koji se nalazi na vrhu uzanog tornja držanog u uspravnom položaju centrifugalnom silom, kao kamen koji se okreće velikom brzinom na kraju kanapa. Pisac naučne fantastike Artur Klark je pomenuo svemirski lift u svojoj noveli „The Fountains of Paradise".

članak iz Astronomije broj 11

Svemirski lift za sada je u osnovi nemoguće izraditi, i to zato što ni jedan sada poznati materijal ne bi mogao izdržati snagu očekivane sile. Materijal kojim bi se izgradio lift zahteva rastegljivu snagu od preko 100 gigapaskala. Vlakna čelika mogu izdržati snagu od samo jednog gigapaskala, dok vlakna kvarca ili dijamanta mogu izdržati oko 20 gigapaskala. Otkriće ugljenikovih „nanotuba" 1991. godine je podiglo status svemirskog lifta iz domena naučne fantastike u domen realnosti. „Nanotube" su cilindrični molekuli ugljenika mnogo jači od dijamanta ili čelika, teorijski jačine više od 100 gigapaskala. Sa ovim vlaknima izgradnja svemirskog lifta bi bio veliki izazov, ali ne i nemoguć posao.
Usavršavanje proizvodnje „nanotuba" bi bio prvi zadatak. Najduža vlakna do sada izrađena su dostižu svega jedan metar, sa rastegljivom snagom od 63 gigapaskala. Evidentno je da treba mnogo više i mnogo jeftinije za kreiranje onoga što naučnici vide kao traku metar široku, a debljine papira, izrađenu od stotine vlakana od kojih je svako dugačko 100.000 kilometara. Delovi „trake" bi morali biti presvučeni aluminijumom zbog zašite od oksidacije. Baza kabla i trake bi bila pomerajuća okeanska platforma u sredini ekvatorijalnog Pacifika, daleko od avionskog saobraćaja i u području sa malo munja i oluja.

Konstrukcija bi započela lansiranjem rakete u geosinhronu orbitu, na visini od oko 35.900 km. Ovo je visina na kojoj satelitu treba tačno jedan dan da obiđe Zemlju i pri tome ostane u „lebdećoj" poziciji. Satelit bi spustio kabl dole do Zemlje u isto vreme se polako penjući na visinu od 100.000 km otpuštajući pri tome kabl. Čim se ovaj prvi kabl osigura na Zemlji, inžinjeri bi poslali robotizovanog „penjača" koji bi pričvrstio novi kabl za postojeći, praveći na taj način „traku".

Ovaj proces bi trajao oko dve godine. Prvi satelit lansiran u orbitu i na visini od 100.000 kilometara bi i dalje služio kao kontrateg koji bi držao traku zategnutom. Rukovaoci liftom bi energiju za penjanje sa Zemlje dobijali laserima. Tovar sa lifta bi bilo moguće osloboditi na bilo kojoj visini nakon nekoliko stotina kilometara iznad Zemlje. Tovar koji bi se oslobodio na visini od 100.000 kilometara, krećući se na toj visini brzinom od preko 11 km/sec bi imao dovoljnu brzinu da pobegne Zemljinoj gravitaciji, i poleti ka Saturnu. Više tovara bi se moglo popeti liftom u isto vreme.
Sa pravilno usmerenim projektom, svemirski lift bi mogao biti izgrađen do 2020. godine.