ažurirano 2.10.24.
Skoro svi pisci SF i naučnici koji se bave nagađanjima oko budućnosti naše civilizacije ili drugih vanzemaljskih civilizacija imaju sličan scenario, koji prati ekspanziju tih civilizacija po lokalnoj galaksiji. Po takvim scenarijima, sve započinje kolonizacijom okolnih planeta u lokalnom solarnom sistemu, zatim slede međuzvezdana putovanja, kolonizacija drugih svetova, vaspostavljanje međuzvezdanih federacija ili carstava (čiji se broj postepeno uvećava kako se putuje dublje u galaksiju), sve dok se na kraju ne uspostavi opšte galaktičko društvo. Obzirom da i pored naših višegodišnjih pokušaja (npr. SETI) do danas nemamo nikakve dokaze o postojanju takvih razvijenih civilizacija, to bi trebalo da predstavlja snažan dokaz za jednu činjenicu - takve napredne vanzemaljske civilizacije ne postoje. Ali, da nije malo preuranjeno izvoditi jedan takav zaključak?
|
Negde 1964. godine, sovjetski astrofizičar i akademik Nikolaj Semjonovič Kardašjov (Никола́й Семёнович Кардашёв, 1932) je predložio jedan polemički način na koji bi smo mogli da izvršimo klasifikaciju svih tehnološki naprednih civilizacija. U originalu, predložio je tri nivoa i definisao logaritamsku skalu energije koja bi im bila na raspolaganju i koju bi mogli da koriste za uspostavljanje međuzvezdane komunikacije.
Tip I (K I): Ove civilizacije kontrolišu energiju čitave planete. U stanju su da utiču na svoju klimu, mogu da preduprede zemljotrese, i kontrolišu energiju reda veličine 1016 vati. Iako napredne, civilizacije ovog tipa su ipak suočene sa strahom od izumiranja uzrokovan prirodnim katastrofama kao što su sudari sa asteroidima odn. kometama, i slično.
Tip II (K II): Ove civilizacije kontrolišu energiju čitave zvezde. U stanju su da direktno i bukvalno eksploatišu zvezde. Svoj planetni sistem su u potpunosti istražili i uspostavili brojne kolonije u obližnjim zvezdanim sistemima. Energija koju su u stanju da kontrolišu meri se veličinama reda 1023 vati, ili oko 10 milijardi puta više od Tipa I. Civilizacije ovog tipa su prividno imune na mogućnost izumiranja.
Tip III (K III): Ove civilizacije kontrolišu čitavu galaksiju. Upravljaju prostor-vremenskim kontinuumom i poseduju skoro božanske sposobnosti. Egzistenciju im ugrožava jedino propast samog univerzuma (mada možda mogu čak i to da izbegnu). Energija s kojim raspolažu je opet 10 milijardi puta veća od prethodnog tipa, i meri se veličinama od 4×1037 vati.
Simbolično izabrana - Zvezda Smrti. Nije zaista zvezda, već veštački satelit, ali je najpoznatija „zvezda" u svetu SF-a.
Hoćemo li mi postati civilizacija Tipa I?
Ubeđen sam, a u tome samo delim mišljenje mnogih futurologa, da ako nekako uspemo da nađemo put iz škripca u koji smo tako lako (i brzo) upali, brzo ćemo videti da li idemo ka tipu 1. Ako uspemo da pronađemo način da preživimo nadolazeći tehnološki singularitet, vrlo brzo ćemo shvatiti da su svi problemi koji sada truju našu planetu rešivi. Isplivaćemo iz idealističkih dogmi, mržnje, pohlepe, siromaštva, ratova, sebičnosti. Kad jednom prođemo to usko grlo, relativno lako ćemo otploviti dalje ... ka tipovima 2 i 3, ili im se makar približiti.
Tipovi II i III u SF
Većina savremenih mislilaca se slaže sa stavom da bi za naše društvo, samo kada bi jednom dostiglo civilizacijski nivo 1, napredovanje ka tipovima 2 i 3 bio logičan sled događaja. I u popularnoj SF literaturi možemo da nađemo primere za ove tipove. Najpopularnija civilizacija tipa 2 je svakako Sjedinjena federacija planeta opisana u višedecenijskoj TV seriji "Star Trek"[2], dok je civilizacija tipa 3 maestralno predstavljena u remek-delu majstora SF, Isaaca Asimova (1920-92), "Trilogija o Zadužbini". U tom delu, koje je na zahtev čitalaca i prijatelja Asimov morao da posle 25 godina dopisuje i proširuje, opisana su zbivanja u višemilenijumskoj istoriji galaksije, čiji je svaki kutak već nastanjen i kolonizovan.
Vodeći se Seganovom sugestijom da je skalu potrebno mnogo preciznije graduirati, vidimo da na njoj "Star Trek" zauzima 2,1 ili 2,2 poziciju, jer su istražili samo manje od 1/10 celokupnog galaktičkog prostranstva. Zato je kosmos u Lukasovim filmovima "Star Wars" bliži podeocima 2,8 ili 2,9 na toj skali, jer je Galaksija samo deo veće, doduše decentralizovane, međusobno višestruko povezane celine. Nažalost, vidimo da još nisu zreli za nivo 3, jer još uvek ne mogu da se otarase rudimentnog "kurcšlusa" u gušterovskom delu mozga Homo sapiensa, a to je ratovanje za teritoriju između suparničkih strana. Tu je i civilizacija "Kultura" Škota Iana M. Banksa (1954), koja se nalazi između 2,6 i 2,7, i čija visoko kohezivna civilizacija obuhvata oko 70% čitave galaksije.
 |
Otvor Dajsonove sfere iz epizode Star Trek TNG-a "Relics"
|
Još bukvalnija interpretacija
Ako bismo terali mak na konac, ni jedan od navedenih primera nije dosegao pretpostavljeni tip. Ako bismo tumačili Kardašjova krajnje bukvalno, onda ni "Star Trek" ne bi dosegao nivo 2 već bi bio bliži 1,7 ili 1,8, jer ipak nisu iscrpeli svu energiju zvezda. Za tako nešto postoji bar nekoliko načina. Prvi bi bio Dajsonova sfera, tvorevina kakvu je svojevremeno predlagao engleski teoretski fizičar Freedman Dyson (1923). To je u stvari hipotetička satelitska megastruktura koja potpuno okružuje matičnu zvezdu i koja kontroliše svu energiju koju ona izrači. Takva struktura bi mogla da povećava energiju koju dobija od zvezde, ali samo do onog nivoa koliko zvezda to dozvoljava.
Postoji još efikasniji metod, pomoću kojeg bi na brz i efikasan način mogla da iskorišćava i onu energiju koja je uskladištena u zvezdama, a da se takvim izvorima čak i produžava život. Takvu metodu je predložio David R. Criswell[3] i nazvao je "Star lifting". Korišćenjem liftinga, bukvalno je moguće kopati po unutrašnjosti zvezde i iz nje crpeti više energije nego što ona daje prirodnim putem. Kao deo tog procesa, moguće je da se određeni tip zvezde preobrati u belog patuljka i nastavi da daje neverovatno veliku energiju još trilionima godina, umesto samo nekoliko milijardi, koliko bi to bilo normalno za takvu zvezdu.
Tehnički gledano, civilizacije tipa 3 bi mogle da na ovaj način prepravljaju svaku zvezdu u galaksiji! Koliko ja znam, nijedna SF priča nikada nije opisivala neku ovakvu civilizaciju.
Paradoks: Gde su?
 |
John de Lancie kao Q, pripadnik rase omnipotentnih bića
|
Vremenski okvir za prelazak iz tipa 1 u tip 2 je toliko mali, da za kosmička merila predstavlja samo treptaj oka. Ni vreme potrebno za skok od tipa 2 na trip 3 nije mnogo duži, možda 500.000 godina, podrazumevajući da brzina svetlosti ostaje kao barijera. Dodatnih 500.000 je još jedan treptaj gledano iz kosmičke perspektive. Da bismo shvatili koliko je to kratak period, ako predstavimo starost univerzuma kao jedan 24-časovni period, 500.000 godina bi bilo ekvivalentno dužini od 3,15 sekundi. Nije li sigurno da bi do sada, da su tehnološke civilizacije uobičajene, bar jedna od njih bila dostupna našim teleskopima?
Pošto nismo otkrili nijedan tip 3, mala je šansa da postoji i tip 2. Ako je Kardašjov u pravu, onda to ili znači da se većina inteligentnih civilizacija samouništila pre nego što su dostigle civilizacijski nivo 1 ili da su ekstremno retka pojava, a možda čak i ne postoje. Iako ravnopravno egzistiraju i druga mišljenja, mnogi veruju da je život verovatno prilično rasprostranjen[4] u kosmosu, uključujući i različite inteligentne forme. Uz prave uslove i sa malo sreće, dovoljno planeta je moglo da dostigne svoj singularitet.
Star Trek fanovi sigurno znaju koji je ovo brod.
Ako je sve navedeno tačno, onda je veliki broj civilizacija uništio sam sebe pre nego što je dostigao taj nivo ili ga upravo dostigao, ili napredne civilizacije ne prate Kardašjovljevu krivu.
Uskoro u nastavku:
Egzotične civilizacije
[1] Richard Buckminster Fuller (1895-1983) je bio arhitekta, pronalazač, matematičar i futurista, od savremenika smatran za genijalnog vizionara. Posvetio je život pronalaženju revolucionarnih tehničkih dizajna sa ciljem da razreši probleme savremenog života ("4-D" kuće). On je skovao svima poznatu frazu "Spaceship Earth".
[2] Serija je bila svetski hit još od šezdesetih godina, kada ju je kreirao američki producent i pisac scenarija, ali i ratni veteran i aeronautički inženjer, Eugene W. Roddenberry (1921-99). Bio je prvi čovek koji je sahranjen u kosmosu.
[3] Radi kao doktor svemirskih nauka na Univerzitetu Hjuston. Decenijama se bavi problematikom buduće ekspoloatacije solarne energije sa Meseca, uz korišćenje lokalnih materijala. Procenio je da bi čitav 10-godišnji projekat solarnih elektrana na Mesecu koštao oko \(50 mld. (Lično bogatstvo Bila Gejtsa se procenjuje na oko \)70 mld.)
[4] Paul Hughes je u svom textu "Singularity Exo-Paleontology" (2004) na osnovu interpolacija izračunao je da ako se uzme kosmos star oko 13,7 milijardi godina, teoretski minimum za sticanje uslova za nastanak tehnološkog singulariteta mogao da se pojavi pre 8,2-11,7 milijardi godina.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
