18.12.2024.
Možda će proći i nekoliko milijardi godina pre nego što u „Astronomiji“ osvane jedan ovakav oglas, ali verujte na reč – za to će biti debelih razloga.
| Članak iz Astronomije br. 25 |
Na osnovu jednog novog kompjuterskog modela, koji je smišljen da nam omogući bolje razumevanje nastajanja uslova za život na neobičnim mestima, skromni Pluton i njegovo okruženje će biti zagrevano do vrlo ugodnih temeperatura dugo nakon što Zemlja i njen mesec budu progutani od umirućeg Sunca.
„Za koju milijardu godina, biće to pravi Miami Beach,“ izjavio je povodom Plutonove budućnosti Alan Stern* , planetni naučnik iz Southwest Research Instituta.
Štern je prikupio postojeće podatke o spoljnjem solarnom sistemu, dodao najnovija teorijska očekivanja o Sunčevoj evoluciji, i sve to pretočio u jednu analizu, ali iz biološke perspektive. Svoja razmišljanja je pre nekoliko godina objavio u eminentnom stručnom časopisu „Astrobiology“.
„Imamo sva prava da verujemo da će se potencijalno tamo dešavati nešto jako interesantno,“ podvlači Štern. Dodatno zagrevanje granica Sunčevog sistema može stvoriti ono što naučnici nazivaju Odloženom zadovoljavajućom zonom za nastanjivanje, ili kraće odloženom zonom.
Umetnikova vizija Plutona danas, sa bledim Suncem u daljini i tankim srpom najvećeg meseca, Harona, iznad Sunca.
DODATNE KORISTI
|
PLUTON
|
|
Orbita: 248,09 naših godina
Rotacija: 6,3872 (6 d 9 h 17’ 36’’)
Masa: (1,305±0,007) × 1022 kg (0,0021 Zemljine)
Prečnik: 2.390 km (19% Zemljinog)
Udaljenost od Sunca: 39,482 A.J.
|
Danas poznata nastanjiva zona u kosmosu ne premašuje Zemljinu orbitu. Astrobiolozi su nestrpljivi da što pre ispitaju neke delove svemira oko drugih zvezda koje liče na naše Sunce, s nadom da će možda tamo pronaći tragove života. Ali astronomi su sigurni da će za samo milijardu godina Sunce biti za oko 11 procenata blještavije, pretvarajući Zemlju u negostoljubivu staklenu baštu. Za još 5 milijardi godina, Sunce će narasti 100 puta u odnosu na sadašnju veličinu.
Kako Sunce bude sve veće i sve sjajnije, širiće se i nastanjiva zona, prećiće Mars i Jupiter, i konačno stići i do Plutonovog carstva.
Odložena zona će možda imati neka beneficije koje će pogodovati životu, kaže Štern, vođa tima naučnika koji prate misiju „New Horizons“ ka Plutonu i drugim udaljenim objektima Kajperovog pojasa. Jedna od njih je da će naduvano Sunce, stručno poznatije kao crveni džin, proizvoditi mnogo manje smrtonosnog ultraljubičastog zračenja, poznatog izazivača opasnih genetskih mutacija.
„Zbog toga će potreba za zaštitnim ozonskim omotačem oko svetova unutar odložene zone biti znatno redukovana,“ misli Štern. Znamo da je visinski ozonski omotač oko Zemlje jedan od najbitnijih preduslova za život na našoj planeti.
Takođe, zbog velike disperzivnosti objekata Kajperovog pojasa, mogućnost sudara sa drugim objektima je mnogo manja nego u unutrašnjem delu Sunčevog sistema, gde je tokom eona Zemlja bila nekoliko puta katastrofalno pogađana, i u biološkom smislu bila primorana da nekoliko puta sve otpočinje ispočetka
VELIKO PUTOVANJE
Biti gostoljubiv ne znači automatski biti i nastanjen, podvlači u svojoj studiji Štern. U Plutonovoj romantičnoj budućnosti, život bi mogao ili da nastane ili da dospe odnegde. Danas još uvek niko ne zna scenarijo koji je doveo do života na Zemlji niti kako se tačno odvijao.
Možda su Šternova znanja o odloženoj zoni u solarnom sistemu danas još uvek samo akademska, s obzirom da nas od realizacije dele toliki vekovi. Ali mnoge druge zvezde su već evoluirale u crvene džinove, i njihove odložene zone možda kriju znakove života, naročito ako su ledeno–organski objekti, kojima pripadaju Pluton i drugi Kajperovog pojasa, normalna pojava oko tih zvezda.
„Ako se ispostavi da je naš sistem krajnje tipičan, moglo bi se desiti da u našoj galaksiji danas postoji na milijarde sličnih sistema, sa nastanjivim Plutonima u Kajperovim pojasevima,“ napominje Štern.
Pronalazak i utvrđivanje odložene zone oko drugih zvezda pomoglo bi da se nađe odgovor koji od vajkada najviše muči biologe: Koliko vremena treba životu da bi se uzdigao? Evo zašto:
Zemlja postoji već oko 4,6 mld. godina. Čvrsti dokazi o postojanju života sežu tek nekih 3,4 mld. godina unazad** . Ali niko ne zna kad je život stvarno nastao niti koliko je trebalo da se molekuli organske materije organizuju u ono što mi zovemo život. Da li je u pitanju bio spontan proces ili vrlo spor i mučan redosled događaja?
Zbog mogućnosti da daleke odložene zone mogu biti blagorodne u relativno kratkom periodu – za par miliona ili desetina miliona godina – njihovo eventualno pronalaženje bi moglo da pokaže da je za nastanak života potrebno kratko vreme.
Za sada, dok je za nas još uvek i put na Mars samo daleka izvesnost, teško je čak i zamisliti ekspediciju s ljudskom posadom ka Plutonu. Ali kad dođe vreme za to – i ako nezrela ljudska komuna uopšte bude opstala do vremena kada Zemlja počne da liči na roštilj – možda će Pluton postati luda destinacija, sa ugodnim hotelima i toplim plažama. Štern ide čak toliko daleko da Pluton naziva „low–gravity WaterWorldom“, sa prijatnom veštačkom atmosferom.
Ali da li bi stvarno neko voleo da živi tamo?
„Pa naravno,“ slavodobitno kaže poznati planetolog. „Imate li neku alternativu?“
------------------
1 Nama je najpoznatiji po tome što je trenutno na funkciji istraživačkog direktora misije „New Horizons“. Kada je pre 20 godina doktorirao, NASA ga je postavila za predsedavajućeg Radne grupe za istraživanja spoljnih planeta. U isto vreme je bio glavni u geofizičkoj, astrofizičkoj i planetnoj naučnoj sekciji Vasionskog naučnog sektora na Southwest Research Institutu. 1995.
godine dobija važnu funkciju u misijama spejs šatlova, itd.
Trenutno je fokusiran na proučavanje Kajperovog pojasa, Ortovog oblaka, kometa, satelita spoljnjih planeta, Plutona i ekstrasolarnih planetnih sistema. Takođe se bavi teorijom randevua svemirskih. letilica, zemaljskim polarnim mezosferskim oblacima, i proučavanjima slabih atmosfera satelita, uključujući i atmosferu Meseca.
2 Tada, u doba arhaika, u toplim okeanima se volšebno stvaraju prve forme najprimitivnijih jednoćelijskih organizama, prokaryote, bez ćelijskog jedra i unutrašnje strukture (naziv prokariote upravo to i znači – pre jezgra), koji su predstavljali pretke primitivnih bakterija. Neke prokariote su sadržale u sebi hlorofil, složeno jedinjenje koje je omogućavao da se uz pomoć Sunčeve energije voda razlaže na vodonik i kiseonik. Vodonik je sa ugljen–dioksidom učestvovao u izgradnji ćelija, dok se kiseonik oslobađao u vazduh.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
