Još od kako je sovjetska sonda 'Луна 3' 1959. godine prvi put snimila drugu stranu Meseca, ovo je jedna od velikih enigmi koju krije naš satelit. Zašto lunarna hemisfera koja je dalja od Zemlje nema karakteristične tamne fleke na vidljivoj strani, poznatije kao mora? Nakon mnogo godina proučavanja poznat je odgovor: Mesečeva kora s druge strane je mnogo deblja i, budući da su mora na vidljivoj strani nastala delovanjem bazaltne lave koja je ispunjavala udarne basene, lava nikada nije mogla da stigne do površine na drugoj hemisferi. U redu, ali ovaj odgovor je nedovoljan, jer ne pojašnjava zašto bi Mesečeva kora bila deblja s druge strane.
Razlika između vidljive i skrivene strane uočljiva je i po nedostatku mora.
Do danas su predložene brojne teorije koje objašnjavaju ovu dihotomiju, neke od njih zasigurno egzotične. Naprimer, pretpostavka da je i sâm Mesec morao da ima mesec oko sebe čiji su plimski efekti uticali na debljinu kore. Takođe je predlagano da bi ogromni udari koji su stvorili Oceanus Procellarum i Aitkenov basen na Južnom polu mogli da budu odgovorni za tu razliku. Ili da je, nekim mehanizmom koji tek treba razjasniti, skriveno lice dobijalo manje kosmičkih udaraca od vidljivog, itd.
Međutim, novija teorija se poziva na Zemlju kako bi objasnila zagonetku o debljini kore. Kao što smo videli na mnogim sajtovima i radovima, Mesec je verovatno nastao kao rezultat udara ogromnog tela veličine Marsa, nazvanog Theia, u proto-Zemlju. Činjenica je da je drevni Mesec kružio mnogo bliže našoj planeti nego danas, te je možda temperatura naše planete imala vrlo bitnu ulogu u njegovom nastanku. Odmah nakon udara koji je izrodio naš satelit, Zemlja je dostigla površinsku temperaturu od 8000 K, da bi se tokom razdoblja od oko hiljadu godina ohladila na 2500 K. Ako je Mesec formiran vrlo blizu Zemlje, on je od samog početka bio 'zaključan' plimskim vezama. To bi značilo da je čak i tada pokazivao istu polutku prema nama (iako smo sigurni da je Mesečeva osa od tada malo varirala).
Debljina Mesečeve kore prema podacima Nasine sonde 'GRAIL'. S desne strane je skriveno lice. Ističe se ogromni udarni bazen Aitken. Na vidljivoj strani debljina je 20-40 km, dok je na daljoj 30-70 km (NASA).
Model lunarne unutrašnjosti. Jezgro (core) bogato gvožđem ima poluprečnik oko 20% od prosečnog Mesečevog poluprečnika od 1738 km. Centar mase Meseca (CM) je pomeren za oko 2 km u odnocu na centar tela (CF), tako da ekvipotencijalna površina, koja označava jednaku gravitacionu silu u svim tačkama, leži bliže lunarnoj površini koja je okrenuta ka Zemlji.
Proces akrecije Meseca je bio vrlo brz, između jedne i sto godina. Temperaturni gradijent uzrokovan zračenjem koje je emitovala užarena Zemlja uticao je na procese akrecije i naknadnog stvaranja proto-atmosfere i Mesečeve kore. Mesec, budući da je manji, hladio se mnogo brže od naše planete. Stoga je udaljena strana, zaklonjena od zemaljske vrućine, mogla da formira deblju koru od one na vidljivoj strani (veruje se da se 80% Mesečeve kore stvrdnulo između hiljadu i deset hiljada godina nakon Velikog udara, dok je Zemlja još uvek obilno zračila).
Prisutnost Zemlje bi takođe doprinela da udaljena strana ima malo drugačiji mineraloški sastav, jer bi se neki materijali najpre kondenzovali na toj hemisferi. Stoga se veruje da skriveno lice mora da sadržav veću količinu recimo kalcijumovog oksida i dialuminijumovog trioksida, između ostalih jedinjenja i minerala. Međutim, niko nikada nije direktno analizirao površinu udaljene strane. Nije iznenađujuće što je jedna od prioritetnih misija planetarnih naučnika upravo sonda za prikupljanje uzoraka s ove tajanstvene hemisfere. Konačno, ako želimo da saznamo da li je ova hipoteza istinita ili ne, jednog dana ćemo morati da kročimo na drugu stranu Meseca. Koliko ja vidim, Kinezi su najbliži tome...
'Ovo je mali korak za Kinu, ali veliki šut u jajca za Ameriku'.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
