Na Marsu nema krava. Planetni naučnici su prilično sigurni u to, ali ih i dalje muči jer ne znaju šta bi to moglo da proizvodi metanski gas otkriven u tankom Marsovom vazduhu. Molekuli metana bivaju vrlo brzo razoreni ultraljubičastim zračenjem sa Sunca, tako da je otkriveni metan morao da nastane tek nedavno.
Da li je taj gas mogao da proizvede neki živi organizam? To ne bi bilo ništa neobično, jer naše (zemaljske) krave obilato prde matan[1]. I mnoga druga živa bića, uključujući klasu mikroorganizama koji žive bez prisustva kiseonika, takođe (metanogenezom) proizvode metan.
Možda će Američka svemirska agencija uskoro da dobije neke odgovore. Na lansirnoj rampi u Kejp Kanaveralu na Floridi do malopre se nalazila letilica nazvana „Marsova naučna laboratorija“ (gledali smo je na NASA TV kako odleće!), koja je već na trajektoriji ka Marsu i da stigne do njega sledećeg avgusta. Ona sa sobom nosi rover veličine džipa, nazvan „Curiosity“, koji će (zajedno sa još 9 drugih instrumenata) imati jedan spektrometar za detekciju metana u vazduhu, koji ako zapišti, izazvaće novo puštanje s lanca emocija koje žude za potvrdom o egzistiranju životu na Marsu.
„Na osnovu dokaza koje smo do sada sakupili, nedvosmisleno je da su uslovi za život na Marsu prisutni, i to je to,“ smatra Majkl J. Muma, Nasin naučnik iz Godardovog svemirskog centra u Grinbeltu, koji je predvodio jedan od tri tima koja su iznela još uvek kontroverznu tvrdnju o postojanju metana u Marsovoj atmosferi. „Život bi tamo svakako mogao da se razvije.“
Zato što je Mars manji od Zemlje, brže se ohladio, i verovatno je pre nje bio gostoljubiv za život. To povećava intrigantnu mogućnost da su komadići Marsa koji su sadržali njegove mikrobe odleteli u svemir nakon nekog od bezbrojnih sudara sa asteroidima i kasnije pali na Zemlju, sejući protoživot na njoj.
Drugim rečima: možda smo svi mi potomci Marsovaca!
Mogućnost postojanja Marsovaca dugo je ložila maštu maštovitih Zemljana, od novela Edgara Rajsa Barousa i kanala koje je svojim teleskopom „gledao“ Persival Lovel, pa do „Rata svetova“.
Mnogo kasnije, klatno je otišlo na suprotnu stranu. „Mariner 4“, prva sonda koja je prošišala kraj Marsa još 1965. godine, poslala je slike ali ne gustih šuma već golih stena. A dva Nasina „Viking“ lendera, koja su 1975. sletela na Mars opremljena sofistikovanim hemijskim eksperimentima za otkrivanje života, analizirala su tlo i otkrila da ono potpuno oskudeva u organskim materijama neophodnim za život.
Kako je izgledalo 1976, Mars je najiskrenije izgledao mrtav.
„Situacija na Marsu je izgledala užasno za jednog egzobiologa,“ priča prof. Kristofer G. Čiba, astrofizičar sa Prinstona. „Puno smo investirali u ta dva ’Viking’ lendera[2]. Bilo je kočenja od strane mnogih koji su smatrali da je biologija precenjena i preuranjena.“
Naknadno je NASA napustila čitavu ideju o životu na Marsu, i umesto toga se usredsredila na metodičnu kampanju istraživanja geološke prošlosti i klime na Marsu. Iako Crvena planeta danas izgleda suvo i ledeno – mrtvo – geološki tragovi, kao što su rečne jaruge, suva jezera i kolosalni kanjoni, ukazuju na njenu tečnu prošlost. „Juriti vodu“ postala je mantra. Poslednja dva Nasina rovera, „Spirit“ i „Opportunity“, pronašli su uverljive dokaze o okruženju koje je u dalekoj prošlosti bilo nastanjivo. „Curiosity“ će otići i dalje, tražeći ugljenične molekule, uključujući i metan (i CO2), koji predstavljaju gradivnu materiju života.
Skorašnje fotografije načinjene iz orbite otkrivaju nam da možda i danas voda ponekad poteče Marsovom površinom. Nova znanja o životu na Zemlji i na koji način može da napreduje čak i u naizgled neprijateljskom okruženju, kao što su mračne, ključajuće vode okeana u blizini vulkanskih „dimnjaka“, čine naučnike manje isključivim kada pričaju o mogućnosti postojanja života na Marsu. Tim Nasinih naučnika je 1996. objavio da je pronašao fosilizovane bakterije u Marsovom meteoritu pronađenom na Južnom polu. Ta priča je ostala kontroverzna kao i ova o pronalasku metana.
Ali sem ako slučajno ne fotografiše neku kravu ili neko drugo živo biće kako se gega preko stena, „Curiosity“ neće tamo tražiti život. Kao i sve druge Nasine sonde nakon „Viking“ lendera, ni „Curiosity“ ne nosi eksperimente koji bi mogli da utvrde da li su gradivne materije života ikada bile deo stvarnog života. Čak i ako bi postojale bakterije u Marsovom tlu a „Curiosity“ se parkirao u sred njih, nema načina da ih on vidi ili registruje.
Ovako će rover na Marsu da se bavi proučavanjem stenja. Ali neće se baviti potragom za eventualnim životom.
„Ne verujem da ćemo se previše baviti kopanjem,“ priznaje Majkl A. Mejer, Nasin glavni naučnik zadužen za Mars.
To je posebno frustrirajuće za Džilberta V. Levina, koji veruje da je onaj eksperiment sa „Vikinzima“ od pre 35 godina, tada konstruisan da otkrije život, to stvarno uspešno i uradio.
Kapljice hranljivog rastvora koje su u sebi sadržale i radioaktivni uglenik C-14 sipane su preko uzoraka Marsovog tla, i uskoro su senzori detektovali tragove radioaktivnog ugljen-dioksida koji je isparavao sa uzorka. To je bilo upravo ono što bi se i moglo očekivati da su tamo neki mikroorganizmi smazali hranu[3].
Da bi uverili da li su neki nebiološki hemijski procesi generisali pomenuti ugljen-dioksid, ostali uzorci su radi sterilizacije zagrejani do temperature od 160° C. Radioaktivni ugljen-dioksid je prestao da se oslobađa sa tih uzoraka kada im je dodat hranljivi rastvor, čime je postavljena hipoteza da je toplota ubila Marsovske bakterije. Da je u pitanju bio neki nebiološki proces (neka oksidacija, naprimer), radioaktivni ugljenik bi bio otkriven i nakon sterilizacije uzoraka zemljišta.
Međutim, druga dva „Vikingova“ eksperimenta nisu uspeli da otkriju priustvo nikakvih organskih jedinjenja u tlu, tako da su dr Levinovi rezultati – iako su se savršeno poklapali sa očekivanjima da život postoji – bili isti kao da je objavljeno otkriće kuće od cigala ali bez dokaza o postojanju cigli. Kasnije je koncenzusom odlučeno da je u pitanju bila greška instrumenata.
Nedavno otkriće, međutim, nudi objašnjenje po kome bi i dr Levin mogao da bude u pravu. Nasin lender „Feniks“ je 2008. godine u Marsovom arktičkom tlu otkrio hemikalije poznate kao perhloratne soli (sadrže hlor i kiseonik). „Vikingov“ detektor organskih molekula zagrevao je uzorke tla da bi se iz njih oslobodili gasovi koji eventualno sadrže organske materije, ali grejanje organskih molekula u prisustvu perhlorata ih je uništavalo, tako da i ako su bili tamo, „Vikingov“ eksperiment ih je promašio.
Dr Levin kaže da bi sofistikovanija verzija istog eksperimenta, teška par kilograma i vredna nekoliko miliona dolara, mogla lako da potvrdi ili pak ospori „Vikingove“ rezultate.
„Ali oni neće da on poleti,“ kaže dr Levin. „Izmena planova je jako teška stvar. Mi smo sprovodili isti eksperiment na Zemlji hiljadama puta[4]. Nikada nismo dobili lažne pozitivne, a ni laže negativne rezultate.“
Dve buduće misije sa lenderima koje bi trebalo da uslede nakon „Curiosityja“ – u saradnji Nase i Evropske svemirske agencije – neće imati među svojim instrumentima verziju dr Levinovog eksperimenta. Kristofer E. Kar, istraživač sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT) opsednut mogućnošću da je život na Zemlji mogao da potekne sa Marsa, predlaže još ambiciozniji projekat: slanje DNK sekvencera (uređaj za otkrivanje nukleotidnih baza u DNK ili RNK) na Mars. I taj eksperimenat tek treba da nađe kako da odleti na Mars.
Na konačni odgovor ćemo možda morati da čekamo sve dok neka misija ne bude donela uzroke Marsovog kamenja na Zemlju radi proučavanja.
Ali to bi moglo da pretvori u jako dugo čekanje. Obamina administracija, pritisnuta smanjenim federalnim budžetom, ne samo da još uvek nije dala zeleno svetlo za pomenute misije lendera, zakazane za 2016. i 2018, već razmatra mogućnost njihovog otkazivanja. „Curiosity“ je možda poslednja kosmička letilica koja će sleteti na Mars za dugo godina.
„To će dovesti u pitanje celokupno istraživnje života, bilo bivšeg ili sadašnjeg, na Marsu,“ kaže dr Muma. „Bila bi to prava katastrofa ...“
[1] To nije stilska figura, već fakat: jedna prosečna zapadnjačka krava ZVANIČNO isprdi svake godine prosečno 110-130 kg metana u atmosferu! (to je preko 300 litara dnevno). Naše krave su finije (i manje, pa zato manje i jedu), pa su navedeni podaci upola manji... U svetu ima 1,5 milijadri grla stoke i one su „odgovorne“ za 14% ukupne emisije gasova na našoj planeti. I ljudi prde po malo metana, ali to sad nije tema, pa ne bih o tome ...
[2] Bila je to u to vreme najskuplja i najambicioznija misija ikada lansirana. Većinu podataka koje su sve donedavno koristile sve Nasine letilice upućivane na Mars sakupili su „Vikingovi“ lenderi.
[3] Lenderi „Viking 1“ i „Viking 2“ su svoje uzorke zagrevali u potrazi za organskim jedinjenjima u oslobođenim isparenjima. Pronađena su samo dva: hlorometan i di-hlorometan, ali su naučnici zaključili da se radi o jedinjenjima hlora koja su nastala od tečnosti za dezinfekciju korišćene za čišćenje letilice.
[4] U tim eksperimentima naučnici su mešali perhlorat sa uzorcima iz pustinje Atakama, koji se često uzimaju kao najsličniji materijal Marsu na Zemlji. Hemijske reakcije su uništavale organske materije u zemljišti, stvarajući uglavnom CO2 i tragove hlorometana i di-hlorometana, baš kao što su „Vikinzi“ i registrovali.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
