Kada je 2017. 'SpaceX' objavio nameru da koristi sistem 'Starship' kao način za putovanje oko naše planete, svi su mislili da je to još jedna ekscentričnost Elona Muska. Osim komercijalnih mogućnosti ovog koncepta, činjenica je da 'SpaceX' nije jedini akter koji rakete vidi kao ultrabrzi metod transporta. 4. juna, Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) najavilo je projekat 'Rocket Cargo' za razvoj interkontinentalnog transportnog sistema pomoću raketa. 'Rocket Cargo' će biti četvrti projekat tipa 'Vanguard' koji financira AFRL (Air Force Research Laboratory) USAF-a, program usmeren na subvencionisanje naprednih, iako nezrelih tehnologija s relativno skromnim novčanim iznosima (manjih od \(50 miliona). Stoga je 'Rocket Cargo' trenutno projekat u razvoju koji se možda neće realizovati, ali sama činjenica da je vojska zainteresovana za tako atraktivan koncept izazvala je cunami vesti o njemu.
Naravno, slika je vrhunac licemerja i krije pravu prirodu...
Ko prati i imalo se razume u geostrategiju zna da Pentagon i NATO smatraju da je njihovo usko grlo zapravo brz transport mehanizacije i trupa s jednog mesta na drugo. Brojne simulacije lokalnih ratova pokazuju da pre nego što stignu kopnene trupe alijanse situacija na terenu već može da bude završena nepovoljno po njih. Poslednje mega-vojne vežbe NATO-a u Evropi, izvođene prošlog leta i ovog proleća[1], bile su koncipirane prvenstveno tako da se sinhronizuje logistika i veze između velikih borbenih sistema različitih zemalja.
Jedan od osnovnih temelja pri osnivanju NATO-a jeste princip kolektivne odbrane, koji kaže da bi se u slučaju napada na bilo koju od 30 članica to tretiralo kao napad na čitavu Alijansu. Ne treba biti lisica da bi se razumelo da je u Evropi glavni problem Rusija i njene vojne snage. Procene pokazuju da bi u slučaju 'konvencionalnog rata' (kao da to više postoji!) ruski tenkovi stigli do Atlantika za samo nekoliko dana. Amerikanci ne bi stigli da brodovima i avionima pošalju iz svojih baza kopnenu pomoć i suprotstave se potencijalnoj invaziiji – ne bi imali vremena. Zamisli da mogu da u svakom trenutku prebace desetine hiljada vojnika sa jednog kontinenta na drugi! Generali imaju noćne polucije na samu pomisao na to.[2]
Do sada, vojska je rakete koristila samo za prvoz prokazanog interkontinentalnog tereta. Tačnije, bojevih glava sa (termo)nuklearnim punjenjem (iako je istina da je sovjetski projekt 'Priziv'[3] iz 90-ih planirao da šalje teret, spasilačku opremu, pa čak i poštu u 'penzionisanim' balističkim MIRV projektilima). Ali očito je da interkontinentalni balistički transportni sistem nudi veliku prednost u odnosu na bilo koji vazdušni sistem, a to je vreme. Jedna raketa može da poveže većinu gradova na planeti – i vojne baze Pentagona – u letu od 30 do 50 minuta. 'SpaceX-ova' suborbitna raketa 'Starship P2P' (Point To Point) vrlo je ambiciozna i rizična, ali 'Rocket Cargo' je nešto jednostavnija. Ograničavajući se samo na prevoz tereta, sigurnosne mere i tehnički zahtevi nisu tako strogi kao u slučaju suborbitnog vozila s posadom. Iako nije objavljeno previše detalja o tehničkim zahtevima projekta, čini se da Ratno vazduhoplovstvo traži sistem sposoban da premest između 30 i 100 tona s jedne tačke na planeti na drugu. To znači da se broj potencijalnih kontraktora sposobnih za razvoj takve rakete može smanjiti na tri: ULA, 'Blue Origin' i 'SpaceX'[4]. Naravno, Muskova kompanija i njen sistem 'Starship' nameću se kao favoriti, iako bi neka verzija 'Blue Originovog' 'New Glenna' mogla da zaigra u ovoj ligi pod uslovom da Bezosova raketa ikad poleti.
USAF samo kaže 'Rocket Cargo' i odjednom svi razmišljaju o tome. Kako i ne bi, kada se zna da imaju godišnji budžet od skoro \)200.000 miliona, i to zvanično. Zna se da različitim marifetlucima tu ima raznih prelivanja, pa je ta cifra mnogo viša.
U poređenju sa 3 milijarde dolara ugovora s Nasom za razvoj lunarnog modula programa 'Artemis', 48 miliona dolara za početnu fazu 'Rocket Cargoa' ne bi bio veliki potsticaj za program 'Starship', ali, logično, računati na podrška i naklonost Pentagona uvek je prednost koju ne treba olako shvatiti. U svakom slučaju, još je rano reći da li će 'Rocket Cargo' krenuti dalje ili će se istopiti tokom vremena poput mnogih drugih kosmičkih projekata koje sponzoriše vojska.
U međuvremenu, treba imati na umu da vojna upotreba raketa za transport tereta i ljudi, naravno, nije novi koncept. Mnogi projekti višekratnih raketna sa vertikalnim sletanjem pojavili su se 60-ih godina. Kao što sam pomenuo u svom ranijem textu, najpoznatiji su nesumnjivo bili koncepti koje je stvorio Phil Bono iz kompanije 'Douglas Space and Missiles'. Bono je osmislio seriju raketa sposobnih da dosegnu orbitu uz pomoć samo jednog stepena – odn. SSTO (Single Stage To Orbit) – i da uzlete i slete vertikalno – VTOVL(Vertical Take Off and Vertical Landing). Prvi poznati sistem koji je zamislio Bono bio je 'ROOST' (One-stage Orbital Space Truck), iz kojeg su izvedeni i drugi ambiciozniji i poznatiji sistemi poput 'ROMBUS-a' (Reusable Orbital Module Booster and Utility Shuttle), 'Ithacusa', 'Hyperiona' ili 'Pegasusa'.
VTOVL raketa 'Ithacus' je trebala da služi kao suborbitalni vojni transporter. Većina korišćenih motora bila je raspoređena u krug oko središnjeg konusa, po konceptu poznatom kao aerospike, koji omogućava izvlačenja maksimuma iz motora na bilo kojoj visini. Takođe, u pitanju su bili zaista gigantski sistemi: neke verzije su bile sposobne da odnesu više od 450 tona u nisku orbitu.
'Itachus' u ratnoj zoni. Marinci se iskrcavaju puštanjem niz tobogan a onda uključuju rančeve na mlazni pogon! Nijedna zemlja na svetu nema u svojoj kulturi više vizija o svom učešću u tim 'ratnim zonama'.
Svima im je bila zajednička upotreba spoljnjih rezervoara za gorivo kako bi se smanjili zahtevi i ojačala njihova potencijalna vojna primena. U tom smislu se isticao sistem 'Ithacus' koji je trebao da posluži kao suborbitalni transporter trupa. 'Ithacus' je bio golema raketa pokretana tečnim vodonikom i kiseonikom pomoću aerospike motora. Bono je osmislio dve verzije 'Ithacusa', jednu od 6400 tona pri lansiranju koja je mogla da preveze 1200 vojnika na drugi kraj sveta, i manju verziju koja je mogla da ponese 260 vojnika. Ova poslednja verzija je mogla čak da bude lansirana i sa nosača aviona. 'Ithacus' je predviđao slanje trupa na prve linije ratišta, s posledičnim problemom šta učiniti s raketom nakon što se spusti – Bono je predlagao punjenje gorivom kako bi napravila manje 'skokove' do najbliže američke baze – dok bi 'Rocket Cargo' bio u prednosti jer ne bi bio slat u nepripremljena ili neprijateljska područja. U svakom slučaju, pitanje je: Da li je američka tehnologija dovoljno napredna da 'Rocket Cargo' postane stvarnost?
Kineski koncept 'PTP'. Ne misle samo Pentagon i 'SpaceX' da to nije glupa ideja.
Mogući japanski sistem sa metanskim raketama P2P.
Referenca:
Department of the Air Force announces fourth Vanguard program
[1] Prošle godine je u Evropi održana multinacionalna vojna 'vežba' predvođena Amerikom, 'DEFENDER-Europe 20' ('Dynamic Mongoose'), tokom koje je mereno za koje najkraće vreme SAD mogu da sa svoje teritorije prebace ~20.000 vojnika i megatona gvožđurije na tlo 'ugrožene Evrope'.
Vežva je izvođena na obalama Islanda, zajedno sa snagama Britanije, Kanade, Nemačke, Francuske i Norveške. Isprobavani su protivpodmornički i protivkopneni sistemi i sonari, što je izazvalo pravi pomor kitova.Strateški bombarderi 'B-52' su prebačeni u Englesku i priključeni NATO. Oni su prvi put u istoriji ušli u vazdušni prostor Ukrajine i leteli duž granice sa Krimom. U isto vreme, dba američka bombardera su pokušala da nadlete rusku enklavu u Kalinjingradu kako bi snimili frekvence njihovih radara za upozoravanje. Tokom septembra, krstarice i podmornice s nuklearnim oružjem su najmanje 18 puta povredile ruske granice, što nije rađeno ni za vreme Hladnog rata...
Ove godine, u maju, uprkos pandemiji i najvećem broju mrtvih dnevno u svetu, Amerika je počela novu višemesečnu vežbu, 'DEFENDER-Europe 21', najveću na tlu Evrope od II sv. rata. Vežba je uključivala simultane operacije na preko 30 lokacija u Albaniji, Kosovu, Bugarskoj, Rumuniji, Estoniji i dr. Rusija je odgovorila kontravežbom na neuralgičnim granicama, što je u medijima nazvano 'novom pretnjom Putina demokratiji i miru u Evropi'.
[2] Amerikanci o toj ideji razmišljaju već decenijama. O tim projektima sam već u nekoliko navrata pisao – o raketama koje bi s kontinenta na kontinent mogle da za sat vremena prebace 450-900 tona tereta! Ali sigurno ne sastavljenog od kombija crvenog krsta ili bebi-pape za gladnu decu, već – zna se – demokratije.
[3] O ovom nuklearnom projektilu sam pre mnogo godina napisao zanimljivu priču. U uvodu sam napisao: '...Na sredini Tihog okeana neki trgovački brod je doživeo ozbiljnu nezgodu. Brod je pred potonućem i posada odlučuje da pošalje signal za slučaj opasnosti. Ali u bespućima najvećeg okeana na planeti, pomoć može da stigne tek za nekoliko dana. Srećom, samo nekoliko minuta po prijemu signala negde sa teritorije Rusije uzleće balistička interkontinentalna raketa, ali ovog puta opremljene ne sa nuklearnom glavom već sa malim kosmičkim raketoplanom punim zaliha i spasilačke opreme. Za manje od pola sata po uzletanju pomoć stiže do broda. Naučna fantastika? Ne, već projekat „Призыв“.
[4] Sve tri kompanije su opasni ratni profiteri, sa brojnim plaćenim lobistima – guvernerima i senatorima – u senatu, u Pentagonu i obaveštajnim agencijama.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
