Možeš li da zamisliš telekomunikacioni satelit od dvadeset tona? Možda ne zvuči previše, ali treba da imamo na umu da se većina komunikacionih satelita nalazi u geostacionarnoj orbiti (GEO), 36 000 km od Zemljine površine, pa je vrlo teško poslati objekat na to odredište. Zato najteži sateliti ove vrste obično ne prelaze 6 tona, čak i kada su lansirani raketom sposobnom da u nisku orbitu (LEO) ponesu i do dvadeset tona.
No, vratimo se našoj priči. U drugoj polovini 80-ih, sovjetska kosmička kompanija NPO 'Energija' očajnički je tražila namenu za svoju džinovsku istoimenu super-raketu, 'Energiju' (11K25). Program kosmičkih šatlova, dotadašnji razlog postojanja velikog lansera klonuo je, dok je Gorbačovljeva perestrojka nametala ozbiljne ekonomske rezove vojnih programa. Iz istog razloga, druga moguća upotreba rakete – kao laserska stanica 'Skif-DM' (rus. 'Скиф-ДМ', 17Ф19ДМ)[1] kao odgovor na Reganov program 'Star Wars' – nakon završetkaprvog Hladnog rata, više nije bila održiva opcija. NPO 'Energija' je morao se presroji usled novog ekonomskog sistema zemlje, sa sve više kapitalističkih elemenata, pa je stoga predložio upotrebu svoje nove rakete za lansiranje geostacionarnih komunikacionih satelita. SSSR je bio suočen sa velikim kašnjenjem u korišćenju ovih satelita, pa je zbog geografskih karakteristika zemlje naglasak stavljan na satelite serije 'Molnija' – smeštene u visokoeliptičnim orbitama a koje je proizvodila kompanija ISS 'Rešetnjov'[2] – kako bi udovoljili civilnim potrebama za telekomunikacijom[3]. Budući da 1988. na svetu nije postojala kompanija sa iskustvom u lansiranju 20-tonskih geostacionarnih satelita, NPO 'Energija', nebudi lenja, odluči da sama konstruiše monstruma kojeg bi najpre ponudila sovjetskoj vladi, a kasnije i ruskoj. Na taj način bi jednim udarcem bile ubijene dve muve: nađen bi bio posao za raketu 'Enegrija' i, uzgred, kompanija bi našla svoje mesto na bogatom tržištu do tada monopolizovanom od strane drugih kompanija. Juri Semjonov[4], glavni inženjer NPO 'Energija', uspio je najpre da ubedi Ministarstvo opšte mašinogradnje ('Kosmičko ministarstvo'[5], MOM) a potom i sovjetsku vladu u neophodnost i održivost projekta. 1990. NPO 'Energija' je odlučila da će ovaj sistem, čije je ime tada bilo 'Marafon' ('Maraton'), koristiti zajedničku Univerzalnu svemirsku platformu[6]('bus') (rus. Универсальная космическая платформа, УКП) koja bi mogla da se koristi i na drugim letilicama. 5. februara 1991. objavljen je ukaz predsednika SSSR-a kojim se odobrava razvoj divovskog komunikacijonog satelitskog sistema. Sistem je u novembru 1992. godine dobio službeno ime 'Globis', a to je ime koje je zamenilo ime 'Marafon' kada je akcionarska kompanija 'Vimpel' ušla u projekat radi upravljanja zemaljskim segmentom programa.
Novi super-komsat je morao da reši probleme u geostacionarnoj orbiti, pa je čak sugerisano da bi četiri od ovih satelita (tri u službi i jedan u rezervi) mogla da posluže za usmeravanje većine prometa podataka širom sveta (ne zaboravimo da je to bila pre-internetska era). Sistem je trebao da bude oblikovan u dve faze: u prvoj (1996-1998) bile bi lansirane dve jedinice, što bi omogućilo zadovoljenje potražnje za 100.000 telefonskih linija, dovoljno za nekoliko miliona pretplatnika, kao i za desetke televizijskih kanala. U drugoj fazi (1999-2000) lansirale bi se dve dodatne teže i snažnije jedinice koje bi mogle da pružaju komercijalne usluge na globalnom nivou.
Sateliti prve faze bi imali težinu od 13,8 tona i solarne panele jačine 10 kW. Njihov vek trajanja bi bio samo pet godina, jer bi se koristili tradicionalnom sovjetskom tehnologijom koja je zahtevala sisteme pod pritiskom i odgovarajuće uređaje za kontrolu temperature s pokretnim delovima (ventilatori i sl.). Jedinice druge faze bi imale procenjeni vek trajanja od deset godina, otprilike isto koliko i njihove zapadne kolege u to vreme, težinu od 17,8 tona i jačinu solarnih panela od 15 kW.
Satelit 'Globis'.
U leto 1991, malo pre pokušaja puča koji je označio početak kraja SSSR-a, Veće ministara Sovjetskog Saveza je odobrilo stvaranje komunikacionog sistema između sovjetskih republika koji bi uključivao upotrebu 'Globisa'. Nekoliko zapadnih kompanija, uključujući nemački 'Bosch Telecom', pokazalo je interes za sistem. Za novi projekat stvorena je mreža sovjetskih kooperanata. Nestanak SSSR-a krajem iste godine doveo je do zastoja sistema zbog nedostatka financijskih sredstava. Međutim, 'Globisovo' iskustvo je omogućilo NPO'Energiji' (danas RKK 'Energija') da razvija projekte 'Signal' i 'Jamal', uvodeći kompaniju u svet comsat konstrukcija.
Snažna raketa 'Energija' je mogla da bude zadužena za lansiranje 'Globis' satelita u bočnom kontejneru.
Tradicionalno, zapadni analitičari su sistem 'Globis' kritikovali kao mamutski projekat stvoren s jedinom svrhom da se zadovolje potrebe NPO 'Energije' i omogući preživljavanje njegove raketne zvezde. Iako očito ima neke istine u tim kritikama, ne smemo da zaboravimo da je sistem zamišljen kao državni telekomunikacijski program sovjetskog tipa, i tek kasnije (od 1992.) pokušaće da se proda kao privatna inicijativa. S gledišta centralizovanog ekonomskog sistema kakav je bio SSSR, 'Globisov' sistem je – na papiru – bio sasvim logičan i održiv, poput ostalih konstelacija poput 'Molnije' ili 'Ekrana', i mogao je postati stvarnost da se zemlja nije urušila. 'Globis' je i danas zanimljiva vežba u alternativnoj istoriji za sadašnje analitičare: suočavajući se s trenutnim kapitalističkim sistemom, u kojem se više kompanija takmiči na međunarodnom tržištu za lansiranje desetaka komunikacionih satelita godišnje, 'Globis' je ponudio alternativu baziranu na nekoliko džinovskih satelita pod državnom kontrolom. Hoćemo li ikada videti sličan sistem?
Reference:
- RKK Energia imeni S.P. Korolyov, Ed. Menonsovpoligraf (Moscow, 1996).
- Proyekt Globis: bit ili ne bit?, Novosti Kosmonavtiki, 19-31 decemb. 1992.
[1] Jedna od mojih za mene najzanimljivijih priča koju smo objavili u reprintu i kao e-knjigu. Tada sam u predgovoru napisao: ' Iz nekog razloga moj poslednji tekst o ruskom naoružanju je izazvao za mene pozitivne komentare. Iako sam obećao da više neću da pišem o oružju jer me svi kritikuju, možda mogu da se nekako provučem jer se ovde radi o svojevrsnom reprintu priče objavljene pre 10 godina. Tada sam bio šokiran spoznajom da neko u svetu uopšte pravi lasersko naoružanje, a kada sam pročitao da je prototip već leteo u kosmos nisam mogao da preskočim tu poslasticu. Još kada sam čuo da je oružje u orbitu ponela najjača sovjetska raketa ikad napravljena, i da je to bio odgovor na Reganov 'Rat zvezda', scena je bila postavljena...
[2] Istočni ogranak OKB-1. Tokom istorije, proizveli su 27 različitih kosmičkih sistema i na hiljade satelita. Danas se bave proizvodnjom navigacionih satelita sistema 'GLONASS' i čvrsto sarađuju sa francuskom kompanijom 'Thales Alenia Space'. Najveći su proizvođač satelita u zemlji.
[3] Početkom 60-ih, kada su Amerika i Evropa počeli da postavljaju geostacionarne komunikacione i špijunske satelite, Sovjeti su otkrili da su im ove orbite neprikladne. Bili su ograničeni u raspoloživoj snazi raketa i izuzetnim energetskim zahtevima i za lansiranjem satelita na 40.000 km i promenom njihovog nagiba prema ekvatoru, posebno kada se lansiraju iz SSSR-a. Pored toga, geostacionarni sateliti su slabo pokrivali polarna područja koja čine veliki deo sovjetske teritorije. Kao rezultat toga, OKB-1 ('Energija') je tražio orbitu koja troši manje energije. Studije su otkrile da se to može postići velikom eliptičnom orbitom, s apogejem iznad sovjetske teritorije. Naziv satelita, 'Brz kao munja', odnosio se na brzinu kojom su prolazili kroz perigej. 'Molnije' su se lansirale od 1965. pa sve do 2004.
[4] Zanimljivo mi je da podsetim da je kompaniju osnovao veliki S. Koroljev, koga je '66. nasledio V. Mišin, koga je '74. nasledio V.Gluško, a njega '89. Semjonov. Danas je predsednik i glavni konstruktor V. Lopota.
[5] To ministarstvo je bilo zaduženo za komička istraživanja u SSSR-u. Kada je odnovano 1965. objedinjavalo je 55 kompanija, firmi i istraživačkih instituta, da bi do 1991. taj broj porastao na 160. Nakon raspada zemlje, od tog tela je formirana federalna kosmička agencija 'Roskosmos'.
[6] Na ovoj platformi je bio instaliran modul korisnog tereta koji je uključivao instrumente i antene koje omogućuju reemitovanje TV- i radio-kanala. Težina prvog eksperimentalnog UKP-a je trebala da bude 14 t, standardni model – 16,5 t, a težina modula korisnog tereta standardnog UKP-a – do 9 t. Na platformi su trebale da budu instalirani solarni paneli slični onima na modulima stanice 'Mir': 'Kristall' i 'Priroda'. Snaga koju bi generisale ove baterije izosi do 24 kW, od čega bi do 20 kW biti dodijeljeno modulu korisnog tereta.
Prema planovima za kraj 1992., lansiranje prvog eksperimentalnog UKP-a planirano je za 1996., a standardnog za 1997. Bilo bi potrebno makar tri platforme za globalnu komunikaciju. Zbog velike rezerve teržine, mnogi sistemi platforme su bili duplirani i utrostručeni, što je omogućavalo da se s pouzdanjem govori o resursima UKP-a za 10 godina.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
