Dok je kapetan američkog vazduhoplovstva Joseph Kittinger stajao na pragu svog stratosferskog helijumskog balona, 31 kilometar iznad Zemlje, mora da mi je u glavi samo odzvanjalo: „Da li pravim najgori potez u svom životu?" Dok se uspinjao, spojnica na desnoj rukavici njegovog odela pod pritiskom je popustila, što je izazvalo dekompresiju, čime je bio ugrožen čitav njegov opstanak na toj visini.
Kittinger, veteran koji je već bio vlasnik dva prethodna rekorda u skokovima s padobranom, nije nikome rekao za nastali problem. Znao je da će ako oficiri na zemlji to saznaju otkazati njegov pokušaj, a to nije želeo. Sa hrabrošću klasičnog probnog pilota, odlučio je da stisne zube i nastavi poduhvat.
Našavši se skoro u potpunom vakuumu stratosfere, na triput većoj visini od one na kojoj lete čak i današnji putnički avioni, njegova bolna ruka se nadula do skoro nenormalne veličine. Ipak, upravo to mu je spasilo život, jer je tako naduta začepila rukav odela pod pritiskom i time zaštitila njegovo telo od fatalne dekompresije. Kittinger se konačno bacio iz gondole balona, i kroz razređeni vazduh padao brzinom od skoro 1.000 km/h. Nekih 5 kilometara od tla otvorio je glavni padobran, da bi 13 minuta i 45 sekundi od skoka iz balona uspešno sleteo na zemlju. Tek četiri sata nakon toga spao je otok sa desne ruke.
Bila je to 1960. godina, a projekat se zvao „Excelsior". Čitav ovaj poduhvat detaljno sam opisao u tekstu "Ljudski meteor - Joseph Kittinger". Kittingerov rizični poduhvat je zabeležen kao visinski svetski rekord za padobrance, koji nije oboren ni do danas[1].
Međutim, ako tim kosmičkih preduzetnika i ekstremni sportski entuzijasti nastave da planiraju i rade, to neće trajati još dugo. Svi oni su ubeđeni da će uskoro preduzeti prvu seriju skokova sa same ivice kosmosa i time pomračiti Kittingerov rekord. Ovog puta, umesto skokova iz gondole helijumskog balona to će raditi iz prednjeg dela rakete, jedne od nekoliko onih koje će biti projektovane da nose putnike koji će na nekoliko minuta osetili bestežinsko stanje i bacili spektakularan pogled na našu Zemlju.
Iako možda zvuči kao jednostavni kaskaderski poduhvat, radi se ipak o mnogo ozbiljnijoj temi. Ti pioniri i raznorazni eksperti i inženjeri koji ih podržavaju moraće da ako komercijalni letovi u svemir ikada postanu rutinski, testiraju i usavrše svoja odela pod pritiskom, padobrane i složenu opremu za održavanje života. Sve to bi jednog dana možda moglo da spasi živote svemirskih putnika koji bi zbog nečega bili sprečeni da se normalnim putem vrate na Zemlju. Ukratko, radi se o razvoju spasilačkih čamaca svemirskog doba. „Ovome treba da posvetimo ozbiljnu pažnju," kaže Laurence Young, aeronautičar sa Masačusetskog tehnološkog instituta (MIT). Planiranje svemirskih ronioca, smatra on, moglo bi da pomogne razvoju budućih sistema za spašavanje.
Lovci na uzbuđenja
I Ena zna da je put u svemir rizičan poduhvat. Do sada je oko 460 ljudi napustilo Zemlju, a 22 njih je poginulo ili tokom leta u svemir ili tokom proba - oko 5 procenata je imalo fatalan ishod. Jedna od njih je bila i dr Laurel Blair Clark, koja je nastradala prilikom katastrofičnog povratka šatla „Columbia" 2003. godine. Danas njen muž, Jonathan Clark, bivši Nasin hirurg i vojni visinski padobranac, provodi svoj radni vek razvijajući opremu i tehnologije koje bi mogle da zaštite buduće putnike od slične sudbine. „To je postala praktično moja strast," priča Clark, koji radi u Institutu za biohemijska istraživanja na Baylor koledžu u Hjustonu. „Na to gledam kao na pokušaj da osmislim sredstvo koje će da bude opcija svima koji se nađu u tom rizičnom okruženju."
Prvu stepenicu na tom putu predstavljaće svemirski skakači koji će to raditi iz sportskih pobuda. Prilikom uspostavljanja svojih rekorda, ekstremni sportisti vrlo često trasiraju puteve u sigurnosnim merama koje kasnije postaju standard. Generacije vozača trkačkih kola, naprimer, koristile su pionirske tehnologije koje danas i mi koristimo, uključujuči sigurnosne pojaseve ili vazdušne jastuke.
Trenutno najmanje pola tuceta kompanija troši milione dolara za razvoj novog tipa raketa koje će za novac nositi putnike u svemir[2]. Neke od njih vide svemirske skokove kao izvor zarade u embrioničkoj industriji svemirskog turizma. Kako naglašava svemirski promoter Rick Tumlinson, malo je verovatno da će većina turista poželeti išta drugo do ugodnog puta u sigurnosti kosmičkog raketoplana. Međutim, ekstremni sportski entuzijasti - vrsta ljudi koja se već navukla na adrenalin - uvek će poželeti nešto više.
Pre par godina Tomlinson je, zajedno sa Clarkom i još nekolicinom istomišljenika, osnovao kompaniju „Space Diver" koja će razvijati i promovisati ovaj sport. Pre toga su u Los Anđelosu osnovali „Orbital Outfitters Inc.", kompaniju čiji je cilj da dizajnira, proizvede i iznajmljuje svemirska odela koja će oblačiti budući svemirski entuzijasti[3]. Ukupno gledajući, to je očigledan napor da se svemirski skakači konačno odlepe od zemlje.
Tim je uspeo da razvije nešto što na prvi pogled izgleda kao prilično luckast način da se budući skakači popnu u kosmos. „Armadillo Aerospace"[4] iz Mesquita, u Teksasu, razvio je svemirsku letilicu sa vertikalnim uzletanjem i sletanjem (VTOL) za turističke potrebe, a ekipa iz „Space Divera" je ubeđena da je upravo jedna takva letilica odlična platforma za svemirske skokove. U gornjoj tački svoje putanje, ova neobična letilica će za trenutak da zastane pre nego što krene da se spušta nazad aa Zemlji. Plan je da se na vrhu rakete napravi platforma sa koje bi putnici u svemirskim odelima mogli da se otisnu u svemir.
Dve faze probnog leta rakete „Pixel" kompanije „Armadillo Aerospace" iz 2006. Beli rezervoar sadrži etanol, a sivi tečni kiseonik. Bila je to tek treća raketa u istoriji koja je uspela da vertikalno uzleti i sleti (prve dve su američki DC-X i japanski Reusable Vehicle Testing (RVT).
Kada letilica dospe u gornju tačku, putnik bi jednostavno trebalo da se otisne sa letilice - verovatno izbačen vazdučnim jastukom ili sedištem sa oprugom, ili izbacivanjem malog padobrana sa jedne strane. Glavna stvar je da se skakaš što dalje izbaci od broda, da bi se izbegao mogući sudar.
Nakon toga, zahvaljujući svom odelu, sistemima za održavanje života i padobranu, svemirski skakač bi nastavio svoj put ka Zemlji. Clark smatra da prva faza spuštanja treba da bude što je moguće brža, da bi se što više smanjilo vreme izloženosti skakača niskoj temperaturi i (skoro) vakuumu na velikim visinama. Nakon odvajanja od rakete, svemirski ronilac će u početku iskusiti užasnu tišinu, što je opisao i Kittinger tokom svog skoka. Iznad 30 kilometara vazduh je toliko redak da neće biti nikakvog osećaja kretanja, neće biti zviždanja vazduha ili osećaja pritiska, dok će tlo ispod skakača biti toliko udaljeno da uopšte neće biti osećaja nekakvog padanje.
Postepeno, kako vazduh postaje gušći, pritisak na telo skakača će se povećavati, uzrokujući veliko usporavanje. Problem na kome se još radi je kako sprečiti tumbanje skakača, što bi moglo da izazove mučninu i nesvesticu, što je već bio slučaj kod prvih skakača iz visinskih balona. To bi moglo da se spreči upotrebom odela sa stabilizatorima ili kontrolnim mlazovima hladnog gasa, ili pak otvaranjem malog kočionog padobrana za stabilizaciju. Možda će regulisanje položaja skakača biti najjednostavnije prostim zauzimanjem pravilnog položaja, kao što to danas rade obični padobranci. Tim još uvek raspravlja o tome da li je bolje da se zauzme položaj sa glavom napred i ispravljenim rukama unazad ili klasični horizontalni položaj sa otvorenim i povijenim rukama i nogama. Kada posle desetak minuta pada dospe na visinu od par kilometara, automatski će se otvoriti glavni padobran i padobranac će nežno sleteti na Zemlju brzinom manjom od 5 metara u sekundi.
 |
Kliknite na ilustraciju |
U čast rekorda iz 1960. godine, raketa koja će se koristiti u prvom svemirskom skoku zvaće se „Excelsior[5] 2". „Biće to znak poštovanja prema sada već vremešnom Joeu Kittingeru," ističe Tumlinson. Originalni projekat „Excelsior" je sproveden pre nego što je ijedan čovek raketom otišao u svemir, i jedno od njegovih primarnih motivacija bilo je testiranje sposobnost ljudi da prežive u kosmosu. „Nastavljamo tamo gde je Kittinger stao. On svakako nije bio kaskader," dodao je Tumlison
Pored toga, „Armadillovom" letilicom će se upravljati iz kontrolnog centra, tako da će se nakon izbacivanja skakača ona vratiti na Zemlju bez posade. „Obzirom da nema skakača, to je 50 procenata manji rizik za ljudski život," zaključuje Tomlinson.
Već početkom sledeće godine, „Space Diver" će otpočeti sa testiranjima na malim visinama. Kao prvo je planirano katapultiranje lutke iz rakete da bi se uverili da sistem za izbacivanje funkcioniše kako treba. Nakon toga će početi testovi sa ljudima, koji će izvesti prvi ikada izveden skok iz rakete, ali sa neke umerene visine od, recimo, 3 kilometra. Te prve probe treba da pruže krucijalan dokaz čitavog predloženog koncepta. „Želimo da pokažemo da je moguće napustiti letilicu bezbedno," kaže Tumlinson. „Sve drugo je već urađeno tokom šezdesetih."
Ili možda i nije? Dizajn svemirskih odela prošao je dug put, kao i projektovanje padobrana. Grupa trenutno radi sa inženjerima iz Nasine Laboratorije za mlazni pogon (JPL) u Pasadeni na laboratorijskim iskustvima u razvoju padobrana za Marsove lendere, koji su za sada najbliži onome što bi moglo da funkcioniše u retkoj atmosferi sa kojom će se susresti svemirski skakači. Ako bi ovaj sport postao popularan, onda bi bilo obrnuto: prikupljena iskustva bi se podelila sa dizajnerima budućih misija na Mars.
Svemirska odela se već nalaze u krajnjoj fazi projektovanja. Odela koja će biti napravljena za svemirske turiste na malim visinama imaće istu funkiju kao narandžasta odela pod pritiskom (ACES) koje američki astronauti nose još od 1989. godine i nesreće sa „Challengerom". Odelo je projektovano tako da može da zaštite onoga ko ga nosi u slučajevima dekompresije kabine ili ako je posada primorana da katapultira sedišta[6]. Novije verzije, konstruisane za svemirske skokove, biće više nalik onima koje astronauti oblače pri izlasku u svemir (EMU), koje će im davati veći stepen slobode a takođe ih i održavati u životu na putu do dole.
U vakuumu svemira ili približno u vakuumu na velikim visinama, krv bi bukvalno proključala, tako da je održavanje pritiska od vitalne važnosti. Kontrola temperature takođe pretstavlja veliki problem za svemirske ronioce. Sa porastom trenja vazduha spoljni slojevi odela će da trpe znatno zagrevanje, ali će kasnije, kada skakač uspori, ledeni vazduh gornjih slojeva atmosfere da ga ohladi do nekih -40° C.
Da bi se skakač u obe faze osećao prijatno, sistem za kontrolu temperature će morati da koristi specijalnu tečnost koja će cirkulisati kroz odelo. Konačno, Clark se nada da će biti u stanju da razvije sisteme koji će moći da zaštite ljude od praktično svega neprijatnog što može da ih zadesi u kosmosu. „Pokužavam da razradim sve profile misija i predvidim sve različite rizike," kaže on. „Naš prilaz je da brinemo o sigurnosti posade, tako da pažljivo prolazimo kroz sve faze."
 |
Kliknite na crtež |
Ako se sve bude odvijalo po planu, kupci će moći da počnu sa svemirskim skokovima još koliko sledeće godine, nada se Tumlinson. Svi se nadaju da će tada skokom sa 37 km oboriti poluvekovni Kittingerov rekord, a postoje realni planovi i za visinu od 91 km, koji bi konačno bio prvi pravi skok iz kosmosa.
Konačni Tumlinsonov cilj je da stvori sistem koji će omogućavati astronautima evakuaciju iz letilice koja je na orbiti i siguran povratak na Zemlju. Međunarodna orbitna stanica, naprimer, kruži na visini između 320 i 350 km, ali visina sama po sebi ne predstavlja nikakav problem: svaki sistem koji može da vrati ljude sa ivica kosmosa takođe može da se koristi i za stacionarne skokove sa velikih visina. Najveći izazov će predstavljati odvođenje energije koja će se oslobađati tokom ulaska u atmosferu, kada skakač bude kočio i usporavao sa orbitne brzine od nekoliko desetina hiljada kilometara na sat.
Tokom godina, raspravljano je o više koncepata, uključujući i male „spasilačke čamce" na naduvavanje u koje bi astronauti mogli da uđu i vrate se u slučaju potrebe na Zemlju. „Najvažnije je da se toplota rasporedi na što veću površinu, tako da može da se gubi čak i preko nečega što je na naduvavanje," podseća Tumlinson. Sledeći zahtev je da se letilica automatski samoorijentiše u vazdučnoj struji, kao što je to slučaj kod letilice oblika loptice za bagminton, „SpaceShipOne"[7], Burta Rutana. „Nema potrebe nizajednom komandom od strane putnika. Može da bude i u stanju nesvestice," objašnjava Tumlinson. „To bi mogla da bude i neka vrsta vozila hitne pomoći."
Tumlinsone gleda u budućnost, u vreme kada će sve nastanjive svemirske strukture, počev od Međunarodne svemirske stanice pa do planirane komercijalne stanice-hotela kompanije „Bigelow Aerospace"[8] i mnoge druge koje dospeju gore, biti snabdevene sa dovoljnim brojem spasilačkih čamaca za sve korisnike usluga. Takvi planovi će možda otpočeti 2013., smatra on.
Model svemirskog modula BA 330, poznat pod ranijim nazivom „Nautilus". Kada bude gotov, ovaj modul dug 13,7 m i prečnika 6,7 m biće težak 23 tone. Suprotno očekivanjima, pokazalo se da je ovakav „mekani" modul znatno dugotrajniji od sadašnjih, čvrstih.
Do tada, svi resursi su fokusirani u razvoj sistema za svemirske skokove. „Biće to interesantan izazov,"ubeđen je Tumlinson. „Ali će svakako biti i zabavan." Niko do sada nije otkrio ko će izvesti prve eksperimentalne skokove, mada je skoro izvesno da će probne visinske skokove izvesti neko od članova tima koji konstruiše sisteme.
Da li bi Clark voleo da bude jedan od njih? „Ooo, pa naravno!" kaže on. „Već sam skakao padobranom sa velikih visina. Volim da se povremeno stavljam u rizične situacije. Ne znam baš za visoke-visoke skokove, ali ću sigurno učestvovati u početnim testiranjima." Možda mnogi od nas izgledaju bezočno hrabri, ali Kittinger ostaje neprikosnoven.
Ovo je približni i prošireni prevod teksta „Space Diving: The Ultimat Extreme Sport" iz naučnog časopisa „New Scientist" autora D. L. Chandtera.
[1] Zapravo, taj skok je doneo više rekorda: najviši let balonom, najviši skok padobranom i najduži slobodan pad. Takođe je Kittinger postavio rekord u brzini čoveka kroz atmosferu, mada je on kasnije pričao da apsolutno nije bio svestan te brzine.
[2] Pomenuću samo neke, najveće: Virgin Galactic, Rocketplane Limited, Space Adventures, SpaceX, Blue Origin i Armadillo Aerospace.
[3] Oni planiraju da za Nasu proizvode i odela za put na Mesec (program „Constellation"), Mars, a možda i dalje.
[4] Privatna firma osnovana 2000. godine. Oktobra 2008 su dobili nagradu od \(350.000 za Nivo 1 Lunar Lander Challenge, a godinu dana kasnije i \)1.000.000 za 2009 Northrop Grumman Lunar Lander Challenge Level 2. (www.armadilloaerospace.com)
[5] Excelsior znači „uvek gore (u vis)".
[6] Kada su napravljeni šatlovi, i kada su uvedena sedišta za katapultiranje u šatl „Columbia" na prva 4 leta (STS-1 do STS-4),NASA je odlučila da modifikuje odela pod pritiskom koje su koristili vojni piloti „SR-71" i „U-2", a pre njih i piloti „X-15" i „Gemini" astronauti.
[7] Prva privatno napravljeno letilica koja je putovala van Zemljine atmosfere (2004), i tako dobila nagradu „Ansari X" od \(10 miliona. Dostigla je visinu od 103 km, a nedelju dana kasnije, 4. oktobra 2004., i 114 km. Datum je izabran zbog proslave 47-godišnjice lansiranja prvog veštačkog satelita u kosmos, „Sputnjika 1".
[8] Kompanija je osnovana 1999. a proizvodi module sa mekanim vektranskim spoljnim omotačem koji se naduvava u kosmosu. Taj koncept je predlagala NASA u svom programu Transhab, ali nakon otkazivanja ideju je preuzeo gospodin Robert Bigelow. Do 2015. u kompaniju će biti uloženo preko \)500 miliona. Kompanija je 2007. ponudila plan da od 2012. pristaje da joj se za 4 nedelje boravka u orbiti plati \(15 miliona, a \)88 mil. za godinu dana boravka. Za lansiranje modula za ljudsko stanovanje biće upotrebljena privatna raketa „Falcon 9" kompanije SpaceX. Do danas su uspešno lansirana dva manja modula tipa "Genesis" 2006. i 2007. godine ruskim raketama „Dnjepr". Za svoje napore dobili su 2006. nagradu za pronalazaštvo fondacije Artura C. Klarka.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
