Svima nam je poznato (i normalno) da svuda oko nas na Zemlji postoji stalna sila gravitacije. Svakog momenta viđamo efekte Zemljinog privlačenja. Ali kada se kaže da se i svi drugi predmeti međusobno privlače, to kod većine izaziva podozrenje. Zašto onda ne primećujemo posledice opšteg zakona gravitacije oko nas? Zašto ne vidimo da se stolovi, lubenice, ljudi međusobno privlače? Razlog za to je što su te sile vrlo male: dva čoveka od 80 kg stvaraju silu manju od 1/100 miligrama.
Takva sila je premala da bi nas stvarno pokrenula sa mesta – trenje naših đonova o pod je preveliko za tako malu silu. (Sila trenja na parketu je oko 30% naše težine). Da bi se pokrenuli sa mesta treba nam sila od najmanje 20 kg, te je naša sila od stohiljaditog dela miligrama smešna: predstavlja svega milijarditi deo potrebne sile za naše pokretanje.
Druga je stvar kada trenja ne bi bilo. Tada bi se i ljudi približavali jedni drugima ali bi i tada to bilo jedva primetno, jer je brzina tog približavanja jako mala. Dva čoveka na rastojaanju od 2 metra bi se u toku prvog sata približila 3 cm, u toku drugog sata za još 9 cm, da bi trećeg sata bili bliži jedno drugom za još 15 cm – potpuno bi se sudarili tek posle 5 sati.
Privlačna sila koja se javlja između malih masa je beznačajna ali sa uvećanjem mase, ona proporcionalno raste. Naravno, ne treba je preuveličavati: dva se broda, na primer, od po 25.000 tona i na rastojanju od 100 m međusobno privlače silom od svega 400 grama.
Beznačajna za male mase, privlačna sila postaje veoma bitna kada se radi o gigantskim masama nebeskih tela. Tako nam čak i Neptun, koji je od nas udaljen fantastičnih 4,35 milijardi km, šalje svoj "pozdrav" i privlači Zemlju silom od 18 miliona tona! Eto još jednog argumenta brojnim našim astrolozima koji trube o dejstvima raznih "sila" na nas ovde na Zemlji.
I pored ogromnog rastojanja od Sunca, Zemlja ostaje na svojoj stabilnoj putanji oko njega samo zahvaljujući sili gravitacije. Kada bi ta sila isčezla, Zemlja bi po tangenti povučenoj na njen kružni put zauvek odjurila u svemirski beskraj ...
Ali zamislimo (za trenutak) da stvarno nestane tog gravitacionog zagrljaja nas i naše zvezde i da naučnici reše da lancima vežu Zemlju i tako je zadrže na istoj orbiti gde je i sada.
Najbolji materijal za te veze bi bio čelik. On može da izdrži naprezanja od 100 kila po kvadratnom milimetru. Zamislimo čelični stub sa prečnikom od 5 kilometara. Površina njegovog preseka bi bila 20.000.000 km2; prema tome, taj stub bi se prekinuo tek pod teretom većim od 2.000.000.000. kg ili 2 miliona tona.
E sada, zamislimo da se jedan takav stub pruža od Zemlje pa sve do Sunca. Koliko bi takvih stubova bilo potrebno da održi našu Zemlju na sadašnjoj orbiti? Odgovor je zaprepašćujući: milion miliona! Ta šuma stubova bi bila tako gusto raspoređena po svim morima i okeanima i kontinentima na strani okrenutoj Suncu, da bi prostor između njih bio jednak širini samih stubova. Zamislite silu potrebnu za kidanje te šume čeličnih stubova i dobićete predstavu o snazi te nevidljive i kontroverzne sile gravitacije.
I sva ta sila se ispoljava samo u tome što, savijajući put Zemljinog kretana kroz svemir, prisiljava je da se svake sekunde pomeri od tangente za 3 mm; zahvaljujući tome, put naše planete se pretvara u zatvorenu elipsu. Zar to nije čudo: da bi privukla Zemlju svake sekunde za 3 mm, tj. za polovinu visine ovog red teksta, potrebna je takva kolosalna sila! To nam samo pokazuje kako je ogromna masa Zemljine kugle, kad je čak i tako ogromna sila može da pomakne tek neznatno.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
