Nema mnogo žena u mojim textovima o kosmosu. Sem Terješkove, Irene Bredt[1] i moje ćerke Ene, ne mogu da se setim ijedne o kojoj sam išta napisao. Ostala je još jedna, koju cenim već godinama i čije sam nastupe na TV gladao u Americi. Žena je vrcavo pametna, vrlo stručna, duhovita i vesela i uživanje ju je slušati. Iako danas ima preko 65 godina, zadržala je dečje oduševljenje za posao kojim se bavi, a to je jednostavno – istraživanje kosmosa. Naravno, sondama, a to i ja obožavam. Nije čudo da ju je 2012. godine ugledni časopis 'TIME' proglasio za jednu od 25 osoba koje imaju najviše uticaja u kosmičkim istraživanjima. To je dr Karolina Porko.
Karolina je Njujorčanka iz Bronksa, rođena '53. Doktorila je na Kalteku sa disertacijom vezanom za misiju 'Vojadžera', baveći se otkrićima na fotografijama Saturnovih prstenova. Ubrzo je počela da radi na univerzitetu Arizona, koji je bio zadužen za kontrolu tada aktuelne misije 'Vojadžer'. Bila je član tima koji je morao da proračuna vreme ekspozicije kamere da bi se dobile slike praktično nevidljivih prstenova Urana i Neptuna. Radeći sa Karlom Saganom, bila je jedan od koordinatora u planiranju i sprovođenju fotografisanja 'Vojadžera 1', koji je 1990. godine napravio da-padneš-na-teme fotografiju Pale Blue Dot.
Iste godine je izabrana za vođu tima za pravljenje slika u međunarodnoj misiji 'Cassini-Huygens' koja je istraživala Saturn i njegov mesec, Titan. Zbog svog znanja i iskustva izabrana je za direktorku Centralne laboratorije za obradi slika (CICLOPS) u misiji 'Cassini'. To je pomoglo njoj i njenom timu da otkriju čak 7 Saturnovih satelita i jedan jako mali u 'B' prstenu. Otkrili su i nekoliko novih prstenova i praznina između njih. Lično ona je otkrila da akustične oscilacije u Saturnu izazivaju određene promene u sistemu Saturnovih prstenova. Ona je bila među prvima koja je na Titanu ugledala tečna ugljovodonična jezera i erupcije kriovulkana na Enkeladu.
Nije bilo šanse da je ne uzmu u imidžing tim Plutonove misije 'New Horizons' koji je proleteo kroz sistem male planete 2015.
Danas radi kao profesor na nekoliko univerziteta i kao savetnik u Nasi u svim vodećim misijama za istraživanje Marsa i ostatka solarnog sistema. Možeš još nešto da pročitaš o dr Porko ako posetiš njen website.
Kao što se vidi – opasni naučnik. Zato sam pronašao jedan radio-intervju koji je nedavno napravio novinar Mat Kaplan, pa ću pokušati da vam ga prenesem.
'The Pale Blue Dot'
Mat Kaplan: Pitali smo naše slušaoce da nam kažu koje su tri najpopularnije planetne misije svih vremena. Prema anketi, to su 'Voyageri' i 'Cassini'. Treća je Marsov 'Curiosity'. To nije iznenađenje, zar ne?
Karolina Porko: Ne, uopšte nisam iznenađena. Svi, pa i Drago, vole 'Voyagere'. Kada god sam pričala o 'Cassiniju' i pomenula 'Voyagere', ljudi su aplaudirali. Stvarno se osećalo kao da smo svi mi na tim letilicama i putujemo kroz Sunčev sistem i međuzvezdani bezdan. Bilo je divno osvrnuti se ka svojoj planeti i reći joj zbogom, a onda se okrenuti i odjezditi ka večnosti. Bila je to velika avantura koja nam je zaista detaljno pokazala kako izgleda naš solarni sistem. Za mene, to je Apolo 11 planetnog programa. Ima neku vrstu ikoničkog statusa.
Mat Kaplan: Malopre ste pomenuli 'Pale Blue Dot'. Očito je da ste u tome sudelovali.
Karolina Porko: Karl [Sagan] je ima0 apsolutno punu zaslugu za to šta se dogodilo. Ali, čim sam se krajem ’83. priključila ekipi za snimanje, počela sam da razmišljam o ideji da bismo trebali da okrenemo sondu i fotografišemo Zemlju i ostale planete. Bilo bi prekrasno videti našu planetu izdaleka, ali isto tako sam razmišljala, zar ne bi bilo kul pokazati kako bi naš Sunčev sistem izgledao nekom vanzemaljcu koji dolazi iz daleka?
Sećam se živo kako sam ušla u kancelariju Brada Smitha [Smith je bio rukovodilac 'Voyagerove' ekipe za snimanje slika] i rekla mu: 'Znaš, mislim da bi bilo zaista dobro da fotografišemo Zemlju i ostale planete.' Prva reakcija mu nije bila: 'Ma to je glupa ideja, ne znam da li bi nam to dozvolili.' Rekao je: 'Pa, ako hoćeš to da učiniš, moraš tako da okreneš sondu da nijedan zrak Sunčeve svetlost ne padne na detektor kamere.' A rekao je to jer ako ćeš da slikaš Zemlju iz spoljnjeg solarnog sistema[2], Zemlja će biti vrlo blizu Sunca, te će izgoreti kameru.
'Voyager' je još uvek bio deo misije pa je bila apsolutna svetinja održavati visokousmerenu glavnu antenu usmerenu prema Zemlji i konstantno održavati vezu sa kontrolom misije. Jer, navigatori su se plašili da ako se brod skrene sa pravca ka Zemlji, možda nikad nećete moći da ga vrate nazad. Dakle, niko nije bio voljan da okrene sondu sa pravca ka Zemlji samo za ovako nešto. Trebalo je imati stvarno dobar razlog za to. Dakle, nisam stigla nigde.
'Plava tačka' sa 'Voyagera 1'. Ova slika je napravljena sa sonde 14. februara 1990. sa udaljenosti od preko 6 mld. km. Zemlja je uhvaćena kao mutna tačka u zraku svetlosti koji se odbio unutar optike brodske kamere usled velike blizine Sunca. (Veća slika). Svaki kadar je sadržavao 640.000 piksela, dok je Zemlja činila samo 0,12 piksela. 'Voyager' se nalazio oko 32° iznad ekliptike. Bio je to samo jedan od 60 kadrova snimljenih tada.
Negde 1988. čula sam da i Karl pominje takvu ideju. Čini mi se da sam mu tada napisala poruku u kojem je pisalo: 'Čula sam šta pokušavaš. Pre izvesnog vremena sam pokušala to da učinim i ništa nisam postigla. Stvarno mislim da bi to trebalo učiniti.' Uskoro mi je odgovorio otprilike: 'Sjajno. Pomozi mi.' (smeh) Odmah me je zadužio da smislim koliko bi trebalo da iznosi vreme ekspozicije za takve slike. Napravila sam nekoliko proračuna i napisala mu odgovor.
Imao je uticaj i mogao je da politički manevriše da bi to i učinio. Morao je da ide sve do Nasinih direktora. Nedavno sam saznala da se družio sa Ed Stoneom ['Voyagerov' projektni naučnik i direktor JPL-a], te je uspeo nekako da ga uveri. Ne ja.
Čekali smo da se završi čitav planetni deo misije, do februara 1990. I kao što znate, slika je postala neverovatno popularna. Iako se na slici nema mnogo toga šta može da se vidi, bila je neverovatno popularna, pa je čak i fraza 'bledoplava tačka' postala sinonim za planetno bratstvo i zaštitu životne sredine.
'Cassini' ponavlja Pale Blue Dot
Mat Kaplan: Na pozadini moje stare vizit-karte imao sam još jednu ikoničku sliku koja još više govori o vama, Zemlja viđena sa 'Cassinija'.
Karolina Porko: Čim sam odabrana da budem rukovodilac 'Cassinijevog' imidžing tima, odmah sam na rang listu svojih prioriteta stavila obavezu da ponovim 'Voyagerov' posao, samo mnogo bolje. U predlogu koji je Carl napisao menadžerima projekta 'Voyager' pozivajući ih da slikaju bledoplavu tačku, napisao je da će svrha biti u slikanju Zemlju 'kako se kupa u moru zvezda'. Nije baš ispalo tako. Ne možete videti nijednu zvezdu. Zapravo, Zemlja je ležala u zraku svetlosti koja se raspršio u optici kamere. Dakle, to nije neka baš najlepša slika, ali Carl je morao to da kaže i način na koji je to romantizovao učinilo je čitavu priču tako ikoničnom.
Zato sam odlučila da ponovim nešto slično. O tome sam počela da razmišljam ponovo 2010. ili 2011. Razumete, nisam jednostavno mogla da istupim i kažem, 'želim da uradim ovo zato što ja to želim.' Trebalo je da to bude mozaik Saturna u trenutku kada se 'Cassini' nađe u pomračenju [kada Saturn blokira Sunce, gledano iz 'Cassinijeve' perspektive], a ja sam uspela da uverim inicijatore tog mozaika da nam pošalju delove nekih kadrova.
'THE DAY THE EARTH SMILED'. Retka slika napravljena 19. jula 2013. širokougaonom 'Cassinijevom' kamerom na kojoj se vide Zemlja i Mesec. (Veća slika). Predstavljala je deo mozaika od 33 dela (svaki deo je činilo 323 slike) koji je prikazivao čitav sistem prstenova i samu planetu. Zemlja je bila udaljena 1,44 mld. km.
'Voyager' je slikao Zemlju, a zatim je nedelju ili dve dana kasnije pustio u javnost i rekao: 'Hej, narode. Dok nisi gledao, pogodi što smo učinili!' Pomislila sam, zar ne bi bilo sjajno kada bismo unapred rekli ljudima sveta i pozvali ih da u to vreme izađu napolje i razmisle o vlastitom postojanju, i o tome koliko je naša planeta jedinstvena u svom bogatstvu i bujnosti života. I samo se nasmeše u čistoj radosti što žive na toj bledoplavoj tački.
Život na Enkeladu
Mat Kaplan: Zbog čega bi trebali da se vratimo na Saturn nakon neverovatnog uspeha 'Cassinijeve'misije[3]?
Karolina Porko: Hmm, to je zapravo vrlo razumno pitanje. Doista dolazimo do pitanja o kojem sam puno razmišljala. A to je: koliko ćemo još dugo vremena da nastavljamo sa istraživanjem Sunčevog sistema? Koliko nam zapravo uopšte treba znanja? Mnogo resursa odlazi na ovo. I moramo da imamo dobre razloge.
Na Saturnu, jedno od najznačajnijih otkrića koje smo napravili bilo je da Enkelad ima globalni okean sa salinitetom koji nije previše različit od onoga na Zemlji. Letom kroz gejzirske gasove pronašli smo dokaze o makromolekulima organskih jedinjenja. Nismo mogli sami da izmerimo ta organska jedinjenja; nismo imali instrumente koji bi to mogli da učine. Ali mogli smo da radimo unazad kako bi smo pokazali da otkrivena jedinjenja zapravo potiču od složenijih jedinjenja. A to je važno, jer su organska jedinjenja biologije, poput aminokiselina, relativno složena. Nisu poput metana, nisu poput acetilena, relativno su složena. Dakle, u materijalu koja izlazi iz Enkelada postoje relativno složena organska jedinjenja.
Enkeladusovi južni kriogejziri u pravoj boji.
Mat Kaplan: 'Europa Clipper'[4] bi trebala da poseti još jedan okeanski svet Jupitera. Da li bi ste voleli da je to 'Enceladus Clipper'?
Karolina Porko: 'Clipper' će uraditi na Evropi ono što smo mu sa 'Cassinijem' radili na Enkeladu. Mnogo toga što se priča o Evropi zapravo su špekulacije, tako da sam sigurna da će 'Clipper' uraditi vrlo značajnu stvar. Ali sledeće, moraćemo ozbiljno da zaronimo na Enkelad, jer 'Cassini' nije imao instrumente koji bi mogli da nam kažu ima li života tamo ili ne.
Moglo bi da se desi da u tim mlazevima iz gejzira ima mikroba u česticama mraza. Na Zemlji, skoro svaka čestica mraza na koju naletite, čak i u stratosferi, u središtu ima bakteriju. One zapravo pomažu u stvaranju čestica leda. Postoje razlozi zbog kojih biste mogli da imate mikrobe, ako postoje u hidrotermalnim otvorima na Enkeladovom morskom dnu. Kako se oni vezuju za mehuriće koji se dižu kroz vodene stubove, ovde na Zemlji je uobičajeni postupak koji se naziva 'bubble scrubbing'.
Dakle, ne dolazi u obzir da bi smo mogli da imamo mikrobe u gejzirima, verojatno u središtu čestica leda. Moja [ideja] nije samo da želimo da donesemo hemijske instrumente – sumnjam da bi nam mogli da daju 100% sigurnost da smo pronašli život – već i da ponesemo i mikroskop. Jer ako biste mogli da slikamo neki organizam – još i bolje, ako su živi, i kratak video – mislim da bi ljudi bili impresionirani.
Teraformiranje Marsa
Mat Kaplan: S vremena na vreme u ovoj emisiji razgovaramo o Elon Muskovom 'Starshipu' i mogućnosti uspostavljanja ljudske zajednice na Marsu. Delite snažne emocije u vezi ovoga.
Karolina Porko: O, vi znate da delim snažne emocije u vezi toga? Da li ste me ikad čuli da izražavam snažne emocije?
Mat Kaplan: [Smeh] Retko, vrlo retko.
Karolina Porko: Da. Mislim da je momak na drogama.
Mat Kaplan: [Smeh] Pa, to je proverena činjenica u najmanje jednom slučaju.
Karolina Porko: [Smeh] Ali ozbiljno, mislim da možda nije u stanju da sebi priušti proveru činjenica. On neće teraformirati Mars. To nije moguće.
Mat Kaplan: Pa, slažete se s našim šefom, Billom Nyeom, oko toga. Kladio sam se s njim; rekao sam mu: 'Ti ne misliš da je teraformiranje moguće, čak niu roku od 10 000 godina?' Rekao je ne.
Karolina Porko: Pogledajmo samo činjenice. Nedavni rezultati [iz Marsovih misija] pokazuju da postoji prevelika količina CO2 (ugljični dioksid) za teraformiranje.
Ovde postajem vrlo kritična prema komercijalnom kosmosu. Čujem stvari poput 'rudarstvo na asteroidima će spasiti Zemlju' ili 'treba da odemo na Mars jer smo ovde na Zemlji u opasnosti, ovde smo zajebali stvari, ovde će nas pogoditi asteroidi.' Odrasla sam u 60-im. Bila sam fan 'Zvezdanih staza'. Volela sam čitav taj koncept da smo civilizacija sposobna da putuje kroz kosmos, da letimo 'Enterpriseom'. To je prekrasna fantazija. Inspirativna je, ali hajde da budemo realni – to ne može da se dogodi.
Ljudi će živeti na Marsu na isti način na koji sada žive na Antarktiku. Tamo se nalaze stalno naseljene baze, ali ljudi ne rađaju sledeće generacije tamo – to nije višegeneracijska tema. I na taj način ćemo putovati kroz Sunčev sistem. Možemo da se nadamo bazama na Mesecu, možda i na Marsu iz razloga naučnih istraživanja. Ali imati ideju da će se ljudi preseliti s planete, i to je način na koji ćemo preživjeti, neodgovorno je. Ovih dana pitam Elon Muska i Jeff Bezosa, ako imate toliko resursa da razmatrate mogućnost o postavljanju hiljada satelita u nisku Zemljinu orbitu da biste povezali preostalih 4 milijarde ljudi na internet, zašto ne potrošite te resurse ovde dole? Jer se nalazimo na raskršću obzirom na našu vlastitu planetu. U vrlo smo ozbiljnoj nevolji. I mogli bismo upotrebiti malo ljubavi. Ne postoji planeta B. Ideja da postoji planeta B samo je fantazija. Deo smo naše planeta. To je deo nas. Ovde smo evoluirali. Intimno smo utkani u mrežu života koja je ovde.
Buduća trasa rovera 'Curiosityja'. Pogled iz rovera ka jugu 2287 sola prikazije glineni plato Greenheugh Pediment i u daljini brda Mount Sharp. Sean Doran, koji je proceruiralo sliku, negde je u slici sakrio model rovera – možeš li da ga pronađeš? (Veća slika).
[1] U jako zanimljivoj i poučnoj priči 'Eugen Säenger – još jedan nemački raketni genije' napisao sam da je za vreme nacističke Nemačke njegova supruga tesno učestvovala u projektovanju dvostepenog kosmoplana.
[2] 'Voyager 1' se u to vreme nalazio na preko 6 milijardi km (40,6 AJ) i već je 13 godina bio u kosmosu. Poslednja naučna snimanja je imao još u novembru 1980. (Saturn i Titan) i od tada su mu obe kamere bile bezposlene.
[3] Misija je trajala 19 godina i 335 dana.
[4] NASA/JPL/APL sonda (bez lendera) ka Evropi koja će biti lansirana 2023. a na cilj će stići 2028.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
