2.2. Uticaj pH vrednosti
Kiselost i alkalnost su stresni faktori koji se veoma često sreću u prirodi. Kiseli izvori i vulkanska vrela mogu imati pH između 1 i 2, dok kisela zemljišta imaju pH vrednosti 3-4. Suprotno tome, alkalno tlo ima pH oko 9, alkalna jezera do pH 10, dok površina betona dostiže pH od čak 11.
Pošto većina životnih sredina ima neutralnu pH koja se kreće između 5 i 9, najveći broj mikroorganizama ima svoj pH optimum unutar ovih granica, a samo je nekoliko sposobno da raste i razvija se izvan ovih ograničenja. Okruženja sa visokom kiselošću mogu da budu rezultat geohemijskih aktivnosti (kao što su stvaranje sumpornih gasova u hidrotermalnim izvorima i nekim vrelima) kao i metaboličkih aktivnosti određenih organizama. Organizmi koji uživaju u kiselim sredinama takođe su pronađeni u udubljenjima nastalim od miniranih rudnika uglja.
Izuzetno je interesantno da ovi ekstremofili ne mogu da tolerišu povišenu kiselost unutar svojih ćelija, gde bi ona uništila važne molekule kao što je DNK. Oni preživljavaju tako što uspevaju da zadrže kiselinu van ćelija. Ali, defanzivni molekuli koji obezbeđuju ovu zaštitu, kao i oni koji dolaze u direktan kontakt sa okolinom, moraju da imaju sposobnost da deluju u ekstremnoj kiselosti.
Organizmi koji vole alkalne sredine nastanjuju zemljišta koja su bogata ugljenikom i takozvana soda-jezera, kojih ima u Egiptu, Africi i zapadnoj Americi. Iznad pH od 8 određeni molekuli, uglavnom oni sačinjeni od RNK, kidaju se. I ovi ekstremofili opstaju tako što neutrališu svoje okruženje, a njihovi ekstremozimi * su locirani na ili blizu površine ćelija, kao i u spoljnim sekrecijama. Neki od ovih mikroorganizama mogu da prežive na pH 13, a normalno rastu na pH između 10 i 11.
------------
* Ekstremozimi – specijalni enzimi visoke stabilnosti čiji su izvor ekstremofili.
-------------
Photolibrary/Oxford Scientific/Getty Image
U nastavku:
2.3. Zasićenost vodom