2. Faktori podele ekstremnih okruženja

Rast mikroba je uglavnom opisan za optimalne ili idealne uslove, uslove koji se javljaju u laboratorijama: stalna ili optimalna temperatura, pH uglavnom oko neutralne, svi hranljivi sastojci u dovoljnim količinama, optimalan pritisak i manjak toksičnih elemenata. U prirodi, svi ovi uslovi veoma variraju u zavisnosti od mesta i vremena, pa je zbog toga rast i razvoj mikroorganizama daleko drugačiji od onoga što se posmatra i beleži u laboratorijskim uslovima.

Aktivnost mikroorganizama je u direktnoj zavisnosti od hemijskih i fizičkih uslova njihove životne sredine. Razumevanje uticaja okoline pomaže nam da shvatimo njihov rast, razmnožavanje, način života i mehanizme koji taj život održavaju. Ne reaguju sva živa bića podjednako na iste faktore sredine. Oni mogu biti izuzetno opasni i štetni za neke organizme, dok su za druge podnošljivi ili čak jedini odgovarajući.

Poslednjih godina poraslo je interesovanje za anomalnim, takozvanim ekstremnim okruženjima, u najvećoj meri zbog pitanja da li je život moguć na drugim planetama (na primer na Marsu) gde su faktori životne sredine potpuno drugačiji od ovih na Zemlji.

Kod ovakvih vrsta istraživanja došlo se do zaključka da se mora podvući linija između organizama koji samo tolerišu određene ekstremne uslove zbog svog opstanka, i onih drugih koji pokazuju optimalan rast i razvoj u ovakvim uslovima. Za naše sadašnje razmatranje izuzetno je važno da u ekstremnim uslovima ćelije ne samo ostanu održive i aktivne, već da i sve važne fiziološke reakcije (kao što su disanje, biosinteza proteina ili nukleinske kiseline) moraju tamo da imaju svoje optimume.

Takođe se ukazala potreba za određivanjem različitih grupa ekstremofila, radi lakšeg praćenja i svrstavanja novootkrivenih vrsta, kao i radi jednostavnijeg shvatanja delovanja uticaja okruženja na ove organizme. Ispostavilo se da bi logična podela ekstremnih organizama bila vezana za faktore životne sredine, koji su u suštini presudni za formiranje ovih čudnih stanovnika naše planete.

Videćemo, doduše, da velika većina ekstremofila spada u dve ili više kategorija, ali to će nam pomoći da shvatimo koliko je ogromna sposobnost prilagođavanja  živih bića na širok dijapazon životnih uslova koji vladaju na raznim staništima na Zemlji. Takođe će nas podstaći na razmišljanje da kiseonik, svetlost, pritisak ili prisustvo vode i nije baš toliko neophodno za rast, razvoj i razmnožavanje, pa i uspešan život koji generacijama i generacijama traje na nekim od najnegostoljubivijih mesta naše planete.

Na osnovu svih ovih zahteva oko definisanja pravih ekstremofilnih organizama i njihovih ekstremnih okruženja, napravljena je podela po faktorima životne sredine koji utiču da se neki organizam razvije u određenom pravcu.

Faktori podele veoma su jednostavno prikazani sledećom šemom:

Iz gore date šeme vidimo da se faktori životne sredine dele na četiri osnovne grupe:

1. Temperatura
2. pH vrednost
3. Zasićenost vodom
4. Ostali faktori– u koje spadaju: pritisak, kiseonik, radijacija i prisustvo hemijskih elemenata. 

Ovde moramo spomenuti i mezofile, organizme koji najbolje uspevaju i rastu na temperaturama koje nisu ni suviše hladne ni suviše tople, uglavnom između 20 i 45° C, sa optimalnim temperaturama oko 37°C. Takođe treba reći da većina mikroorganizama koji su patogeni za ljude isto spada u mezofile, a nastanjuju uglavnom zemljište, životinjska i ljudska tela.

U nastavku:   2.1. Uticaj temperature