Astronautika: istorija

12. marta 1974. sovjetska sonda „Марс 6“ polako se spuštala padobranom kroz retku atmosferu Marsa sa ciljem da sleti i postane prvi aparat koji će poslati fotografije sa Marsove površine. Njena sestra „Марс 3“ uspešno je sletela par godina pre toga, ali je prestala da radi 20 sekundi pošto je stupila u kontakt sa površinom.

Mars6 Sonda „Марс 6“.

Uprkos toj neprijatnosti, ne bi li ipak uštedeli novac i vreme, inženjeri NPO Lavočkina su odlučili da za svoje nove automatske stanice „Mars 6“ i „Mars 7“, koje su bile u pripremi, iskoriste konstrukciju „Marsa 3“, očigledno svesno rizikujući. Već provereni tranzistor 2T–312, ugrađivan praktično u sve podsisteme i instrumente ranijih stanica, zamenjen je ovog puta verzijom sa aluminijumskim konektorima umesto zlatnim. Ovaj faktor je, uz još neke, doprineo da je čitava porodica kosmičkih stanica „Mars“ lansiranih 1973. godine (orbiteri „Mars 4“ i „Mars 5“ i lenderi „Mars 6“ i „Mars 7“) završila neuspešno. Testiranja su pokazivala da tranzistori 2T–312 imaju nezgodnu osobinu da prestaju sa radom nakon otprilike 1,5–2 godine rada, što se poklapalo sa dužinom lansirnog prozora za ove misije na Mars, tako da nije bilo vremena za zamenu. Problem je bio toliko ozbiljan da su tehničari moskovskog konstruktorsko–proizvodnog pogona Lavočkin procenjivali da su šanse za neuspeh bilo koje misije koje imaju ugrađene ove tranzistore oko 50%. Iako je defekat bio lociran pre lansiranja, pritisak trke za osvajanje kosmičkih trofeja sa Sjedinjenim Državama bio je prevelik. Sovjetski politički i vojni vrh je odlučio da se ide napred sa misijama, potpuno svesni rizika neuspeha.

Marsovi orbiteri „Mars 4“ i „Mars 5“ lansirani su prvi, 21. i 23. jula 1973. godine. Ove dve identične automatske međuplanetne stanice težine 3,5 tone trabale su da istraže Mars sa orbite, ali i da posluže kao releji za naredne dve stanice, koje će ovog puta nositi lendere. „Mars 4“ je izvršio planiranu korekciju putanje 30. jula, ali je brodski računar ubrzo počeo čudno da se pomaša, što je najverovatnije bilo povezano sa neispravnim tranzistorima. Kao rezultat toga, stanica nije bila u stanju da u februaru 1974. izvrši drugu korekciju putanje i uključi glavni kočioni motor za ulazak u Marsovu orbitu, te je proletela kraj planete na udaljenosti od 2.500 km od površine.

Za to vreme, „Mars 5“ je uspeo da 12. februara 1974. uđe u eliptičnu orbitu oko Marsa, šaljući brojne fotografije površine – za 9 dana i 22 orbite snimio je 120 slika i panorama Marsovog južnog pola. Nažalost, usled pada pritiska u sekciji sa kamerama i predajničkim instrumentima 28. februara je došlo do prevremenog prestanka rada ove stanice.

Mars6-konstruktori

Lender stanice „Mars 6“ je sa orbitnim „busom“ i gorivom bio težak 4,5 t. Sâm lender se odvojio od „busa“ na visini od oko 48 km i ušao u atmosferu. Padobran se otvorio 150 sekundi kasnije, nakon čega je modul putem štita za aerokočenje („šešir“ na slici) dodatno usporio. Tokom spuštanja sakupljeni podaci su slati ka „busu“ koji ih je slao na Zemlju. Kada su konačno retro–rakete uključene radi mekog sletanja – kontakt je prekinut...

transmisija

Sovjetski lenderi su imali fenomenalnu ideju da slike i podatke šalju na Zemlju preko orbitera koji ih je i doneo do Crvene planete.

mars3

Sletna kapsula „Marsa 3“ (na slici) bila je vrlo slična onoj na „Marsu 6“.

tranzistori

Levo: član porodice ruskih tranzistora 2T–312 proizveden u Voronježu. U želji da sačuva zlatne rezerve zemlje, neko je naredio da se pozlaćeni konektori počnu da zamenjuju aluminijumskim iako se znalo da će im to skratiti radni vek. Danas čitava kutija košta $25, ali sa aluminijumskim „nogicama“.

 

Robotizovana kosmička stanica „Mарс 6“ (M–73 №50P) lansirana je 5. avgusta 1973. godine raketom „Протон-К“ sa kosmodroma Bajkonur. Ukupna težina aparata iznosila je 4.470 kg, od čega je 3.260 kg predstavljalo „fly–by bus“, a na lender je otpalo 1.210 kg. U lender je spadao i toplotni štit i kočioni motor, tako da je konačna težina same kapsule bila samo 358 kg. „Mars 6“ je za razliku od „Marsa 3“ imao i nekoliko novih instrumenat, uključujući i novu panoramski telefotokameru i Doplerov uređaj za merenje vetrova na Marsu tokom sletanja. Da bi osigurali uspeh ove misije, Sovjeti su od Nase tražili precizne efemeride[1] proračunate za njihove sonde „Mariner“. Za uzvrat, sovjetski naučnici su im ustupili sve relevantne naučne podatke prikupljene do tada stanicama „Mars 2“, „Mars 3“ i „Venera 8“. Pored toga, „Mars 6“ je koristio i fotografije koje su prethodno snimili orbiteri „Mars 4 i %“ (pogledaj ovo).

Odmah nakon lansiranja, jedan od sistema koji je imao ugrađen tranzistor 2T–312 se pokvario, isključivši jedan od kanala sa telemetrijskim podacima o brodskim sistemima. Lavočkinovi tehničari su nastavili da šalju naredbe sa navigacionim instrukcijama u nadi da je prijemnik na lenderu i dalje u funkciji. Imali su sreće, i stanica je ipak sve manevre obavila na vreme. Lender „Marsa 6“ automatski se odvojio od orbitnog „busa“ 3 sata pre planiranog sletanja i ušao u Marsovu orbitu brzinom od 5,6 km/s i pod uglom od 11,7°. Signali sa letilice slati su na Zemlju preko „busa“ koji je proleteo pored Marsa na udaljenosti od 1.600 km, ali je prenos iznenada prekinut na oko 75 km od površine zbog plazme koja je okružila sondu. Glavni padobran je otvoren na visini od 20 km , usporivši brzinu modula koji je padao brzinom od 2.160 km/h. Signali su emitovali podatke o visini, temperaturi i pritisku (uočeno je veliko ljuljanje sonde), ali nakon paljenja kočionih motora montiranih na sajle padobrana signal je iznenada prekinut i lender je udario o površinu brzinom od 220 km/h, što je uveliko prevazilazilo brzinu bezbednog ateriranja. Danas niko ne zna šta je uzrokovalo prekid veze sa lenderom. Ima li to ikakve veze sa problematičnim 2T–312 tranzistorima? Ono što se zna jeste da je njena sestra, „Mars 7“[2], dospela u blizinu Marsa i otpustila lender 9. marta 1974. godine. No brodski računar je zakazao u najnezgodnijem momentu – najverovatnije zbog kvara na tranzistorima – tako da se kočioni motor nije ni upalio, te je sonda proletela na 1.300 km od planete pre nego što je zauvek nestala na solarnoj orbiti.

Mars6-7

Automatska međuplanetna stanica „Mars 6 i 7“. Zanimljivo je da su se na letilici nalazili i neki francuski instrumenti i uređaji.

 

shema 

Šema sletanja sovjetskih lendera „Mars“.

 fotografija

Fotografija Marsove površine poslata sa „Marsa 5“ prevalila je 78,5 miliona km do Zemlje. Zahvaćena je površina širine 20 km.

Mars 6“ se srušio na južnoj polulopti Marsa, u blizini doline Samara (koordinate 23,9° južno i 19,42° zapadno), ali do danas niko nije uspeo da precizno utvrdi lokaciju. Međutim, to bi uskoro moglo da se promeni zahvaljujući moćnim teleskopima Nasinog Mars Reconnaissance Orbitera (MRO). Od kako ovaj neverovatni istraživač posmatra sa Marsove orbite snimio je sve sonde koje su ikad uspešno sletele na Crvenu planetu, ali nije uspeo da pronađe nijednu koja je imala lošu sudbinu, kao što su „Mars 3“, „Mars Polar Lander“ ili „Mars 6“. Nedavno, MRO tim je objavio da je jednom od svojih panoramskih kamera (CTX) otkrio belu tačku baš na koordinatama pada „Marsa 6“. MRO tehničari su se ponadali da bi to mogao da bude beli parobran izgubljenog lendera, pa su odlučili da načine slike tog područja HiRSE kamerom visoke rezolucije. Nažalost, ispostavilo se da se radilo samo o stenovitoj formaciji, ali ... potraga se nastavlja.

Suprotno svim očekivanjima, NPO Lavočkin ništa nije naučio iz lekcije „Veliki marsovski neuspeh 1973“, uprkos velikoj medijskoj blamaži kojoj je bio izložen SSSR zbog ove serije propusta. Ipak, Sovjetski Savez tokom sedamdesetih više nije poslao nijednu stanicu put Marsa, koncentrišući se na proučavanje Venere. A kada su tokom osamdesetih godina pravljene nove automatske stanice Фобос 1“ i Фобос 2“, neobjašnjivo je načinjena ista greška ponovnom ugradnjom nepouzdanih tranzistora u obe stanice. Da li treba da kažem da su obe ove stanice završile loše? Potseća li nekog čitava ova priča na avanturu sa Фобос-грунтом? NPO Lavočkin im je NZS – najmanji zajednički sadržalac.



[1] Tablice sa precizno izračunatim položajima i promenama nekog nebeskog tela u datom periodu. JPL ih ima proračunate za sva tela solarnog sistema za 20 godina unapred.

[2] Iako je ova sonda lansirana 3 dana posle „Marsa 6“, leteći bržom trajektorijom stigla je do planete 9. marta – 3 dana pre od „Marsa 6“.

Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Miroslav said More
    U svakom slučaju biće gore pre kineza... 9 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Ako bude 2028. god. to će biti fantastično. 14 sati ranije
  • Aleksandar Zorkić said More
    Što da ne. Ako postoje i to takvi kakvi... 2 dana ranije
  • Željko Perić said More
    Zdravo :D
    imam jedno pitanje na ovu... 3 dana ranije
  • Baki said More
    Dobar izbor. Ideja filma nije nova, ali... 5 dana ranije

Foto...