Ovih dana obeležava se pola veka od tragedije 'Sojuza 11' u kojoj su poginuli kosmonauti Georgi Dobrovolјski, Vladislav Volkov i Víktor Pacajev. Trojica kosmonauta su otišli u istoriju s tužnim povodom kao prva ljudska bića koja su umrla u kosmosu, ali istina je da su oni bili i prvi koji su živeli u prvoj kosmičkoj stanici na svetu, 'Saljutu 1'. Zapravo, prvi kosmonauti na 'Saljutu 1' su bili Vladimir Šatalov, Aleksej Jelisejev i Nikolaj Rukavišnikov, koji su poleteli na 'Sojuzu 10' 22. aprila 1971. Ali, iako su uspeli da pristanu uz stanicu, nisu uspeli da se čvrsto spoje te su morali da se vrate na Zemlju. Politički i vojni vrh je brzo odlučio da što je pre moguće pokrene još jednu misiju, ali ovoga puta će posadu činiti rezervni kosmonauti 'Sojuza 10': Aleksej Leonov, Valeri Kubasov i Pjotr Kolodin. Zapovednik Leonov, koji je 1965. postao prvi čovek koji je šetao kosmosom, već je bio legenda unutar i izvan SSSR-a. Lansiranje je bilo zakazano za 6. jun i ovog puta sve je moralo proći kako valja.
Inženjeri Volkov i Pacajev i potpukovnik Dobrovoljski.
Glavna i rezervna posada odletela je na kosmodrom Tjura-Tam – kako se tada zvao Bajkonur – 28. maja. Tamo su kosmonauti mogli da posete svoj brod vođeni kosmonautom i inženjerom Konstantinom Feoktístovom. 'Sojuz 11' (7K-T #32) nosio je dodatnih 10 kg goriva i imao je kapacitet da izvede do četiri dana autonomnog leta, jedan više od 'Sojuza' 10, kako bi se osiguralo da u slučaju problema može da pokuša da pristane uz stanicu više puta. No, samo tri dana pre poletanja, doktori su na rendgenskim snimcina uočili da desnom plućnom krilu Kubasova sumnjivu fleku. U strahu da se radi o nekoj ozbiljnoj bolesti – konkretno, tuberkulozi – lekarska komisija je donela odluku da ga povuče iz misije, iako je Kubsov bio savršenog zdravlja. Šta više, tadašnja sovjetska strategija je bila da treba zameniti čitavu posadu ako bi senašli na kosmodromu, za razliku od Nase koja je radije menjala samo kritičnog astronauta (setite se zamene Mattinglyja u 'Apollu 13'). Dakle, u poslednjem trenutku u posadu 'Sojuza 11' su ušli Georgi Timofejevič Dobrovoljski (43 godine, komandir), Vladislav Nikolajevič Volkov (35 godina, letni inženjer) i Viktor Ivanovič Pacajev (37 godina, inženjer, prvi astronom u kosmosu). Od njih trojice, samo je Volkov imao iskustva u svemirskim letovima, jer je već sudelovao u misiji 'Sojuza 7'.
Orbitna stanica 'Saljut 1'. Imala je preko 18 tona i u orbiti je provela 175 dana. Pala je u Tihi okean.
Lako je zamisliti iznenađenje i entuzijazam ove trojice. Dobili su sedmicu na lotou o kojoj su sanjali svi kosmonauti. U nekoliko meseci prošli su put od bekap posade 'Sojuza 10' do glavne posade 'Sojuza 11'. Naravno, Leonov i Kolodin su se ovom odlukom osećali kao da se dobili udarac u stomak i pokušali su da Kubasova zamene Volkovom, ali nije bilo načina (konačna odluka je donešena direktno u Kremlju). Nakon neuspeha u Mesečevoj trci, nemogućnost da putuje 'Sojuzom 11' predstavljao je težak udarac za Leonova[1]. Sa svoje strane, Kolodin je izgubio poslednju priliku da leti u kosmos (iako je dugo živeo i preminuo u februaru 2021. u 90. godini). Kubasov nikada nije oboleo, a mrlja je očito bila posledica alergije na insekticide. Odluka o prizemljenju glavne posade potvrđena je 4. juna nakon što je lekarska ekipa koja je stigla iz Moskve analizirala svu dokumentaciju. Konačno, 'Sojuz 11' registracionog broja 1971-053A/05283 uspešno je poleteo 6. juna 1971. Dobrovoljski, Volkov i Pacajev nisu nosili odela pod pritiskom, kao u ostalim misijama 'Sojuza' u kojima nisu izvođene šetnje u svemir. Slanje kosmonauta u svemir odevenih kao za šetnju parkom nije se činilo dobrom idejom, ali Sovjetski Savez je već sedam godina iskušavao sreću s takvom praksom.
Raketa 'Sojuz' sa 'Sojuzom 11' na Gagarinovoj rampu u Bajkonuru.
Posada neposredno pred lansiranje.
Bilo je nekoliko razloga za opravdanje ove odluke, koja je već u to vreme bila kontroverzna. S jedne strane, kapsula (rus. Спускaемый аппарaт, СА) 'Sojuza' imala je – i ima – vrlo malu zapreminu. Korišćenje skafandera gotovo bi onemogućilo smeštaj tri osobe. S druge strane, Glavni inženjer Sergej Koroljev odbacio je upotrebu skafandera kao nepotrebnu, na šta je žestoko protestovao šef zajednice kosmonauta general Nikolaj Kamanin[2], koji je više puta lobirao za uključivanje skafandera u sovjetske kosmičke brodove, ali bez uspeha.
Što se tiče poređenja sa svojim protivnicima, tačno je da su američki 'Apollo' astronauti nosili kosmička odela tokom poletanja, ali ne samo iz sigurnosnih razloga, već zato što su, s jedne strane, to bila ista odela koja su korišćena za šetnje kosmosom, a s druge strane jer je unutrašnja atmosfera 'Apolla' bila od čistog kiseonika i bilo je potrebno očistiti azot iz krvi. Nije iznenađujuće da tokom ponovnog ulaska u atmosferu astronauti 'Apolla' nisu nosili svoja svemirska odela, te bi posada svakako umrla da im se pojavio problem sličan problemu u 'Sojuzu 11'. Suprotno, atmosferu 'Sojuza' činio je kiseonik i azot, što je činilo nepotrebnim nošenje skafandera za pročišćavanje dušika.zbog čega je nepotrebno nositi ronilačko odijelo za pročišćavanje azota.
Glavna posada 'Sojuza 11': Kubasov, Leonov i Kolodin. Oni su kompletno zamenjeni i nisu poleteli u orbitu.
Ostavljajući po strani pitanje skafandera, Dobrovoljski, Volkov i Pacajev su pristali uz prvu stanicu u istoriji 7. juna 1971. pomoću sistema za navođenje 'Igla'. 'Saljut 1' (rus. ДОС-1, odn. 'Изделие 17К' ili № 121) bio je na brzinu izgrađen hibrid korišćenjem elemenata brodova 'Sojuz' i delova programa vojne stanice 'Almaz' Čelomejevljevog projektantskog biroa. Ovom prilikom pristajanje je uspelo i trojica muškaraca su ušla u stanicu, postavši prva ljudska bića koja su živela u orbitalnoj laboratoriji. Viktor Pacajev je prvi ušao u stanicu kroz priključni tunel pod pritiskom, prvi takav na sovjetskom brodu s ljudskom posadom. Međutim, prvi dan su morali da spavaju u 'Sojuzu' zbog neobičnog mirisa dima koji je dolazio od dva glavna ventilatora koji je posle popravke na kraju nestao.
Stanica je imala brojne nedostatke, što je rezultat njezinog ishitrenog razvoja, iako niti jedan od njih nije bio ozbiljan. Zgusnut raspored rada učinio je život na 'Saljutu 1' napornim i stresnim, ali zauzvrat su kosmonauti prvi put mogli da uživaju u ogromnom prostoru prema tadašnjim standardima i na slikama se vide kako sretno 'lete' u stanju mikrogravitacije ('Saljut 1' je imao zapreminu od gotovo 100 kubika). Uprkos svemu, medicinari zemaljske kontrole su se plašili da kosmonauti zapostavljaju fizički trening kako bi ispunili tehničke i naučne ciljeve misije. Zapravo, kosmonauti nisu puno koristili traku za trčanje jer je uzrokovala jake vibracije u čitavoj stanici. Istina je da na slikama snimljenim na stanici 'Saljut 1' vidimo pomalo iscrpljene kosmonaute, s bradama i umornim licima (higijena nije bila prioritet u ovim pionirskim misijama). Nije iznenađujuće, jer u to vreme nije bilo baš jasno kako pripremiti ljudsko telo za boravak u kosmosu od nekoliko nedelja.
'Saljut 1' sa prikačenim putničkim 'Sojuzom 11'.
16. juna trojica kosmonauta su zamalo odjurila natrag na Zemlju nakon što su detektovali miris paleži i videli dim koji dolazi sa stražnjeg dela stanice, iako je taj miris napokon nestao kad je komandir Dobrovoljski odlučio da isključi većinu uređaja i priključi sekundarni sistem za napajanje. Srećom, stvar se nije komplikovala.
17. juna, tokom rutinske komunikacione sesije za Moskvom, Volkov je pokazao nagoveštaje neslaganja s Dobrovoljskim u načinu na koji se izrazio. Kao rezultat toga, izričito mu je naloženo da se povinuje naredbama majora Dobrovoljskog ali, na zaprepašćenje zemaljske kontrole, prkosno se usprotivio, komentarišući da 'treba sve zajedno da odlučujemo kao posada, što i jesmo'. Sledećih dana, vidno skrušen, Volkov je promenio stav, iako je tokom čitavog leta bio najtemperamentniji od njih trojice.
18. juna posada je napravila televizijski prenos u kojem je prikazala unutrašnjost 'Saljuta', uključujući prvi kosmički teleskop na orbitnoj stanici 'Orion-1'[3], sposoban za promatranje neba u ultraljubičastom spektru. Sutradan je Pacajev proslavio 38. rođendan. Zbog malih problema koji su se pojavili i zbog nedostatka svakodnevnog vežbanja, 23. juna je odlučeno da se posada vrati ranije od planiranog (u početku su trebali da budu u orbiti oko mesec dana). Sledećeg dana Dobrovoljski i Pacajev su sudelovali u eksperimentu 'Svinec' u kojem su sa stanice, vizuelno i radarom, promatrali lansiranje balističkih projektila noću, eksperiment koji će kasnije biti izvođen na vojnim stanicama 'Almaz', čija su lansiranja očekivana. Posada je takođe napravila spektre Zemljinog horizonta kako bi analizirala atmosferu, proučavala fluks gama zraka i vežbala ručno upravljanje stanicom[4].
Unutrašnjost stanice.
Uz pomoć ogledala teleskopa Marsennovog tipa i spektrografa Wadsworthovog tipa posmatrane su zvezde Vega i Beta Centauri.
Bradati Volkov i Dobrovoljski na stanici.
Na kraju je odlučeno da će se kosmonauti vratiti 29. juna 1971, nakon što su u orbiti proveli 23 dana i 18 sati, što je bio rekord za to vreme. Već 26. juna trojica kosmonauta su počela sa pripremama za povratak noseći filmove, trake i rezultate eksperimenata na 'Sojuz' i pripremajući stanicu za autonomni let pre pristajanja 'Sojuza 12', planiranog za 20. juli.
Sletanje kapsule u kazahstansku stepu trebalo je da bude izvedeno nekoliko minuta pre izlaska Sunca, ali odvajanje od stanice nije proteklo bez problema. Posada je dvadesetak minuta pokušavala da hermetički zatvoriti poklopac kapsule 'Sojuz', ali indikator smanjenja pritiska na komandnoj tabli kapsule nije se ugasio. Volkov je s mukom ponovio preko radija 'Poklopac nije hermetičan, šta da radimo? Šta da radimo?' Sumnjajući da je reč o kvaru senzora, kontrolori sa Zemlje su preporučili Dobrovoljskom da senzor drži komadom lepljive trake dok se poklopac ne spusti. Trik je uspeo i indikator pritiska se ugasio. Ali ne znamo je li je iko od kontrolora ili članova posade pomislio da, ako poklopac nije mogao da se hermetički zatvoriti, da su kosmonauti osuđeni jer ne nose skafandere.
Lansiranje 'Sojuza 11' sa Bajkonura.
u 21:25:15 po moskovskom vremenu 'Sojuz' se odvojio od 'Saljuta 1' i trojica putnika su proveli nekoliko minuta promatrajući ono što je bio njihov dom više od tri nedelje. Otprilike dve orbite – više od tri sata – 'Soyuz 11' je letio autonomno pre nego što je izvršio kočioni manevar iznad Atlantskog oeana. Trojica muškaraca su trebala ručno da manevrišu brodom izvan komunikacionog pokrivanja, a zatim da komuniciraju s brodovima smeštenim u Atlantiku i s krimskom kontrolnom stanicom NIP-16. Zemaljska kontrola dobila je šifru 'Zarja' ('aurora'), dok je šifrovano ime posade bilo 'Jantar' ('ćilibar'). Upravo nakon ove nesreće, sledeće posade su odbijale da koriste kodna imena koja se pozivaju na drago kamenje (Komarovljeva šifra na 'Sojuzu 1' bio je 'rubin'), sujeverna tradicija koja je trajala sve do sredine 90-ih.
Trojica kosmonauta su izvestila o ispravnom paljenju kočionog pogonskog sistema KTDU, a 'Zarja' ih je obavestila da će 'komunikacija biti prekinuta. Sretan put!' Volkov je dodao: 'Vidimo se sutra. Spremite rakiju!' To su bile posljednje reči koje su se čule od posade (iako je prema Kamaninu poslednje reči izgovorio Dobrovoljski, koji je rekao 'na brodu je sve u redu; posada se oseća dobro; hvala puno na brizi i dobrim željama'.
Volkov, Pacajev i Dobrovoljski u odelima koja su imali na lansiranju.
Telemetrija primljena na zemaljskim stanicama pokazivala je da je trajektorija ispravna. 'Sojuz' je išao prema Zemljinoj atmosferi. Na oko 150 kilometara visine, dok su preletali Francusku, tri modula 'Sojuza' su se uz pomoć pirotehničkih mehanizama razdvojili van pokrivenosti komunikacionih stanica. Orbitni modul (BO), pričvršćen na prednjoj strani kapsule 'Sojuz' (SA), odvojen je zahvaljujući otvaranju svih osam piro-bravica. Rutinski manevar, ali ovog puta se pokazao smrtonosnim. Neposredno nakon odvajanja modula, vazduh unutar kapsule počeo je da curi kroz ventil smešten spreda. Cilj ovog ventila bio je da izjednači pritisak sa spoljnjom atmosferom na oko 3 kilometra visine tokom spuštanja i sprečiti gušenje posade ako se otvor iz bilo kojeg razloga ne može da otvori. Ventil je imao automatski mehanizam za otvaranje – pirotehnički sistem sa eksplozivnim patronama – i ručni, koji je u osnovi bio obični leptir-šraf. Ručni mehanizam je umetnut kako bi se spriječilo ulazak vode u kapsulu za slučaj prinudnog sletanja. Zapravo su bila dva ventila spojena u isti krug: jedan za 'napajanje' a drugi za 'usisavanje'. Da bi se barem jedan od njih otvorilo pravilno, morao se generisati odgovarajući električni signal. Kasnije je istražna komisija utvrdila da su se pirotehnički mehanizmi za otvaranje ventila aktivirali tokom spuštanja a ne u vakuumu, tako da se jedan od dva ventila mogao otvoriti samo električnim putem, ali nisu pronašli dokaze da su naredbu izdali sistemi 'Sojuza'. Nekako su udarni talasi stvoreni odvajanjem modula uzrokovali otvaranje ventila.
Odvajanje modula modernog 'Sojuza'.
Šematski prikaz odvajanja dva modula prilikom ulaska u atmosferu. Izgleda da su cimanja nastala tom prilikom otvorila mali ventil kroz koji je istekao vazduh iz kabine i ubio putnike.
Faze ulaska modernog broda 'Sojuz' u atmosferu, koje su suštinski iste kao nekada.
Nakon što je začula mučni zvuk vazduha kako izlazi u svemir, posada je skinula gornje sigurnosne pojasa. Moguće je da je Dobrovoljski, smešten u središnjem sedištu broda, ustao i, još uvek u bestežinskom stanju, pokušao da pregleda prednju stranu kapsule. Možda je izgubio neko vreme da bi proverio otvor – isti onaj koji im je nekoliko sati ranije stvarao probleme – pre nego što je shvatio da je u pitanju ventil, iako to nikada nećemo znati sa sigurnošću. Iako im je šraf za zatvaranje ventila bio iznad glava, fizička rupa kroz koju je izlazio izlazio unutar kapsule nalazila se iza nekoliko upravljačkih panela. Zapravo, Vasili Mišin, šef projektnog biroa CKBEM zaduženog za izgradnju 'Sojuza', sugerirao je da je Dobrovoljski mogao da prekrije rupu prstom, ali inženjeri su istaknuli da to nije bilo moguće u okolnostima u kojima se nesreća dogodila.
Nesrećni kosmonauti ležerno pred lansiranje.
U svakom slučaju, Dobrovoljski nije imao dovoljno vremena da zatvori ventil (idealno bi mu bilo potrebno 35-40 sekundi da zatvori ventil). Takođe ni Pacajev, smešten odmah ispod ventila, nije mogao ništa da učini. Ostali su pri svesti najviše oko 50 sekundi. Za 115 sekundi pritisak je pao na 50 milimetara žive i za 3 minuta praktički je iznosio nula. Mnogo pre toga kosmonauti su morali pasti u nesvest, a preminuli su od hipoksije ubrzo nakon toga. Ti podaci o pritisku zabeleženi su u sistemu za snimanje 'Mir', ugrađenom u kapsulu 'Sojuza' kao crna kutija nakon nesreće 'Sojuza 1'. Sistem 'Mir' takođe je zabeležio puls i disanje kosmonauta: sekundu nakon odvajanja modula, puls Dobrovoljskog skočio je na 114 otkucaja u minuti, a Volkovljev na 180 otkucaja, nepogrešiv znak da su primetili smrtonosno curenje vazduha. Otprilike 50 sekundi nakon razdvajanja, disanje Pacajeva je doseglo brzinu od 42 puta u minuti, što je još jedan simptom nedostatka kiseonika. Otprilike u isto vreme, Dobrovoljskom je puls ubrzano pao i on je prestao da diše, verovatno nakon što je izgubio svest. Nakon 110 sekundi nijedan kosmonaut više nije imao puls. Lekari su zaključili da su trojica kosmonauta umrla između 90 sekundi i dva minuta nakon razdvajanja modula. Mučna smrt, da, iako sigurno prilično brza.
Volkov, Dobrovoljski i Pacajev u simulatoru 'Sojuza'
Kontrola misije, CUP, nije imala načina da sazna bilo šta o tome što se događalo. Prekid komunikacije bio je normalan tokom ponovnog ulaska zbog atmosferske plazme koja je okruživala kapsulu, ali tokom spuštanja su se nadali povratku kontakta s kosmonautima. Nažalost, to nije bio slučaj. Kontinuirana radijska pitanja dobijala su samo tišinu kao odgovor. Mnogi su se bojali najgoreg, no vojni radari su otkrili kapsulu prateći nominalnu putanju. Spasilački tim koji se sastojao od aviona 'Il-14' i četiri helikoptera 'Mil' 'Mi-6' i 'Mi-8' uspeo je da uspostavi vizuelni kontakt s kapsulom pre sletanja i izgledala je netaknuta.
Kapsula je automatski sletjela deset kilometara od predviđene tačke, što je granica pogreške koja se za 'Sojuze' smatra normalnom. Čim je sletela, tehničari su prišli kapsuli koja je ležala na boku u stepi i pokucali o zid, ali nije bilo odgovora. Iznenadili su se, iako je pre sletanja odlučeno da posada neće napuštati kapsulu na vlastitim nogama kako bi izbegla nepotreban umor nakon što je provela toliko vremena u orbiti. No kad su otvorili kapsulu, pronašli su danteovski prizor: trojica kosmonauta ležala su mrtva na svojim sedištima, delomično otkopčanih pojaseva (bili su pričvršćeni samo u struku, osim Dobrovoljskog, koji ih je skinuo i samo je on bio vezan pogrešno postavljenim remenom; očito je, pre nego što je izgubio svest, imao snage da samo delimično zakopča pojaseve, iako pogrešno).
Najpoznatija fotografija posade 'Sojuza 11', u simulatoru 'Sojuza 7K-T'.
Kosmonauti su bili prekriveni modricama, a krv im je curila iz ušiju i nozdrva. Ubrzo su izvučeni iz 'Sojuza', a medicinari tima započeli su s oživljavanjem. Prošao je samo minut ipo otkako su sleteli. Lekari se nisu predavali. Napori da ih se oživi trajali su više od sat vremena, ali sve bezuspešno. Iako se činilo da tela nisu pretrpela ozbiljnu štetu, naknadna obdukcija je otkrila unutrašnja krvarenja po telu, perforirane bubne opne, ugruške u plućima, krvne ugruške u mozgu i oštećenja srca, među ostalim oštećenjima povezanim s produženom izlaganjem vakuumu. Nivo mlečne kiseline u krvi bio je deset puta veći od normalnog, što je česta pojava u slučajevima smrti od hipoksije.
CUP iz Jevpatorije, Ukrajina, primio je tragičnu vest nešto kasnije. Konačno, trojica kosmonauta su kremirana, a njihovi ostaci su sahranjeni uz sve državne počasti na groblju smeštenom uz zidine Kremlja, mestu rezervisanom samo za najistaknutije heroje Sovjetskog Saveza. 1973. na mestu sletanja 'Sojuza 11' postavljena je memorijalna ploča, ali nju su 2008. srušili vandali. Stvar je obnovljena 2013.
Kapsula nakon sletanja u Kazahstan.
Iako se brzo saznalo da su uzrok tragedije ventili, nije bilo jasno zašto se jedan od njih otvorio u kosmosu. Sumnjalo se da je udarni talas nastao odvajanjem orbitalnog modula pirotehničkim mehanizmima uzrokovao otvaranje jednog od njih. No, u dva ispitivanja odvajanja modula koja su sprovedena u vakuumskoj komori na Zemlji simulirajući iste uslove kao i 'Sojuz 11', ventili se nisu otvorili, a precizan uzrok je ostao misterija do danas. Državna komisija je zaključila da je reč o vrlo malo verojatnoj nesreći i da posada 'Sojuza 11' tog dana jednostavno nije imala sreće. Zapravo, do danas nijedan drugi 'Sojuz' nije pretrpio ni približno sličnu nesreću.
Aleksej Leonov se uvek osjećao pomalo krivim zbog tragičnog ishoda misije. U više navrata je tvrdio da bi brzo uspeo da prepozna otvoreni ventil i da bi ga zatvorio bez problema. U svakom slučaju, nikada nećemo saznati da li bi, da je bio na mestu Dobrovoljskog, Leonov mogao proći bolje nakon što je proveo 24 iscrpljujuća dana u svemiru i neposredno nakon što je pretrpeo problem s poklopcem koje se nije pravilno zatvorilo.
Kubasov i Leonov u orbitnom modulu 'Sojuza' tokom treninga za misiju 'Apollo-Sojuz' ('Sojuz 19'). Obojica nose skafander 'Sokol-KV' predstavljen nakon 'Sojuza 11'.
Sa svoje strane, kosmonaut Vladimir Šatalov uvek je mislio da je uzrok pogreška počinjena tokom ugradnje ventila. Ti ventili su morali biti postavljeni posebnim ključem koristeći silu do 50 kg, ali područje ugradnje bilo je teško dostupno. Kad je istražna komisija proverila stanje ventila na drugim kapsulama, uključujući 'Sojuz 10', ustanovila je da su montirani manjom silom od naznačenih specifikacija. Međutim, nije se pokazalo da je ova programska pogreška izravno povezana sa padom, iako je ispravljena u kasnijim misijama. Direktna posledica nesreće bilo je kašnjenje u narednim misijama 'Saljut' i 'Sojuz', kao i uvođenje skafandera 'Sokol-KV', koje je dizajnirao kolektivd 'Zvezda' (bilo je nekih rasprava o tome treba li uvesti maske s kiseonikom umesto skafandera, ali ovaj trik ne bi spasio život posade i samo bi im produžio agoniju dodatnih dva ili tri minuta – dovoljno da se ventil zatvori ručno?)
Posada tokom dugih priprema.
Skafanderi su doveli do smanjivanja posade 'Sojuza' s tri na dva putnika do uvođenja 'Sojuza T', koji je povratio sposobnost nošenja troje ljudi u modernizovanim skafanderima 'Sokol-KV2' (koji su još uvek aktivni).
Za Sovjetski Savez tragedija 'Sojuza 11' nesumnjivo je bila najmračniji trenutak u istoriji kosmonautike, koji se dogodio neposredno nakon poniženja izazvanog gubitkom Trka za Mesec. Da stvar bude gora, nesreća se dogodila samo tri dana nakon trećeg neuspelog pokušaja lansiranja divovske rakete 'N-1' (N1-6L). SSSR-u je trebalo nekoliko godina da se oporavi od tragedije. Leonov i Kubasov su leteli zajedno na poznatoj misiji 'Apollo-Soyuz' 1975. godine, ovog puta u skafanderima. Katastrofa u 'Sojuzu 11' barem je poslužila da spreči ponavljanje sličnih nesreća i od tada nijedan kosmonaut nije poginuo u brodu 'Sojuz'.
Na memorijalnoj ploči koju su na Mesecu ostavili astronauti 'Apolla 15' nalaze se i imana sovjetske posade.
U čast poginulih heroja tri asteroida su ponela njihova imena kao i krateri na Mesecu. Jedno brdo na Plutonu je takođe dobilo ime Sojuz 11.
Reference:
- 'Скрытый космос' (Tom 4), Nikolai P. Kamanin (Infortekst, 1995.).
- 'Ракеты и люди' (Tom 4), Boris Chertok (Mashinostroenie, 2002.).
[1] On je trebao da vude jedan od prvih putnika!
[2] Jedan od 7 prvih heroja SSSR-a. Učesnik operacije spašavanja ekspedicije parobroda 'Čeljuskin' (1934.) i organizator i rukovodilac prvih kosmičkih letova.
[3] Kosmičku opservatoriju je konstruisao Grigor Gurzadjan sa Jermenske opservatorije, a koristila je film osetljiv na ultraljubičaste zrake.
[4] Zanimljivo je da je postojao plan da sa orbite zabeleže uzletanje rakete 'N-1', koje je proteklo neuspešno.
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
