Astronautika: istorija

Prema ličnim sećanjima Fon Brauna, oca nacističke (i američke) raketne industrije, o raketama ovog tipa počelo je da se razmišlja još 1936. godine, u vreme kada su propulzioni testovi u Penemindeu pokazivali da je moguće stvoriti raketne motore sa većim potiskom od 200 tona. Iako je to bilo osam puta više od A–4, to je jedva bilo dovoljno za transatlantske rakete.

Tehnički opis

Iako je koncept raketa tipa A–9/A–10 bio daleko ispred svog vremena, čitav projekat je bio naduvavan nemačkim snovima o bombardovanju Amerike, pa su rakete nazivane i "Projektilima Amerika". Da bi gornji stepen A–10 dospeo do Amerike, trebalo je da prati zrak radio–signala koje bi emitovale podmornice [1] razmeštene na Atlatntiku. Za finalno navođenje, raketa je trebala da sledi predajnik koji bi nemački agenti postavili na prozoru jednog od hotelskih nebodera u srcu Menhetena. Bilo je i varijanti da raketom sa ljudskom posadom (A–9) upravlja polukamikaza pilot.

Glavne komponente balističke rakete dugog dometa A–9/A–10. Na vrhu se nalazi manja raketa, A–9.

Verzija rakete sa ljudskom posadom, trebalo je da ima kabinu pod pritiskom, odgovarajuće sisteme za boravak čoveka, kartografski radar, i, naravno, sedište za katapultiranje, koje je pilot trebalo da upotrebi pre nego što udari u odabranu metu.

Za razliku od rakete A–4 ("Fau–2"), koja je imala jedan izduvnik, originalni koncept rakete A–10 je predviđao reaktivni sistem sa šest komora za sagorevanje. Pre nego što je završena letilica A–9, postojala je mogućnost da raketa–nosač kao drugi stepen ponese raketu tipa A–4b[2]. Poput A–4, osnovni model A–10 je trebalo da sagoreva mešavinu tečnog kiseonika i alkohola. Pumpe pokretane peroksidom trebalo je da pune komore za sagorevanje. Naredne verzije, predviđene za bombarderske misije, trebalo je da imaju jedan motor, koji bi sagorevao mešavinu azotne kiseline i dizel goriva.

Razvoj

Ako se uzne u obzir vreme kada je projekat nastao i u kombinaciji sa nemačkim nuklearnim ambicijama, raketa A–9/A–10 je potencijalno mogla da preraste u oružje za masovno odmazdu, koje uzdrmani nacistički generali nebi oklevali da upotrebe. Međutim, složenost raketa i sve očiglednija izvesnost o gubitku rata, nagnala je vođstvo u Penemindeu da 1943. napusti ovaj poodmakli projekat, i usredsredi se samo na već dovršene raketa tipa A–4.

Tehnički podaci A–9/A–10:

Nemačke rakete. S leva na desno: A–4b, A–9 i A–10.

^[1] Vrlo malo ljudi zna da su Nemci, razvijajući planove za oružje za masovnu odmazdu, imali poodmakle planove i za nuklearne podnornice – radilo se o Atom–U–Boot Typ XXVI.

^[2] Nakon dva neuspešna lansiranja 1944–45, raketa je konačno uspešno lansirana 24. januara 1945. a A–4b je izvela pionirski kontrolisani supersonični let jednog raketoplana.

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

• 2010-03-10 - CIVILIZACIJE
• 2024-08-15 - Koliko ima čestica u kosmosu?
• 2018-01-24 - Bor na ispitu
• 2021-08-15 - Može li da se čita uz zvezde?
• 2017-02-14 - Kako da deaktivirate atomsku bombu?