Do pre sto godina u literaturi, i stručnoj i popularnoj, univerzum je opisivan mnogo jednostavnije i skromnije nego danas. Iako je bilo nekih nedoumica, pa je npr. Imanuel Kant verovao da sem naše postoje i duge galaksije, ipak je preovladavalo mišljenje da je galaksija u kojoj se nalazimo jedna jedina i da ispunjava sve što postoji, čitavo postojeće prostranstvo i da je svemir isto što i galaksija. U daljini videli su se neki bledunjavi objekti, ali oni su pripadali, tako se smatralo, takođe našoj galaksiji. Zbog svog magličastog izgleda ti objekti nazvane su magline, a jedna od najpoznatijih, koja može i golim okom da se vidi bila je Andromedina maglina. 

Ipak početkom prošlog veka o prirodi tih maglina počela je da se rasplamsava rasprava pa su jedni ponovo zagovarali ideju da su magline ipak kosmička ostrva satkana od zvezda i da se nalaze izvan Mlečnog puta, a drugi su insistirali na uvreženom mišljenju da je priroda tih ostrva drukčija i da su to magline unutar Mlečnog puta. 

Ah kakva su to bila vremena. Da bi rešili dilemu 1920. organizovana je rasprava između tada najistaknutijih astronoma poznavalaca dubokog neba, a to su bili Harlou Šepli (Harlow Shapely, 1885 –1972) Herber Kertis, (Heber Doust Curtis, 1872 –1942) svaki sa svojom idejom o sadržini kosmosa i svaki sa svojim dokazima. Šepli je u to vreme bio najveći stručnjak za Mlečni put, dakle čovek neskrivenog autoriteta itd. Upravo on je procenio prečnik galaksije na oko 100.000 svetlosnih godina što je bilo znatno više od ranijih procena i po tome, smatrao je da sve što se vidi čak i najmoćnijim teleskopima jednostavno mora biti unutar galaksije. Herber Kertis je opet smatrao da izvan Mlečnog puta postoje i druge galaksije. Svoje mišljenje zasnivao je na više činjenica: spiralne magline (kako su se tada nazivale) imaju zapravo karakteristike galaksija; nove zvezde u spiralnim maglinama su bile mnogo slabije nego nove u Mlečnom putu (pa su prema tome bile daleko izvan Mlečnog puta); spiralne magline su rasejane svud po nebu, što nije bilo u skladu sa idejom da su deo naše galaksije itd. I, naravno, nakon diskusije, svako se i dalje držao svog mišljenja. 

A onda, četiri godine nakon te debate, 23. novembra 1924. na šestoj strani Njujork Tajmsa pojavio se članak sa rezultatima merenja dalekih zvezda do kojih je došao Edvin Habl. Ispostavilo se da su daleke spiralne magline, ili bar neke od njih, zapravo pune zvezda i da su daleko, mnogo dalje nego što je prečnik naše galaksije pa da su prema tome te spiralne magline, zapravo druge galaksije. Tako je Herber Kertis u ovoj polemici odneo pobedu. Kada je Šepli dobio pismo od Habla sa podacima o udaljenostima dalekih zvezda, rekao je svom kolegi: „Evo pisma koje je uništilo moj univerzum.“

O Hablovim merenjima koja su dovela do revolucije u shvatanju univerzuma pročitajte zanimljiv članak M. Mijića od prošle godine:

100 godina od velikog otkrića u kosmologiji i kako ga je iz svog dvorišta ponovio jedan astronom amater 

Ovih dana, pre 100 godina su začeti „Hablov zakon“ i „Hablova konstanta“

Edvin Habl