Pre sto godina, astronom Edvin Habl napravio je snimak Andromeda magline M31 na kome je po prvi put sa sigurnošću uočena periodična promenljiva zvezda tipa Cefeida. To je bio početak serije posmatranja koja su dovela do procene daljina maglina ove vrste i definitivnog zaključka o njihovoj prirodi, što je onda dovelo do novog, korektnog shvatanja strukture našeg svemira. Ove godine, na stogodišnjicu Hablovog otkrića, astronom amater Džon Rodžers (John Rogers) ponovio je taj podvig. I to sa dvadeset puta manjim teleskopom!
Ako već niste videli maglinu Andromeda, sada je najbolje vreme u godini za to. Otidite do najbliže javne opservatorije ili amaterskog skupa pod zvezdama i pogledajte. Iskusniji posmatrači će vam objasniti i kako da sami vidite ovu maglinu slobodnim okom!
29. decembra 1888. astronom Isak Roberts je napravio prvi dobar snimak Andromeda magline, koristeći za to teleskop s prečnikom od pola metra i 4 sata dugu ekspoziciju na tada najbolju fotografsku emulziju. Ova slika se i dalje pamti jer je maglina daleko upečatljivija u odnosu na ono što vide vizuelni posmatrači. Gledano kroz manje teleskope mi vidimo samo jajasti centralni deo ove magline, kao i dve satelitske magline: M32, koja izgleda kao sjajna zvezda dole levo od centra, i paperjasta M110, gore desno. Ako je teleskop veći, recimo sa ogledalom od 30 cm pa naviše, mogu da se nazru i spiralni kraci Andromeda magline.
Na ovoj slici i jezgro i spiralni kraci su daleko jasniji ali ne vide se detalji ni u centru ni u kracima magline. Zvezde koje vidimo na ovoj slici gotovo ravnomerno ispunjavaju vidno polje i nemaju veze sa M31. I to je sve!
A onda je u noći 5/6 oktobra 1923., Habl napravio snimak M31, koji gore pod naslovom ovog članka vidimo u negativu. Habl je koristio tada najveći teleskop na svetu, sa ogledalom prečnika 2.5 metra, i naravno, najbolju moguću fotografsku emulziju. Slika je namerno pod-eksponirana da sjajni centralni deo magline ne bi prelio i zagušio druge detalje. To je bio standardni problem astrofotografije.
I novi detalji se zaista vide! Od početka rada 2.5 metarskog teleskopa astronomi su zapazili da pored zvezda koje približno ravnomerno ispunjavaju vidno polje, na slikama se kao sićušne tačkice vide zvezde slabijeg sjaja ali samo u okviru magline! Ne po svom vidnom polju. To dakle mora da su zvezde koje pripadaju samoj maglini. Pošto su vidljivo slabijeg sjaja maglina mora da je daleko, dalje od zvezda koje vidimo po fonu ove slike. Ali koliko daleko?
I tu je, na ovom snimku, Habl zapazio ključni detalj! U gornjem desnom uglu njegove slike, uokvirenu crveno, između dve crtice, primetio je zvezdu koja nije bila tako sjajna na snimku prethodne noći. I to se dešavalo ranije. Neke zvezdice bi se pojavile, pa polako slabile po sjaju i nestale van dometa vidljivosti. Astronomi su zvali takve zvezde Nove zvezde. Njihova fizička priroda je razjašnjena tek kasnije (potražite informacije o novama na ovom sajtu!), ali to ovde nije važno. M31 ima nove, i to je bilo sve.
Na poleđini fotografske ploče Habl je obeležio ovu zvezdu sa N, nova. Kao što vidimo, na ovom snimku on je zapazio i označio još dve zvezde kao moguće nove.
Međutim, snimajući ponovo Andromedu narednih noći Habl je primetio da ta zvezda zaista slabi po sjaju ali posle nekog vremena bila je ponovo vidljiva! Ne radi se dakle o novoj, već o promenljivoj zvezdi sa periodom od oko mesec dana. Šta više, njena gruba kriva promene sjaja je ukazivala da se radi o promenljivoj zvezdi tipa poznatog kao Cefeide.
Možemo da nagađamo kako se Habl osećao kada je ponovo uzeo ovu fotografsku ploču u ruke, precrtao oznaku N i umesto toga označio tu zvezdu sa „VAR!“, kao promenljivu zvezdu. Ona je kasnije dobila ime M31 V1.
Promena sjaja ove „mrlje“ na fotografskoj ploči je bila od ogromnog značaja. Jer astronomi su već ustanovili da za promenljive tipa Cefeida važi fantastičan, tada još uvek empirijski, zakon: snaga takve zvezde u vatima je povezana sa periodom promene njenog sjaja.
Sada je dakle trebalo samo uporediti sjaj ove zvezde na snimku sa sjajem Cefeide istog perioda čiju daljinu znamo. Odatle automatski znamo daljinu do M31 V1 pa prema tome i do cele magline M31!
Tako je postalo jasno da je Andromeda „maglina“ daleko, ogromno ostrvo zvezda, zasebno od našeg. Takve magline su dobile ime „galaksije“, a takva ostrva zvezda su osnovni element strukture našeg svemira. Svemir nije ogroman tamni prostor ispunjen zvezdama, već ostrvima zvezda, galaksijama.
Prošlo je 100 godina. Ove protekle nedelje, dok je većina nas blaženo spavala, astronom amater Džon Rodžers (John Rogers) rešio je da ponovi Hablovo otkriće. Snimao je Andromedu sa ciljem da registruje promenljivu V1.
To je slika koju vidimo gore. Slika je u boji, što je ovde manje važno od sledećeg.
Habl je kako smo rekli, koristio teleskop sa ogledalom prečnika 2.5 metra ili 100 inča. Džon Rodžers je koristio refraktor sa prečnikom od 5 inča, ili 127 mm, dakle 20 puta manji, koji skuplja 400 puta manje svetla za isto vreme.
Hablov teleskop je bio jedinstven, tada najveći teleskop na svetu, dok refraktor koji je Džon koristio, ili sličan, poseduje veliki broj amatera.
Uzevši u obzir inflaciju, Hablov teleskop bi u sadašnje vreme koštao preko 26 miliona dolara. Teleskop koji je Džon Rodžers koristio, plus kamera i montaža, sve skupa koštaju otprilike koliko pola jednog Volkswagen Golfa.
Da bi uporedili ovaj snimak sa Hablovim dajemo potonji orijentisan na isti način kao Džonov.
Džonov mali refraktor ima veće vidno polje od Hablovog refraktora pa na Hablovoj slici se ne vide satelitske galaksije a V1 izgleda dalje od centra nego na Džonovoj. Takođe, kao što je rečeno, Hablova slika je namerno podeksponirana, dok je Džon eksponirao 3.5 sata (da nadoknadi manju aperturu svog teleskopa) pa jezgro Andromede izgleda veće i dominantnije. U slučaju elektronska kamere lakše je obradom slike izvući individualne zvezde i pored sjajnog jezgra. To je ogromna prednost CCD i CMOS kamera nad fotografskom emulzijom.
Zbog većeg vidnog polja promenljivu V1 nije lako uočiti na gornjem snimku pa je zato Džon Rodžers uradio fantastičan zoom na ovu zvezdu što je prikazano na ovom snimku:
Animacija počinje od širokougaonog snimka gore i zumira na promenljivu V1. Sa dozvolom Džona Rodžersa
Taj žuti džin, jedan od mnogih u ovoj dalekoj a nama ipak najbližoj velikoj galaksiji spokojno pulsira, tačnije njegovi gornji slojevi, nesvestan svog značaja za nas. Sto godina od Hablovog otkrića pa i 2.5 miliona godina koliko njegova svetlost putuje do nas, su samo kratki periodi u životu ove zvezde.
Treba reći da su ovu zvezdu i ranije snimali amateri ali sa većim teleskopima. Džon Rodžers, koji živi i posmatra sa visoravni na severu Kalifornije, blizu granice sa državom Oregon, nije naravno prosečan astronom amater. Njegov podvig je svedočanstvo o njegovoj posmatračkoj veštini i o moći opreme koja je u naše vreme dostupna mnogim posmatračima.
Pročitajte i kratku biografiju Evina Habla