Državna korporacija za atomsku energiju ’Росатом’ predstavlja državni holding, koji objedinjuje preko 360 preduzeća nuklearne industrije. U sastav ’Росатома’ ulaze sve civilne nuklearne kompanije Rusije, preduzeća nuklearnog vojnog kompleksa, naučno-istraživačke organizacije, kao i flota nuklearnih ledolomaca. I pored sankcija, svake godine Rusiji donose milijarde dolara. Kako?
Državna korporacija sa sedištem u Moskvi, jedan je od lidera u nuklearnoj industriji, zauzimajući drugo mesto u svetu po rezervama urana i peto po obimu proizvodnje, četvrto mesto u svetu po proizvodnji nuklearne energije, korporacija koja kontroliše 40% svetskog tržišta usluga za obogaćivanje urana i 17% tržišta proizvodnje nuklearnog goriva.
„Rosatom“ je neprofitabilna organizacija, u čije zadatke spada kako razvoj atomske energije i industrije koja se bazira na njoj, tako i ispunjavanje funkcija koje im poverava država – obezbeđivanje nacionalne sigurnosti (nuklearno odvraćanje), nuklearnu i radijacionu sigurnost, kao i razvoj primenjene i fundamentalne nauke. Osim toga, korporacija je ovlašćena da u ime države ispunjava međunarodne obaveze Rusije u oblasti korišćenja atomske energije i neširenja nuklearnog materijala.
ISTORIJA
Istorija korporacije „Rosatom“ neraskidivo je vezana za istoriju atomske industrije Rusije. Sredinom 1953. obrazovano je Ministarstvo srednje mašinogradnje SSSR-a (rus. Минсредмаш). Pored problema razvoja i korišćenja nuklearnog oružja, ministarstvo se bavilo i problemima civilnog korišćenja atomske energije. Tako je već 1954. puštena u rad prva u svetu atomska elektrana, izgrađena pod rukovodstvom Igora V. Kurčatova[1] u Obninskom (Kalužska oblast). Razvoj atomske industrije uticalo je i na rast ministarstva – tokom 70-ih i 80-ih u njegovoj organizaciji i u preduzećima je radilo preko 1,5 milion ljudi.
1989. Ministarstvo je objedinjeno sa još nekim ministarstvima i preduzećima i stvoreno je Ministarstvo atomske energetike i industrije SSSR-a. Posle raspada zemlje 1992. godine, ruski deo ministarstva je transformisan u Ministarstvo za atomsku energiju „MinAtom“ (rus. „МинАтом“), preuzevši oko 80% preduzeća bivšeg saveza, uključujući 9 nuklearnih elektrana sa 28 energetskih blokova[2]. Pod tim nazivom ministarstvo je radilo do 2004, kada je ukazom predsednika federacije obrazovana Federalna agencija za atomsku energiju (Rosatom). Na njeno čelo je postavljen naučnik i fizičar, akademik Aleksandar Rumjancev, do tada ministar za atomsku energiju. Godinu dana kasnije na njegoovo mesto je došao političar i biznismen Sergej Kirijenko. Pred agenciju je postavljen veliki zadatak – do 2020. Rusija mora da ima 26 novih atomskih energetskih blokova.
Krajem 2007. predsednik Putin je potpisao zakon prema kojem se Federalna agencija ukida, a njene punomoći i aktivnosti se prebacuju na Državnu korporaciju za atomsku energiju „Rosatom“. Kirijenko je postavljen za generalnog direktora a program rada „Rosatoma“ je zacrtan do 2023. godine.
2009. godine nuklearna tehnologija je bila označena kao prioritet u razvoju inovativne ruske ekonomije. Već 2011. investicije „Rosatoma“ u naučno-istraživačkim i opitno-konstruktivnim poslovima porasli su 7 puta u odnosu na 2006. godinu. Drugi bitan pravac razvoja korporacije odnosio se na povećavanja uticaja na stranom tržištu, tako da je 2011. broj ugovora za konstruisanje nuklearnih elektrana skoro udvostručen. Po rečima Kirijenka, do septembra 2015, desetogodišnji portfolio međunarodnih narudžbi „Rosatoma“ je procenjen na \(300 milijardi.
5. oktobra 2016. ukazom predsednika Rusije Putina Kirijenko je postavljen na dužnost Prvog zamenika Rukovodioca Administracije predsednika Ruske Federacije, dok je za direktora korporacije postavljen Aleksej Lihačjov.
STRUKTURA I AKTIVNOSTI
Prema podacima od 2014, „Rosatom“ uključuje preko 360 organizacija različitih organizaciono-pravnih formi. Većina od njih pripada preduzećima nuklearnog energetskog kompleksa, u čiji sastav ulaze organizacije atomske energetike, mašinstva i ciklusa nuklearnog goriva, uključujući preduzeća za istraživanje i proizvodnju prirodnog urana, konverziju i obogaćivanje urana, proizvodnju nuklearnog goriva, električnu energiju i opremu, razvoj novih tehnologija za proizvodnju nuklearnog goriva i tehnološke platforme za gasno centrifugiranje[3]. Civilne aktivnosti ruske atomske industrije koncentrisane su u okvirima holdinga „Atomenergoprom“ (rus. „Атомэнергопром“) koji obuhvata više od 70 preduzeća.
Kompanije nuklearnog energetskog kompleksa „Rosatoma“ integrisane su u različite divizije: rudarsku, gorivnu, diviziju „Prodaje i kupovine“, elektroenergetsku i mašinsku, diviziju za izgradnju u inostranstvu i diviziju za izgradnju u Rusiji. U funkciju rudarske divizije ulazi istraživanje, ekstrakcija i obrada urana. Svim tim aktivnostima upravlja moskovski holding „Atomredmetzoloto“[4] (rus. „Атомредметзолото“). Već više od 40 godina glavni rudarsko preduzeće za proizvodnju urana je „Priargunska proizvodna rudarsko-hemijska asocijacija“[5] (rus. Приаргунское производственное горно-химическое объединение, ППГХО), koja ekstrahuje oko 90% urana u zemlji. U fazi razvoja nalaze se velika nalazišta „Hiagda“ u Burjatiiji[6] i „Dalur“ u Kurganskoj oblasti. Aktivnostima u inostranstvu upravlja kompanija „Uranium One Inc.“[7] – kanadski holding čijih 100% akcija pripada „Rosatomu“. Korporacija „Rosatom“ zauzima 5. mesto u svetu po obimu proizvodnje urana i 2. po rezervama u tlu.
Divizija za nuklearno gorivo korporacije „Rosatom“ objedinjuje sredstva specijalizovana za konverziju[8] i obogaćivanje urana[9], i nalazi se pod upravom holdinga „TВЭЛ“[10]. U zadatke divizije spada i fabrikovanje nuklearnog goriva, konverzija i obogaćivanje urana, kao i proizvodnja gasnih centrifuga. Držeći 40% svetskih kapaciteta, „Rosatom“ predstavlja lidera na svetskom tržištu obogaćenog urana. U Rusiji postoji 4 velika kombinata za obogaćivanje.
Divizija „Prodaja i kupovina“ se nalazi pod upravom akcionarske kompanije „Tehsnabeksport“ (rus. „Техснабэкспорт“). Bave se prodajom usluga na međunarodnom tržištu obogaćenog urana i njegovom proizvodnjom. „Tehsnabeksport“ je osnovan 1963. kao spoljnotrgovinski agent sovjetske nuklearne industrije, a na svetskom tržišti je bila poznata kao brend „TENEX“. Godine 1993. potpisan je rusko-američki međudržavni ugovor „VOU-NOU“[11], koji je funkcionisao sve do 2013. „Tehsnabeksport“ je bio agent pri ispunjavanju ovog ugovora, koji je trebalo da preobrazi uran iz sovjetskih projektila u niskoobogaćeni uran (~4,4%) za centrale u Americi. Na taj način dobijeno gorivo obezbedilo je oko polovine celokupne energije koju su stvorile američke nuklearne centrale (i oko 10% celokupne energije koju je proizvodila SAD).
Diviziju mašinogradnje čini grupa kompanija osnovanih 2006. pod nazivom „Atomenergomaš“ (rus. „Атомэнергомаш.“). Zadatak im je da proizvode opremu za izradu atomskih centrala i drugih objekata kako iz atomske, tako i srodnih industrija. Holding objedinjava oko 30 krupnih kompanija iz Rusije, Ukrajine, Češke i Mađarske. U kompaniji je zaposleno preko 25.000 ljudi. Prema podacima, 13% atomskih centrala u svetu i 40% termoelektrana u Zajednici Nezavisnih Država[12] i Baltičkim zemljama koristi opremu ovog holdinga. Zbog toga, „Atomenergomaš“ predstavlja najvećeg proizvođača opreme za reaktore PWR (Pressurized water reactor) i jedini proizvođač u svetu industrijskih reaktora sa brzim neutronima.
Globalno prisustvo „Rosatoma“ na svetskom tržištu novih nuklearnih reaktora. Mapa je nažalost stara makar 10 godina L
Radovi na kaseti sa gorivom energetskog atomskog reaktora u „Novosibirskom zavodu hem-koncentrata“ (rus. ОАО "Новосибирский завод химических концентратов"), koji ulazi u sastav holdinga „TVEL“.
Dovršavanje korpusa nuklearnog reaktora PWR u „Atommašu“.
Glavni operator ruskih atomskih centrala jeste kompanija „Koncern Rosenergoatom“ i čini elektroenergetsku diviziju „Rosatoma“. Prema podacima iz 2017. u Rusiji radi 10 atomskih centrala (sa 35 energetska bloka) ukupne snage 27,2 GW, čime pokrivaju oko 18% ukupne elektro-proizvodnje Rusije. Do 2030. Rusija planira da uvede u ekspoloataciju još 30 blokova ukupne snage 35,5 GW.
„Rosatom“ je ne manje aktivan i u inostranstvu. Ruski stručnjaci su projektovali i učestvovali u izgradnju atomskih elektrana u Iranu, Indiji i Kini. Trenutno se rade 3. i 4. energoblok Tjanvanske atomske centrale na kineskoj obali Žutog mora, 2. dlok atomske centrale „Kudankulam“ u Indiji i 1. energoblok beloruske centrale.
Krajem 2014. planirani su počeci radova na izgradnji elektrane „Ninjthuan-1“ u Vijetnamu, a 2015. trebali su da započnu radovi na centrali „Akkuju“ u Turskoj. U novembru 2014. započeti su radovi na dva energetska bloka u iranskoj elektrani “Bušer”, a zaključen je ugovor o finansiranju gradnje dva nova bloka na mađarskoj centrali „Pakš“. Uz to, sklopljeni su ugovori o izvođenju novih ruskih projekata u Jordanu, Bangladešu i Kazahstanu.
„Rosatom“ je 2012. od stranih narudžbi zaradio \)66,5 milijardi, uključujući \(28,9 milijardi od konstruisanja nuklearnih centrala, \)24,7 milijardi od proizvodnje uranijuma i \(12,9 milijardi od izvoza nuklearnog goriva i sličnih aktivnosti.
Levo: Svetsko tržište atomskog projektovanja, 2014.
Od 2008. u strukturu „Rosatoma“ ulazi i flota ruskih atomskih ledolomaca, najveća na svetu, u čijem sastavu je pet jedinica (eksploatiše se četiri). Njihova matična luka je u Murmansku a organizovani su putem kompanije „Atomflot“ (rus. „Атомфлот“).
Pored objekata civilnog značaja, u sastav korporacije „Rosatom“ ulaze i kompanije za odbranu zemlje. Direkcija zadužena za kompleks nuklearnog naoružanja uključuje nuklearne centre u Sarovu i Snežinskom, proizvodno preduzeće „Majak“ u gradu Azjorsku u Čeljabinskoj oblasti, kombinat „Elektrohimpribor“ (rus. „Электрохимприбор“) iz grada Lesna u Sverdlovskoj oblasti, i dr.
 |
 |
Ledolomci „Jamal“ i „50 godina Pobede“.
[1] Ovako sam počeo jedan tekst pre pet godina: “Samo jedan promil prosečnog čitalaštva imaće drugu priliku u životu da pročita i sazna nešto više o jednom od najjačih naučnika XX veka, koji je po znanju i uticaju na kasnije svetske događaje stajao uz rame sa takvim genijima kao što su bili Enriko Fermi ili Nils Bor. Danas ću pisati o nuklearnom fizičaru Kurčatovu, ocu ruske nuklearne bombe, konstruktoru prvog atomskog reaktora u Evropi, čoveku po kome su u SSSR-u ime dobili mnogi gradovi, trgovi, ulice, akademije, instituti i naučni centri. Čak je i jedan hemijski elemenat trebalo da ponese njegovo ime, ali je zbog Hladnog rata ime dodeljeno Amerikancu. Asteroid pod brojem 2352 nosi ime Kurčatov. Naučimo danas nešto o njemu.“ Ne bih imao šta da dodam.
[2] Autonomni deo atomske ili neatomske termoelektrane, koji predstavlja tehnološki kompleks za proizvodnju el. energije, u koji spadaju parni kotlovi ili nuklearni reaktori, turbine, turbogeneratori, transformatori, cevovodi za paru i vodu, itd.
[3] Gasna centrifuga je mašina za razdvajanje (separaciju) gasova sa različitim molekulskim težinama. Najpoznatije su one centrifuge za odvajanje izotopa, u prvom redu one za obogaćivanje urana izotopom U-235 za atomsku energetiku i atomsko naoružanje. Ovu tehnologiju su Sovjetima doneli zarobljeni nemački inženjeri uoči kraja II sv. rata. Danas u svetu postoje samo 3 osnovne firme koje se bave obogaćivanjem urana: ruska kompanija „TВЭЛ“, englesko-holandsko-nemačka kompanija „URENCO“ i francuska kompanija „Areva“, ali na razne načine do tehnologija su došli i Kinezi, Japanci, Pakistanci, Indusi, Iranci i možda Libijci.
[4] Do ukrajinskog rata su radili u 6 zemalja: Rusiji, Ukrajini, Uzbekistanu, Kazahstanu, Tadžikistanu i Kirgistanu. Poseduju većinske akcije pojedinih rudnika urana u Kanadi i Tanzanije.
[5] Gradsko preduzeće iz Krasnokamenska, najveće u Rusiji i jedno od najvećih u svetu preduzeća za vađenje urana (procenjene rezerve 244.000 tona). Godišnje vade oko 3000 tona (93% ruske i 5% svetske proizvodnje u 2013.). Ipak, to pokriva samo 1/3 ruskih potreba – ostalo se uvozi ili uzima iz rezervi.
[6] Istočno-sibirska republika Ruske Federacije, čiji je glavni grad Ulan-Ude.
[7] Njihovi rudnici su prošle godine povećali proizvodnju urana za 1,8% na 4.880 tona. Kako vidim, „Rosatom“ je prošle godine proizveo ukupno 7.900 tona urana, što je isto kao i godinu dana ranije.
[8] Radi se o proizvodnom procesu hemijske prerade urana, tokom kojeg se prirodni uran u vidu praška – mlevene uranijumske rude – U3O8 ili "yellowcake" – prevodi u heksafluorid urana (UF6), jedinjenje koje se lako prevodi u gasovito stanje. Konverzija urana u heksafluorid je tehnološki neophodno, jer se na taj način uran može obogaćivati. Tržište konverzije karakteriše visoka koncentracija – 98% kapaciteta otpada na 5 najvećih svetskih snabdevača, uključujući i ruski ОАО „Техснабэкспорт“ („TENEX“).
[9] Tehnološki proces za povećavanje dela izotopa 235U u uranu. U prirodnom uranu izotopa U-235 ima samo 0,72%; posle obogaćivanja ima ga 90%.
[10] Kompanija snabdeva gorivom Čehe, Slovake, bugare, Mađare, Ukrajince, Jermene, Litvance, Fince, Kineze i Indiju. U svetu, 76 energetskih reaktora (17% svetskog tržišta) i 30 istraživačka reaktora u 15 zemalja sveta koriste gorivo koje proizvodi ova kompanija. U saradnji sa tehnologijom francusko-nemačke kompanije „Areva“ snabdevaju i reaktore u Švedskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj, Holandiji i Britaniji – na taj način „TVEL“ snabdeva gorivom svaki šesti energetski reaktor na svetu!
[11] „VisokoObogaćeni Uran-NiskoObogaćeni Uran“, dogovor po kome su Rusi bili spremni da prerade ne manje od 500 tona ruskog oružja sa visokoobogaćenim uranom (ekvivalent 20.000 bojevih glava) koji se zadesio u Ukrajini posle raspada SSSR-a u niskoobogaćeni uran – gorivo za atomske centrale u SAD. U okviru tog programa. poznatog kao „Megatons to Megawatts Program“, iz Rusije je u SAD izvezeno 14.446 tona niskoobogaćenog urana (NOU). Rusija je za to dobila kompenzaciju od \)17 milijardi.
[12] Iz nekog razloga kod nas se praktično ne pominje ova međunarodna organizacija u Evropi u kojoj se dobrovoljno nalazi 11 nezavisnih zemalja bivšeg SSSR-a.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
