Čim je 1963. završio svoje angažovanje kao rukovodilac satelitskog programa „Ranger“ i vratio se u Nasinu Laboratoriju za mlazni pogon (JPL), CIA je pozvala dr Jima D. Burkea na poverljivi razgovor.
Sovjetski Savez je upravo testirao dve ogromne rakete tipa „Luna“[1], očigledno nameravajući uskoro da lansira neke vrlo krupne kosmičke brodove. „Želeli smo da saznamo u čemu je njihov prilaz drugačiji od našeg,“ pričao je Burke. „Hteli smo da upoznamo njihova iskustva kad god smo za to imali priliku.“ Zato se Burke spakovao s porodicom i preselio u Langley, u Virdžiniji, gde je nadgledao protokol za presretanje signala koje razmenjuju sovjetske kosmičke letilice i njihova glavna prijemna stanica na Jevpatoriji na Krimu.
Pre svega, Amerikancima je za to bila potrebna prijemna stanica na istoj geografskoj dužini kao sovjetska stanica, budući da su Sovjeti komunicirali sa svojim sondama samo onda kada su se one nalazile iznad njihove teritorije. Ispostavilo se da je jedna instalacija US Ratne mornarice u Africi[2], u blizini današnjeg glavnog grada Eritreje, Asmare, bila idealna. Ubrzo su postavljena dva ogromna tanjira antena na mesto koje je dobilo konspirativni naziv Stonehouse, i pod hitno bilo opremljeno vrhunskom tehnikom za detekciji i interpretaciju radio-signala.
Američka stanica se nalazila na skoro istoj dužini kao sovjetska stanica na Krimu. Prva letilica koju suAmerikanci pratili bila je „Luna 5“ lansirana u pravcu Meseca u maju 1965.
„Imali smo divnu opremu,“ pričao je Burke, koji je iz Stonehousa pratio većinu sovjetskih međuplanetnih misija od 1965. do 1975, nakon čega je baza zatvorena zbog lokanog građanskog rata. Mogućnost da prate telemetriju sovjetskih raketa od momenta lansiranja omogućavala je Burkeu i kolegama da utvrde putanje određenih letilica i tačno znaju gde da okrenu svoje prijemne antene.
Ustvari, oni su već imali prilično jasne ideje gde treba tražiti. Razlog se krio u onom što je Brurke nazivao „specifičnošću sovjetske prakse“. Amerikanci u svom kosmičkom programu postavljaju rakete na rampe danima pa čak i nedeljama pre lansiranja, čekajući optimalno vreme u okviru lansirnog prozora, dok su Sovjeti imali tačan dan i vreme lansiranja koje će im omogućiti najbolju trajektoriju ka cilju, te su lansiranja vršili uvek u tačno vreme. Oni su takođe pokretali lunarne misije samo u zimu ili proleće, kada je Mesec bio visoko nad Krimom i omogućavao najduži mogući dan za komunikaciju sa brodom.
Na osnovu to malo informacija koje su mogli da prikupe, Burke i kolege su dolazili do svih vrsta informacija o sovjetskim misijama, Naprimer, Amerikanci su znali da Sovjeti već dugo pokušavaju da slete na Mesec, tako da kada je “Luna 6“ promašila Mesec za 160.000 km, jedino objašnjenje je bilo da je letilica nosila dovoljno dodatnog goriva za manevar kočenja, ali ga je neplanirano potrošila za ono što je trebalo da bude mala korekcija kursa.
„Tokom jedne od svojih misija poslali su pogrešnu komandu i nisu ni sačekali da vide rezultat,“ priča Burke. „ ... i tako su izgubili misiju.“
Godinama kasnije, kada su tenzije oko Hladnog rata dovoljno popustile da dozvole saradnju američkih i sovjetskih inženjera, Burke je na jednoj konferenciji upoznao Nikolaja Toljarenka. Uskoro su shvatili da su obojica radila na zemaljskim stanicama svojih zemalja, i da su obojica bila tamo kada je 1966. godine „Luna 9“ meko sletela na Mesec.
Prva ljudska letilica koja se spustila na neki drugi svet i odande nam poslala fotografije i panorame. Težina lendera je bila oko 100 kg. Za kočenje je koristio retro-motore a prilikom udara vazdušne jastuke.
Do tog trenutka, Sovjeti su 11 puta neuspešno pokušavali da slete na Mesec. Tokom 12. pokušaja, Burke (i Toljarenko), prateći Doplerov pomak na telemetrijskom signalu sonde, bili su u stanju da prate usporavanje letilice sve dok se nije nežno spustila. A onda je signal nestao.
„Mi smo uzviknuli, 'Oh ne, dospeli su čak dotle a onda neuspeh,'“ seća se Burke. Prošla su četiri minuta.
A onda je „Luna 9“ iznenada počela da šalje kući prve fotografije sa Mesečeve površine. Toljarenko je insistirao da su ta četiri minuta bila deo plana, ali je Burke bio skeptičan.
„Pitao sam ga, 'Da li ste vi momci tamo bili zabrinuti kada niste videli ništa?' A on je odgovorio, 'O ne, nismo bili zabrinuti, znali smo da je samo došlo do pauze,'“ Posle kraće stanke, Burke mu je odgovorio, „Glupost“.
 |
Dr James D. Burke je diplomirao na CalTechu 1945. a zaposlio se u JPL 1949. Pristupivši lunarnom programu, postavljen je za menadžera projekta „Ranger“, prvog Nasinog pokušaja da slete na Mesec. Uspeli su tek iz 5. pokušaja. Glavno profesionalno interesovanje bilo mui je vezano za istraživanje i pravljenje baze na Mesecu. |
[1] Sovjeti su je nazivali „Луна“ (8К72, «Восток-Л»), ali zbog nečega su je na Zapadu krstili kao „Lunik“. Bila je to raketa zasnovana na balističkom projektilu „R-7“ (8K71) kome je dodat treći stepen (Blok „E“).
[2] Na tom mesti je od 1941. bila talijanska mornarička radio-stanica, koju su od 1943. preuzeli Amerikanci i bili tamo sve do 1977. Stanica se nalazila na visini od 2.300 m. U špicu, u bazi je bilo preko 6000 ljudi. Antene su imale prečnike 26 i 46 metara.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
