Pred raspad zemlje, Vojno-vazdušne snage SSSR-a su raspolagale sa preko 10 hiljada aviona, ne računajući one koje je koristila pešadija (uglavnom helikoptere). Tu je spadala ne samo akvizicija Ratnog vazduhoplovstva SSSR-a, podeljenog na Frontovnu avijaciju, Transportnu avijaciju, Armijsku avijaciju i Avijaciju daljinskog dejstva, kao i sovjetsku Odbrambenu komandu i sovjetsku Mornaričku avijaciju. Zajedno, te snage su mogle da pružaju podršku Crvenoj armiji, sprovode strateške nuklearne napade na Ameriku i saveznike, kontrolišu atlanske i pacifičke pomorske puteve i štite sovjetsku teritoriju. Danas su se vremena promenila.
Posle raspada SSSR-a, Sovjetske vazdušne snage su razdeljene među sukcesorima velike zemlje, a ondadramatično smanjene tokom ekonomskog kolapsa devedesetih godina. Ono što je danas preostalo jedva da je petina onog s čim su raspolagali Sovjeti, ali Rusija i danas nastavlja da razvija neke od najsmrtonosnijih platformi s kraja prvog Hladnog rata. Ovaj tekst će baciti malo svetla na pet od tih platformi.
 |
 |
Levo: Zastava sovjetskih Vojno-vazdušnih snaga. Postojali su od 1918. pa do raspada zemlje 1991.
Desno: zastava današnjih Ruskih vazdušnih snaga. Zvanično, formirane su 7. maja 1992.
Kada je u pitanju snaga u vazduhu, nije tajna da su Sjedinjene Države i Zapad praktično neprestavo u prednosti nad Rusijom.
To datira još od II svetskog rata, kada su SAD i Britanija bili u savezu sa Sovjetima. Dok su „Rusi“ obezbeđivali najveći deo savezničke pešadije koja je pobedila nacističku Nemačku, dotle su SAD i UK prednjačili u kampanjama strateškog bombardovanja Nemačke[1]. Ovaj trend je u velikoj meri nastavljen i tokom Hladnog rata, kada je Varšavski pakt bio brojčano nadmoćniji od NATO-a, ali su zato ovi imali tehnološku prednost, uključujući tu i avijaciju. Čak i danas, kaže se da Rusija ne poseduje ništa što bi moglo da se meri sa poslednjim američkim avionima pete generacije, lovcima F-22 „Raptor“ ili F-35 „Lightning II“.
Ipak, činjenica da Rusija nije dostigla nivo najnaprednijeg ratnog vazduhoplovstva na svetu ne treba da umanji saznanje da Moskva već godinama proizvodi neke od najzavidnijih aviona. Osim toga, Moskva pokazuje spremnost da prodaje svoje aparate i malim i velikim zemljama, koje SAD i Evropa ignorišu. A pošto mnoge zemlje širom sveta nemaju ni para niti im trebaju najnaprednije tehnologije zapadnih aviona, ruske letilice su im često jako atraktivne, jeftinija alternativa kupovini od Amerike i evropskih sila.
Kao rezultat toga, mnoge vazduhoplovne snage širom sveta razvijane su oko sovjetskih odn. ruskih aviona, ili izvedene iz njih. Kako će Rusija u narednim godinama nastaviti da sprovodi opsežan program vojne modernizacije, ovaj trend će se verovatno nastaviti i u decenijama koje nadolaze[2] (doduše, verovatno će se Rusija suočiti sa većom konkurencijom odbrambenih izvoznika, kao što je Kina[3]).
Zbog svega toga, svaki ozbiljan posmatrač vazdušnih snaga širom sveta mora da poštuje najbolje ruske vojne avione. Danas ću vam predstaviti one verovatno najopasnije:
Сухой „Су-35”
Višenamenski lovac „Suhoj-35“ (po NATO kodifikaciji: „Flanker-E+“[4]) dvomotorni je jednosed izuzetnih manevarskih sposobnosti, sa motorima sa upravljivim vektorom potiska. Još od poslednjih dana Hladnog rata, porodica ovih aviona[5] predstavlja ozbiljan problem za zapadnjačke vazdušne snage.
Iako tehnički predstavlja varijantu „Su-27“, impresivna modernizacija „Suhoja 35“ čini da ovaj mlazni lovac zaslužuje punu pažnju eksperata. Cilj sa kojim se Suhojevljev konstruktorski biro iz Moskve bacio na posao bio je da se odgovori na izazove post-hladnoratovske ere. Posle dugih testiranja i poboljšavanja, krajem 2012. prvih 6 aparata je predato Ministarstvu odbrane. U decembru 2015. potpisan je ugovor o isporuci 50 ovih aviona ruskoj avijaciji do 2020. godine. Oduševljeni performansama prikazanim na sajmu u Buržeu, Indonežani su za sebe nasučili 12 a Kinezi 24 ova aviona. U martu prošle godine, Rusija i Indija su potpisali ugovoro zajedničkom unapređenju „Su-35“ u avion pete generacije, što je snažno odjeknulo na Zapadu. Unapređeni „Su-35S“ će koštati oko \(85 miliona, što je 4 puta manje od takmaca „Raptora“.
Demonstrirajući svoju ulogu mosta između lovaca četvrte i pete generacije – Suhojevljev biro ih naziva generacijom 4++ – ovi avioni koriste motore koji se mogu uporedtiti sa onima za „ПАК-ФА“ (vidi dole). „Su-35“ postiže maksimalnu brzinu od 2.400 km/h (2,5 maha), za nijansu sporije od originalnog „Su-27“. Međutim, „Super Flanker“ je znatno poboljšao borbeni radijus na 1.600 km, čime je znatno kompenzovao manju brzinu[6]. Turboreaktivni motori „AL-41F1S“ imaju forsažnu komoru i mogu da okreću mlaz u jednoj ravni za ±15° – svaki motor u forsažu pravi potisak od 14.500 kg a u besforsažnom režimu 8.800 kg.
Takođe je poboljšan i sistem naoružanja. Za početak, „Su-35“ poseduje 12 podvesnih tačaka[7] pomoću kojih može da ponese 8.000 kg tereta. Predstavlja svestranu platformu, koja može da ponese projektile vazduh-vazduh tipa K-77MЭ sa ramjet-motorima ili krstareće TV-navođene krstareće rakete vazduh-zemlja tipa H-59. Opravdavajući svoju generacijsku oznaku 4++, “Su-35” je obložen fero-magnetnim materijalima za apsorbovanje radarskih zračenja (RAM), što avionu daje određene stealth kvalifikacije.
Сухой „T-50” / “ПАК-ФА”
Ruski višenamenski mlazni lovac koga, kao i prethodni, proizvode zavodi „J. A. Gagarin“ iz Komsomoljska-na-Amuru (КнААЗе). „ПАК ФА“ znači „perspektivni avionski kompleks frontovske avijacije“ (rus. Перспективный авиационный комплекс фронтовой авиации). Prvi let ovog mlaznjaka izveden je 29. januara 2010. godine, a već sledeće godine prikazan je na velikom moskovskom avisalonu MAKS. Plan je da serijska proizvodnja počne već ove godine. Još od 2013. proizvode se manje serije za testiranja i probne letove. Prema novoj doktrini Ruske federacije, očekuje se da će „T-50“ zameniti „Su-27“. Veruje se da će svaki aparat koštati oko \)100 miliona.
Prvi let „T-50“ (fabrička oznaka) sa još jačim motorima („30“) očekuje se 2018. godine, tako da će do 2020. biti isporučeno 55 aparata ovog tipa. Zajedno sa Indijcima (kompanija „Hindustan Aeronautics Ltd.“, HAL) Rusi prave izvoznu verziju, koja ima oznaku FGFA (Fifth Generation Fighter Aircraft).
„MiG-29“, „Su-27“ i njihovi derivati su predstavljali odgovor (najmanje to!) na američke i evropske lovce četvrte generacije kao što su bili „F-15“, „F-16“, „Dassault Rafale“ i „Eurofighter Typhoon“. Suhojevljev višenamenski stealth lovac „PAK-FA“ spada u ligu za sebe, i predstavlja jedini direktni ruski odgovor na američke dizajne pete generacije, kao što su F-22 „Raptor“ i F-35 „Lightning II“[8].
Sa maksimalnom brzinom od 2.600 km/h, „PAK-FA“ ostavlja sve svoje hladnoratovske rođake u prašini, a takođe je i njegov domet daleko ispred njih. Čak i neki vojni stručnjaci u Americi špekulišu da je novi „Suhoj“ pokretniji od američkog F-35 (iako se kaže da F-35 nije pravljen za takve manevre).
Kao višenamenski lovac, „PAK-FA“ će biti opremljen sistemima vazduh-vazduh i vazduh-zemlja, uključujući projektile R-77 i dve protivbrodske bombe od po 1.500 kg. Kaže se da će imati 8 ili 10 unutrašnjih podvesnih tačaka, odn. 2 ili 8 spoljnjih. U ruskim izvorima se govori da se trenutno za novi avion razrađuje 14 novih tipova oružja. Možda je vreme vazdušnih borbi prošlost, ali „PAK-FA“ je opremljen sa dva modifikovana topa „ГШ-30-1“ (9A1-4071K) od 30 mm sposobna da ispale 1.800 granata u minutu – za svaki slučaj.
Туполев „Ту-160“
Avion nosi fabričku oznaku „Изделие 70“, tj. „Proizvod 70“. Radi se o bombarderu i nosaču raketa projektovanom pre više od 30 godina. Danas je to najveći i najjači u istoriji ratne avijacije nadzvučni avion sa krilima sa promenljivom geomertijom, a takođe i najteži vojni avion na svetu, koji pored toga ima i najveću brzinu među bombarderima. Domaći piloti ga zovu „Beli labud“ („Белый лебедь“).
Flota sovjetskih lovaca je uspevala da obezbedi čitav niz dinamičkih platformi koje je bilo moguće prepraviti i ažurirati za izvođenje brojnih tipova operacija. Ali za one zadatke koji oni nisu bili u stanju da obave, i Sovjetski Savez i Amerika su konstruisali strateške bombardere koji mogu da se otisnu na zadatke do susednih kontinenata natovareni teškim naoružanjem.
Upravo iz tih razloga, Ruska federacija je nedavno najavila da će nastaviti proizvodnju teških bombardera iz sovjetske ere, „Tu-160“, ili po NATO kodifikaciji, „Blackjack“[9].
Četvoromotorni „Tu-160“ je neverovatno brz za strateški bombarder, i u stanju je da postigne 2.200 km/h. Ovim daleko prevazilazi brzine američkih strateških bombardera tipa B1-B „Lancer“ (1,450 km/h) i „B-52“ (1.000 km/h).
Avion ima impresivni radijus borbenog dejstva od 7.300 km, a sa dopunom goriva u vazduhu i pri brzini od oko 850 km/h može bez sletanja da preleti 18.950 km. Dve njihove posade su 2008. izvele prvi transatlanski let od Murmanska do Karakasa u Venecueli, koji je trajao 13 sati. „Tu-160“ je osposobljen da nosi i nuklearno i konvencionalno oružje. Pošto u trupu ima dva spremišta a ima i podveze na krilima, može da ponese ukupno 40 tona oružja. Sa ovog aviona je moguće lansiranje turbomlaznih projektila H-55MS sa nuklearnim glavama jačine 200 Kt na neverovatnu udaljenost od 3.000 km.
Vatreno krštenje ovi bombarderi su imali 17. i 20. novembra 2015. godine, kada su krstarećim raketama H-555 i H-101 uspešno gađani objekti ISIL-a.
Od 2015. Rusija je jedina zemlja koja raspolaže sa „Labudovima“[10] – ima ih 16 komada. Ministar odbrane Šojgu je najavio da će Ruska avijacija u dogledno vreme dobiti još 50 novih i modernizovanih aparata, koji će nositi oznaku „Tu-160M2“. Prema rečima komandujućeg Avijacijom dalinskog dejstva, general-pukovnika Igora Ivanoviča Hvorova, modernizovani avioni će moći da pored krstarećim raketama ciljeve gađaju i aviobombama, moći će da održavaju vezu preko kosmičkih satelita a poboljšaće im se i karakteristike nišanjenja na cilj. Očekuje se da će njihova proizvodnja početi do 2023. godine. Moskva planira da u isto vreme pokrene i proizvodnju stealth bombardera „PAK DA“, takođe Tupoljevljeve konstrukcije.
Микоян „МиГ-31“
„MiG-31“ je dvosedni nadzvučni presretač velikog radijusa dejstva. Nastao je još tokom 70-ih kao prvi sovjetski avion četvrte generacije. NATO šifra mu je „Foxhound“.
Ovaj izuzetni dvomotorni mlaznjak, razvijen iz „MiGa-25“ („Foxbat“), predstavlja apogej sovjetskog dizajna za hladnoratovske presretače. Obdaren velikom brzinom, snažnim radarom, i velikim dometom, „MiG-31“ je svojim visokim performansama rešio mnoge evidentne probleme svojih prethodnika. Na taj način je mogao uspešno da lovi zapadnjačke avione duž sovjetske periferije, kao i po Arktiku. Posebno se, zbog svoje velike brzine, izdvajao ekstremno efikasnim napadima tipa udari-i-beži (engl. hit-and-run) na NATO baze, vršeći iznenadne napade i munjevit beg u sovjetski vazdušni prostor.
„MiG-35“ ima 4 nosača na trupu i 4 na krilima na koje je moguće poneti 3.000 kg oružja. U njegovo glavno oružje spadaju 4 projektila R-33tipa vazduh-vazduh okačena ispod trupa, a za odbranu od drugih aviona poseduje top 23 mm. Kada je 1981. “MiG-31” ušao u naoružanje, jedini u svetu je imao fazni radar. Uz to, ovaj avion je i danas nosilac brojnih svetskih rekorda: recimo, postigao je najveću visinu od 37.650 m, a postigao je i visinu od 35 km za samo 4 minuta i 11,78 sekundi.
Rusko vazduhoplovstvo ima oko 200 operativnih „MiGova-35“, koji i danas partoliraju suskim vazdušnim prostorom i projektuju rusku snagu na Arktiku. Rusija planira da u sledećih 15-ak godina zameni ove avione novim tipovima, ali s obzirom na velike teškoće i opterećenja ruske avio-industrije, verovatno će ovaj presretač nastaviti još dugo da leti u budućnosti.
Туполев “Ту-22М”
Nadzvučni bombarder i nosač raketa sa promenljivom geometrijom krila „Tu-22M“ (po NATO „Bacfire“). Radi se o strateškom i protivmornaričkom bombarderu razvijenom u Tupoljevljevim biroima još pre 50 godina. U hangarima Ruskih snaga nalazi se veliki broj ovih aparata (proizvedeno ih je ukupno 497), a 2014. ih je bilo preko 100 u upotrebi.
Konstruisan kao srednji-do-dalekometni strateški bombarder, „Tu-22M“ je našao svoju ulogu kao platforma za lov na nosače aviona u masovnim napadima[11]. To je izazvalo zabrinutost u krugovima Zapadne odbrane, jer njegova svrha nije bila odmah prepoznata. Svima je bilo jasno da bi s njim mogli da imaju probleme (“Backfire” može da pobegne – bilo zbog brzine, bolo zbog velikog dometa – većini postojećih presretača) i da bi protivvazdušne odbrane flote bile pred ogromnim izazovom. Tokom 70-ih, “Tu-22M” su izvršili nekoliko simuliranih napada na borbene grupe američkih nosača, a to su par puta uradili i prilikom testiranja japanskih granica odbrane.
„Tu-22M“ je imao prve borbene zadatke 1987.-89. u Avganistanu, a učestvovali su i u borbama u Čečeniji 1995. godine. Krajem prošle godine 12 aviona se oprobalo (uspešno) i u Siriji, zajedno sa strateškim bombarderima „Tu-95“ i „Tu-160“, kao i krstarećim raketama ispaljenim sa Mediterana.
[1] Svakako jedna od najgroznijih tekovina tog rata je bila odluka američkih i engleskih generala da bombarduju velike evropske gradove, kao što su Keln, Drezden, Berlin, Hamburg i dr. u Nemačkoj i mnogi u Japanu. Tokom rata, RAF je samo iznad Nemačke istovario preko 965.000 tona bombi, a USAF 630.000 tona. Po gradovima su izginule stotine hiljada civila a milioni su ostali bez krova nad glavom. Opravdanje savezničke komande je bilo da će se tako Hitler pre predati. Nema sumnje da je isa logika i te kako živa i danas.
[2] Samo da podsetim da je Rusija drugi najveći izvoznik naoružanja na svetu, odmah iza SAD. Ako se ne varam, oni drže 60% svetske trgovine.
[3] Rusija će se suočiti i sa sve većim spinovanjem protiv trgovinskih i vojnih sporazuma s njom, kroz brojna uslovljavanja vlada i ministarstava pojedinih zemalja od strane Amerike i njenih političkih saveznika. Recimo, Indija je bila u dilemi da li da naruči tranšu vojne opreme od Rusije ili da potpiše trgovinski ugovor sa SAD. Nije moglo i jedno i drugo.
[4] Flanker je igračko mesto u ragbi timu. Ali u žargonu, označava muškarca koji prerano svršava „a onda plače“, ili penis koji je izgubio erekciju. Pitam se ima li ijedne vojske na svetu koja se služi sličnim rečnikom?
[5] Ranije su na evropskim aerosalonima pod oznakom „Su-35“ leteli avioni „Su-27M“. Danas verzija koja leti za Vazdušno-kosmičke snage Ruske federacije nosi oznaku „Су-35С“.
[6] Sa dva dodatna podvesna tanka od po 2000 litara, dolet se povećava na 4.500 km.
[7] Specijalni konstruktivni elementi („držači“), postavljeni ispod krila ili trupa, koji mogu da nose rakete, bombe, rezervoare, i sl.
[8] Avione pete generacije prave još jedino Kinezi („J-20“ i „J-31“) i Japan (Micubišijev „ATD-X“).
[9] Blacjkack je kartaška igra kod nas poznata kao „ajnc“. Naravno, u žargonu se odnosi na jednu bolesnu perverziju.
[10] Nešto ih se zadesilo i u Ukrajini (19 kom.), ali su 2000. sve ruske avione i oko 600 krstarećih raketa predali Rusima u ime otplate duga za prirodni gas. Ostao im je samo jedan koji se danas nalazi u muzeju.
[11] Navodno, Pentagon ima dokumente u kojima se kaže da bi u slučaju ratnog sukoba Rusi ovim avionima pšreduzimali kamikaze-napade na američke nosače aviona.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
