Rusija je lansirala novi meteorološki satelit usmeren na posmatranje arktičkih regija. Lansiranje 'Aрктика-M' №1 obavljeno je u nedelju 28. februara 2021. u 06:55 UTC raketom 'Союз-2.1б' / 'Фрегат' koja je poletela s rampe ПУ-6 zone №31 kosmodroma Bajkonur. Lansiranje meteorološkog satelita obično nije posebno zanimljiva vijest, ali u ovom slučaju govorimo o projektu koji se razvija preko deset godina. Zapravo, program 'Арктика' pretrpio je nebrojena odgađanja od svog početka, do te mere da se činilo da je odgođen na neodređeno vreme. 'Арктика' je rođena 2006. godine s ciljem promocije eksploatacije arktičkih resursa, jednog od prioriteta Kremlja.
Lansiranje prve 'Arktike' iz Bajkonura.
Temeljni deo ovog projekta su aparati 'Arktika-M', zapravo meteorološki sateliti sa optičkim senzorima koje je proizvela kompanija NPO 'Lavočkin'. Ovim satelitima će se pridružiti 'Arktika-R', opremljena radarima sa sintetičkim otvorom, i 'Arktika-RM', koji će kombinovati radarska i optička promatranja. 'Arktika-RM' je bila otkazana u korist satelita 'Arktika-MS', koji bi jamčili komunikaciju brodova i aviona koji putuju tim regijama. Godine 2010, prvo lansiranje 'Arktike-M' bilo je zakazano za 2013. No, finansiranje projekta stiglo je tek 2012. Od 2014, sukob u Ukrajini i stroge sankcije koje su nametnule SAD i Evropa imale su značajan uticaj na ruske kosmičke projekte – uglavnom zbog zabrane uvoza određenih visokotehnoloških komponenata – među njima i za konstelaciju 'Arktika'. Međutim, uprkos kašnjenjima, projekat je uspeo da krene napred, iako s brojnim rezovima.
Meteorološki satelit koristi Lavočkinovu platformu 'Navigator'. 'suva' težina platforme – 850-980 kg; max. količina goriva – 540 kg; max. težina tereta – 2600 kg; max. proizvodnja struje – 600-1150 W. Istu platformu su koristili i koriste kosmičke opservatorije 'Spektr'.
Poreklo koncepta 'Arktika'
Kako bi fokusirali najnovije kosmičke mogućnosti na ovu ključnu[1], ali teško dostupnu arktičku regiju, ruski inženjeri su predložili višenamensku konstelaciju nazvanu 'Arktika'. Mreža 'Arktika' bi mogla da obavlja različite zadatke daljinskog otkrivanja, poput praćenja stanja okoline, a takođe može da pruži pouzdanu komunikaciju i navigaciju kroz ovu negostoljubivu regiju.
O projektu 'Arktika' prvi put se razgovaralo na vladinom nivou krajem 2007. godine, a prvim publikacije o tom konceptu pojavile su se 2008. godine. Privukao je širu pažnju u aprilu 2010. godine, kada je tadašnji predsednik vlade Vladimir Putin posetio arhipelag Zemlje Franca Josefa u Arktičkom okeanu. U to je vreme direktor 'Roskosmosa' Anatoli Perminov je izjavio da će agencija potrošiti 68 milijardi rubalja ($2,3 milijarde) na konstelaciju 'Arktika'. Agencija se navodno nadala da će prikupiti makar polovinu potrebnih sredstava od privatnih ulagača, uključujući strane partnere. Uz 'Roskosmos', ruska meteorološka agencija 'Rosgidromet' je obećala navodnu podršku projektu.
Većinu satelita 'Arktika' lansirale bi rakete 'Sojuz-2-1b' u visokoeliptične orbite, sa većinom svog orbitnog puta iznad severne hemisfere. Kao rezultat, barem jedan od satelita bi se uvek nalazio iznad horizonta radi pružanja komunikacija, meteoroloških podataka i drugih usluga iznad Arktika. Konstelacija bi bila podeljena u četiri podsistema: satelite 'Arktika-M, -MS1, -MS2' i 'Arktika-R'.
Prvi satelit 'Arktika-1' tokom finalne montaže u NPO 'Lavočkin' 2020.
Konstelacija 'Arktika-M' na orbitama Molnija.
Trenutno je lansiran samo jedan satelit 'Arktika-M', ali će ih u principu biti dva, kako je planirano, iako se očekuje lansiranje više jedinica koje će zameniti one koji se pokvare. Razlika 'Arktike-M' u odnosu na ostale meteorološke satelite je u tome što se oni ne nalaze u niskoj ili geostacionarnoj orbiti, već u orbiti tipa Molnija sa periodom od 12 sati. Geostacionarna putanja omogućava kontinuirano posmatranje određene tačke na površini Zemlje, ali je vrlo loša u pogledu pokrivenosti područja sa ekstremnijim geografskim širinama. Suprotno tome, orbite Molnija s nagibom od 63,4° pružaju nam direktan pogled na arktička područja (ako su lansirani s apogejem iznad severnog pola). Da bi se garantovalo kontinuirano pokrivanje, potrebna su najmanje tri satelita, iako je moguće da se koriste samo dve jedinice s vrlo malim gubitkom pokrivenosti.
Poslednji trenuci satelita na Zemlji. Uskoro će na raketu pa u kosmos...
Svaka 'Arktika-M' ima težinu od 2,2 tone, a konstrukcija se bazira na geostacionarnim meteorološkimsatelitima 'Elektro-L', koje je takođe izgradio NPO 'Lavočkin', od kojih su tri primerka lansirana 2011, 2015. i 2019. Kao i 'Elektro-L', koristi platformu 'Navigator'. Za razliku od 'Elektro-L', 'Arktika-M' ima dva solarna panela umesto jednog, a elektronika im je ojačana kako bi omogućila prolazak kroz pojaseve zračenja. Bilo kako bilo, sateliti 'Arktika' će za sada imati ekskluzivno pravo da promatra regija u blizini Severnog pola.
Arhitektura sistema 'Arktika'. U nega spada čitava mreža zemaljskih stanica. Pet glavnih centara se nalazi u Moskvi, Novosibirsku, Habarovsku, Tiksiju i Barencburgu, a prate ih još preko 100 regionalnih centara.
'Sojuz-2' sa satelitom 'Arktika-M1'.
[1] U nedavno objavljenom radu jednog admirala iz Pentagona, navedene su tri moguće i realne tačke oružanog konflikta sa Rusijom – jedna od njih je i Arktik. Kažu da je Putin odgovorio: Ako nećete da razgovarate sa Lavrovim, moraćete sa Šojguom.