Od kako je sovjetska sonda „Луна 3“ 1959. godine snimila tamnu stranu Meseca, jedna od najvećih enigmi predstavlja pitanje zbog čega ta hemisfera nema karakteristične tamne mrlje na površini, poznate nam kao mora? Posle mnogo godina istraživanja, možemo da čujemo odgovor: lunarna kora je mnogo deblja na suprotnoj strani, a pošto su mora na bližoj strani nastajala kao produkt bazaltne lave koja je ispunjavala udarne kratere, lava nikada nije uspela da stigne do površine druge polulopte. To je u redu, ali odgovor nije kompletan, jer ne objašnjava zbog čega je kora deblja na drugoj strani.
Razlika između vidljive i “one druge” strane Meseca ogleda se u nedortatku “mora”. Dok je otprilike 31,2% površine bliže strane pokriveno morima, na daljoj strani ih ima svega 1%. (http://ottawa-rasc.ca/).
Do danas su predlagane brojne teorije koje bi objasnile ovu dihotomiju, od kojih su neke prilično egzotične. Naprimer, sugerisano je da je Mesec nekada imao malog pratioca, čija je gravitacija uticala na debljinu kore. Takođe je pominajno i da su ogromni udarni krateri koji su formirali Mare Procellarum[1] i Aitkenov basen na Južnom polu možda uticali na tu razliku. Ili da je neki mehanizam, koji tek treba da razlasnimo, uticao na to da je tamna strana primala manje vidljive udarce.
Međutim, nedavno se pojavila teorija da bi Zemlja mogla da predstavlja objašnjenje misterije vezane za debljinu lunarne kore. Kao što smo videli u brojnim naučnim radovima, Mesec je verovatno nastao pre oko 4,5 milijardi godina kao rezultat sudara jednog ogromnog tela veličine Marsa, nazvanog Theia, sa protozemljom. Činjenica je da se primitivni Meseca okretao na mnogo manjoj udaljenosti od naše planete nego danas, tako da je možda temperatura naše planete igrala glavnu ulogu u njegovom formiranju. Baš pred udar koji je doveo do rađanja Meseca, površina Zemlje je dosezala temperaturu od 8.000 K, koja se nakon hiljadu godina smanjila na 2.500 K. Ako je Mesec nastao vrlo blizu Zemlje, znači da je plimska veza između dva tela uspostavljena jako davno. Ako je tako, znači da je ista hemisfera odavno okrenuta ka nama (znamo da se Mesečeva osa promenila vrlo malo od tada).
Debljina lunartne kore prema podacima Nasine sonde GRAIL. Na vidljivoj strani kora je debela 20-40 km, dok je na drugoj strani debela 3’-70 km (NASA).
Jedan od važećih modela unutrašnjosti Meseca (http://ase.tufts.edu/).
Proces formiranja Meseca tekao je vrlo brzo, od jedne do sto godina. Termički gradijent izazvan zračenjem koje je emitovala Zemlja uticao je na akrecione procese i nešto kasnije na formiranje kore i protoatmosfere Meseca. Dakle, ona dalja strana, bezbedna od zemaljske toplote, bila je u stanju da razvije deblju koru od one na vidljivoj strani (veruje se da je oko 80% lunarne kore formirano u periodu od hiljadu do deset hičljada godina nakon Velikog udara dok je Zemlja još uvek obilato zračila).
Prisustvo Zemlje je takođe uticalo i na nešto drugačiji hemijski sastav tamne strane, budući da su se neke supstance pre kondenzovale na toj hemisferi. Zato na tamnoj strani verovatno postoji veća koncentracija kalcijum-oksida i dialuminijum-trioksida, između ostalih jedinjenja i minerala. Međutim, niko nikada nije direktno ispitao površinu dalje strane. Nema sumnje da će jedan od prioriteta planetnih naučnika biti sonda za prikupljanje uzoraka sa te misteriozne hemisfere. Ako želimo da utvrdimo da li je ova hipoteza istinita ili ne, jednog dana ćemo morati da se spustimo i na tu drugu stranu Meseca.
Referenca:
- Arpita Roy, Jason T. Wright, Steinn Sigurdsson, Earthshine on a Young Moon: Explaining the Lunar Farside Highlands , ArXiv, 8 junio 2014. Arpita Roy, Jason T. Wright, Steinn Sigurdsson, Earthshine on a Young Moon: Lunar Farside Explaining the Highlands , ArXiv, June 8, 2014.
[1] Okean, najveći na Mesecu, prečnika oko 3.000 km, koji pokriva preko 4.000.000 km2.
Mesec
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
