Nekada su meteoriti bili misterija i za naučnike i za običan svet. Iznenađenim očevicima su užarene, svetleće lopte, koje trče nebom neku svoju trku kroz prostor i vreme, izgledale kao zmajevi koji bljuju plamen. Tajanstvene nemani su prilikom pada prouzrokovale zemljotrese i nesreće: nezvani gosti upadali su u kuće, padali na stoku, ptice, ribe, a bilo je i ljudskih žrtava.

Smatra se da su Egipćani znali za meteore još pre 4.000 godina, a zapise o njima iz vremena pre n. e. ostavili su nam Kinezi, Indijci, Grci i Rimljani. Najpoznatiji meteorit („sveti crni kamen“) i danas se nalazi u Meki, na tornju svetog hrama.

Deo nebeskog kamenja pao je i na tlo Srbije, a neki primerci srpskih meteorita čuvaju se u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Ni nauka nije verovala

Prošlo je mnogo godina dok naučno nije potvrđeno da kamenje koje je padalo s neba nije erupcijom izbačeno iz vulkana niti je u pitanju obično kamenje koje je raspršio grom, kako se mislilo još do pre oko 200 godina. Naučnici tog doba koji bi prepoznali “posetioce” iz kosmosa, prihvatani su sa nepoverenjem, a ljudi koji su verovali u meteorite, smatrani lakovernim.

Kada se iz velikog tamnog oblaka koji se teturao uz zvuk sličan tutnjavi topova i pušaka, 1803. g, na jedno područje Francuske sručio “pljusak” meteorita, oni su postali stvarnost za ceo svet. Tada je kod grada Aiglea, na prostoru od tri i po kilometra palo oko 3000 meteorita. Najveći među njima težio je skoro 10 kilograma. Neki vešti trgovac dosetio se da bi mogao i da zaradi prodajući kamenje s neba, a ono što je preostalo ispitao je jedan fizičar tadašnje pariske akademije i potvrdio da su u pitanju meteoriti. Dileme više nije bilo: kamenje koje je stiglo negde odozgo, zaista je dolazilo iz kosmosa.

Jedno nestaje, da bi drugo nastalo

U udaljenim prostorima beskrajnog svemira, nakon raspada pojedinih nebeskih tela, njihovi delovi kreću na svoj put u nepoznato. Svi ti komadi dok se nalaze u vazduhu, poznati su kao meteori. Ako je poslednja stanica na njihovom putovanju - Zemlja, kažemo da su to meteoriti. Neki od njih stižu na našu planetu kao zastrašujuće veliki i sjajni „ognjeni zmajevi“ koji iz kosmičke ravnodušnosti prelaze u stanje usijanja, zbog trenja pri kretanju kroz atmosferu. Kada stignu do nas, veliki primerci meteorita uz fijuk i potrese stvaraju kratere na površini Zemlje. Srećom, dolasci ovako krupnih meteorita nisu tako česti. Uglavnom eksplodiraju u vazduhu i na našu planetu padaju u vidu sitnijih komada ili se pretvore u gasove i nestanu.

Meteoriti sa sobom nose posebnu ličnu kartu koja se otvara samo u rukama veštih naučnika. Zahvaljujući mnogobrojnim istraživanjima otkrivene su i mnoge tajne. Otkidajući se nekad od središnjih, a nekad od perifernih delova nebeskih tela, stižu nam u sastavu sličnom Zemljinom, ali ne sasvim: gvožđe koje sadrže, razlikuje se od zemaljskog.

Postoji više podela meteorita. Jedna od njih izdvaja četiri grupe: meteorite izgrađene od gvožđa, druge od kamena i gvožđa, treći su od kamena, a oni poslednji, četvrti, sadrže staklo.

Proučavanja meteorita dovela su do zaključka da sva nebeska tela imaju isto poreklo, a uspeli smo i da lakše objasnimo osobine naročito onih delova Zemlje do kojih ne možemo dopreti.

Padaju svakodnevno

Najznačajniji meteoriti u Prirodnjačkom muzeju: jelički u prvom planu i sokobanjski iza njega

Nauka kaže da se količina meteorita koji u jednom danu padnu na površinu Zemlje može meriti u hiljadama tona. Iako do nas stižu u velikom broju, golim okom opažamo tek mali deo njih i to posle njihovog ulaska u našu atmosferu, na visini od oko stotinjak kilometara. Mase pojedinačnih primeraka su svakojake: najčešći su oni čija se težina meri u gramima, ređe imaju po više kilograma, a najređi su pozamašni komadi teški i po nekoliko desetina tona. Neka od ovih čuda sa neba završila su svoj let u Arizoni, Sibiru, Africi, ali ima i onih meteorita koji su još pre više od sto godina dospeli u Srbiju.

Prvi meteoriti u Srbiji

Ranog popodneva dana 13. oktobra 1877. godine, na vedrom nebu u okolini Sokobanje, pojavila se ognjena lopta koja se videla u prečniku od preko 60 kilometara u odnosu na mesto gde je kasnije pala. Iz oblaka koji je obavijao meteorit začulo se nekoliko eksplozija, a nakon toga fijuk koji je pratio kretanje kamenja kroz vazduh. Pretpostavlja se da je težina ovog meteorita iznosila oko 80 kilograma, ali se on na svom putu ka Zemlji raspao na krupnije i sitnije komade i rasuo na jednom širokom području oko Sokobanje.

Nakon dvadeset godina od pojave sokobanjskog meteorita, odnosno 01. decembra 1889. godine, nešto slično se dogodilo na planini Jelici, nedaleko od Čačka. Uplašeni žitelji kraja su iznad sebe ugledali „letećeg zmaja“ obavijenog plamenom, koji se spremao da eksplodira. Strah je postao još veći kada se eksplozija i dogodila, a nebom prolomilo nešto nalik na groktanje i puščanu paljbu.

Jelički meteorit, iz zbirke meteorita Prirodnjačkog muzeja.

Uz zvuk sličan prasku groma, 1891. pao je meteorit opet u blizini Čačka. Ovaj put nedaleko od Guče, zaustavivši se dvadesetak santimetara ispod površine Zemlje.

Sokobanjski meteorit, eksponat Prirodnjačkog muzeja.

Izgleda da se kosmos baš bio nameračio na grad Čačak, pa je posle četvrtog pokušaja uspeo da, 1919. godine, pogodi i njega. U zapadnom delu grada neka deca su, igrajući se, našla crni „nebeski kamen“ težak tek nešto više od 200 grama.

Iz časopisa Astronomski magazin, broj 2, 2011.

Sledeća dva meteorita su u skorije vreme došla Srbiji u posetu „za zauvek“. Verovatno sa sličnom namerom kao i njihovi prethodnici: da nam pokažu da u svemiru nismo sami. Jedan od njih, vlasotinački meteorit, 1941. godine izazvao je priličnu pometnju jer je uz jaku svetlost i eksploziju razjareno udario o zemlju i dobro protresao okolne krajeve jačinom od 5 stepeni međunarodne seizmičke skale. 15 godina kasnije (1956) u Dimitrovgradu je nađen skoro 100 kilograma težak gvozdeni meteorit.

Prirodnjački muzej u Beogradu u kome se nalazi preko 110 zbirki i oko 2.000.000 predmeta.

Gde se danas nalaze najznačajniji srpski meteoriti ?

Neki od njih, nažalost, nisu uspeli da budu sačuvani. Moguće je da su nestali u vihoru dva svetska rata ili su ukradeni. Sokobanjski, jelički i dimitrovgradski meteorit i sada zauzimaju posebno mesto u zbirkama Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, a da su veoma značajni i za svet, svedoči činjenica da mnogi svetski poznati muzeji (Britanski muzej u Londonu, Prirodnjački muzej Sjedinjenih Država u Vašingtonu, Mađarski Narodni muzej u Budimpešti, Narodni muzej u Pragu itd) čuvaju manje primerke naših meteorita u svojim zbirkama.