Noću, na nebu pokrivenom zvezdama, moguće je zapaziti zanimljivu pojavu prolaska meteora ili, kako se to obično naziva, pojavu zvezde padalice. Tada neko, dok se trag te "zvezde" vidi, pomisli želju u nadi da će mu se ona ispuniti.

Zvezde padalice ustvari predstavljaju nebeske pojave koje se dešavaju u zemljinoj atmosferi prilikom prolaska parčića kosmičke materije kroz nju. Pojava svetlog traga se zove meteor (od grčkog meteoron sto znači "vazdušna pojava"). U bezvazdušnom prostoru tela odreðene veličine i sastava, koja se ne mogu videti optičkim putem jer su suviše mala i koja kruže oko Sunca nazivaju se meteoroidi. Onog trenutka kada, krećući se oko Sunca, Zemlja preseče putanju meteoroida on ulazi u zemljinu atmosferu, sagoreva i pri tome emituje svetlost koju mi vidimo a pojavu nazivamo - meteor. Ako je meteoroidno telo bilo veliko te ako nije u potpunosti sagorelo u zemljinoj atmosferi, ono pada na Zemlju ostavljajući na njoj ožiljak u vidu kratera odreðene veličine. To telo koje padne na površinu Zemlje se naziva meteorit. Godišnje na nasu planetu padne oko 20 000 tona meteorskog materijala ali najvećim delom u vidu fine prašine koja se ne vidi golom okom.

Sjajni meteor (bolid) koji pripada potoku Leonida snimljen iz Kalifornije 18. novembra 1995. godine u 11h45m22s UT

Da bi se lakse proučavali, meteori se dele po pripadnosti odreðenom meteorskom potoku ili roju. Meterski potok, sama reč kaže, predstavlja skupinu meteoroida, eliptičnog izgleda, koja kruži oko Sunca, a meteorski roj predstavlja zgusnutiji skup meteorskih tela koji se takoðe kreće oko naše zvezde. Kada Zemlja preseče neki potok ili roj onda se čini, zbog perspektive, kao da svi meteori dolaze iz jedne tačke na nebu. Tu tačku nazivamo radijant (od latinskog radiare sto znači "zračiti"). U zavisnosti od toga u kom sazvezðu (ili blizu koje zvezde nekog sazvežða) se nalazi radijant, meteorski potoci i rojevi dobijaju imena: Perseidi, Leonidi, Geminidi, eta-Akvaridi (u blizini zvezde eta u sazvežðu Vodolije), gama-Drakonidi i sl. Meteori koji ne pripadaju ni jednom potoku ili roju nazivaju se sporadici, a izuzetno sjajni meteori (nekad sjajniji i od punog Meseca) koji zaparaju nebo (neki se mogu videti i danju!) uz zaglušujuću buku se nazivaju bolidi.

Inače brzine meteora variraju od 11 km/s do 72 km/s u zavisnosti od njihovog kretanja u odnosu na Zemlju neposredno pred ulazak u njenu atmosferu. Vidljivi trag najvećeg broja meteora koji se lako mogu uočiti na noćnom nebu (to su meteoroidi veličine zrna graška koji sagorevanjem i jonizacijom okolne atmosfere stvore vidljivi trag više desetina pa i stotina puta veći nego što je prečnik prvobitnog tela) nastaje negde na 130 km od površine Zemlje, a trag mu prestaje negde na 70 km. Komete tj. "zvezde repatice" prilikom prolaska kroz sunčev sistem ostave deo svog materijala koji se kasnije grupiše u meteorske potoke ili rojeve pod uticajem gravitacije okolnih tela (planeta, Sunca,...). Dešava se da se kometa u potpunosti raspadne i tada se oformi potok koji sadrži puno meteorskog materijala tako da kada Zemlja proðe kroz njega posmatrači uočavaju da svake sekunde neki sjajni meteor zapara nebo.Ta pojava je veoma zanimljiva ali i retka. Meteorski materijal je, pored kometskog, i asteroidnog porekla a ima dokaza da neki meteoriti, naðeni na Zemlji, potiču sa Marsa! [Meteoriti sa Marsa]

 

Kompilacija video snimaka meteora iz potoka Leonida. Snimak je nacinjen iz Nemacke u noci izmedju 17. i 18. novembra 1995. godine izmedju 23h45m i 01h30m UT. Video kamera je bila uperena ka sazvezdjima Blizanci i Orion, a imala je vidno polje od 60 stepeni.

 

Meteorski potoci
Meteorski potok	Vreme aktivnosti	Datum maksimuma	Satna Zenitna Frekvencija	Koordinate radijanata		Geocentricna brzina (km/s)
				RA	DEC
Kvadrantidi	27. XII - 7.I	3. I	45-200	15h16m	50°	35
pi-Virginidi	13. II - 8. IV	3. III - 9. III	5	12h08m	3°	30
Liridi	16. IV - 25.IV	21. IV	12-100	18h08m	33°	48
eta- Akvaridi	21. IV - 12. V	5. V	20-50	22h24m	-1°	66
Sagitaridi	10. VI - 16.VI	11. VI	8	20h28m	-35°	30
delta - Akvaridi (severni)	16. VII - 10. IX	13. VIII	10	22h56m	2°	40
delta - Akvaridi (juzni)	14.VII -18. VIII	29. VII	20	22h36m	-17°	40
alfa - Kaprikornidi	15. VII-11. IX	1. VIII	6-14	20h26m	-8.3°	25
Perseidi	23. VII-22.VIII	12. VIII	80	3h08m	58°	61
Orionidi	15. X-29. X	21. X	20	6h20m	15°	66
Tauridi (severni)	12. X - 2. XII	4. XI-7. XI	7	3h36m	22°	26
Tauridi (juzni)	14. XI-20. XI	30. X-7. XI	7	3h32m	12°	30
Leonidi	14. XI-20. XI	17. XI	5-15	10h12m	22°	72
Geminidi	6. XII - 19. XII	13. XII	80-100	7h30m	32.6°	35
Ursidi	17. XII - 24. XII	22. XII	10-15	14h28m	76°	35-40

Znaci

Izucavanje meteora

Danas je lako, ako vas zanima sta su to meteori odete na Internet, na primer na adresu www.astronomija.co.rs, i procitate. Ali u staro vreme nije bilo tako. U staro vreme niko zapravo i nije znao sta su to meteori, a nije ni mogao znati. Astronomija je bila tek u zacetku i predstojala su joj mnoga i duga lutanja.

Heleni su u meteorima videli igracke malog Zevsa. Kad se bace u vis one ostavljaju svetao trag. Kod nekih naroda veruje se da su meteori zvezde, prave zvezde koje se premestaju po nebu ili padaju na Zemlju. Nekada ih s neba otkida vetar, jer, smatralo se, nebo stoji dosta nisko nad zemljom.

Ali Seneka logicno zakljucuje: ako bi ovo bilo tacno nebo bi vec odavno bilo bez zvezda. Svake noci mogu se videti meteori, ali opet sledece noci sve su zvezde na svojim mestima. Seneka se ne slaze ni sa misljenjem da su padalice otkinuti delovi zvezda, jer tada bi zvezde vremenom gubile svoj sjaj - a iz iskustva znamo da to nije tacno. 

Vro ubedljivo! Ali pitanje meteora time ipak nije bilo reseno. Neki su pretpostavili postojanje nekih tamnih tela u vasioni koja se vide tek pri padu. Epikur je opet mislio da su padalice nesto poput munje, mada ni munja u to vreme nije bila razjasnjena. Govorilo se i o nekakvom ognju koji brzo juri kroz prostor.

 

Sve u svemu pitanje prirode meteora ostalo je nerazjasnjeno u starom veku. Jedni su bili misljenja da su padalice nebeska tela koja se krecu oko Zemlje i padaju kad iz nekog razloga to kretanje prestane. Drugi su opet u padalicama vedeli oganj gasova i isparenja. Po Aristotelu sa zemlje se dizu razna isparenja, hladna, vlazna, suva, zapaljiva. Gore u visini od udara ili od suncevih zraka ona se zapale.

U srednjem veku nije se dalje otislo. Meteori su i dalje bili misterija i samo su se radjale nove verzije starih tumacenja. Neki smatraju da se zapravo pale samo delovi isparenja, pa cim se taj deo zapali on se odmalh i ugasi, a upali se drugi deo te se stvara iluzija kako meteor leti.

Rodzer Bekon medjutim smatra da su zvezde padalice mala tela koja upadaju u nasu atmosferu i zapale se usled velike svoje brzine. Pored tolikih raznih ideja i tumacenja Bekon verovatno ni sam nije znao koliko je zapravo tacno pogodio sta se to desava na nebu. Jer tri veka posle njega Kepler ce jos smatrati da su zvezde padalice samo zapaljena isparenja.

 

1751. kod Hrascine su sa neba pala dva kamena. Krcelic, hrvatski istoricar, taj dogadjaj objasnjava ovako. Kugle su, kaze Krcelic, nastale iz rudnoga gorja brda Ivanscice, gde ima zeleza; povucene u vazduh delovanjem Sunca, tamo se stisnuse u jednu smesu, koja je zbog tezine pala. Tako je, prema nauci filosofa - zavrsava Krcelic - ta pojava nastala uslijed privlacne snage Sunca i nije nikakvo cudo, nego potpuno prirodna stvar. [Iz knjige "Otkrivanje vasione", Nenada Dj. Jankovica BG 1996.]

Pored zvezda padalica i kamenje koje pada sa neba bilo je takodje misterija. Prvi meteorit za koji se zna pao je u Kinu 644. godine pre nove ere. A u XVII i XVIII veku jos uvek preovladava misljenje da meteoriti nastaju u atmosferi skupljanjem cestica neke materije. Medjutim, postoje i druge teorije. Tako Ricoli misli da su meteoriti kamenje koje je palo sa Meseca. Ovo misljenje prihvatise i neki drugi astronomi. Neki su pretpostavili da to kamenje sa Meseca izbacuju vulkani.

A 1798. dva nemacka studenta, Brandes i Benzenberg, posmatrajuci jedan meteorski pljusak sa razlicitih udaljenih mesta izracunali su da se meteori pojavljuju na visini od oko 80 km. To je visina koja jasno govori da zvezde padalice nisu zemaljskog porekla vec da dolaze iz vasione.

Misterija meteora i meteorita pocela je da se rasvetljava polovinom proslog veka zahvaljujuci dramaticnoj sudbini jedne komete. Bila je to Biela kometa koju je francuski astronom Montenj prvi put opazio 1772. Pola veka kasnije (1826) ponovo ju je otkrio Biela i tada je utvrdjena njena perioda od 6,6 godina. Dakle, trebalo je to da bude nas cest posetilac na koji mnogo i ne bismo obracali paznju, ali 1846. ova kometa se raspala na dva dela koja su letela jedan pored drugog kao dve komete. Sest godina kasnije udvojena kometa je ponovo stigla, ali je rastojanje izmedju dva dela iznosilo oko 2,5 miliona kilometara. Zbog polozaja Sunca 1859. kometa nije mogla da se vidi i zato su astronomi sa nestrpljenjem ocekivali sledecu posetu ove komete. Medjutim 1865. kometa se nije opazila na nebu. Ni 1872. nije opazena iako je jedno jezgro moralo prici vrlo blizu Zemlje. Ali - ovo je vazno - te 1872. 27. novembra dogodio se neobicno snazan meteorski pljusak.

Kasnije je utvrdjeno da je kometa ipak prosla blizu Zemlje samo mesec i po dana ranije i bilo je logicno pretpostaviti da meteori od 27. novembra poticu od raspadnutih delova te komete.

Pa i ranije je opazeno da se meteori javljaju uglavnom u grupama i da se cini kako oni svi izviru iz jedne tacke na nebu. Ako u mislima produzite unazad tragove meteora za vreme jednog njihovog pljuska videcete i sami da svi oni imaju gotovo isto polaziste. Ta tacka iz koje dolaze meteori zove se radijant. Svaki pljusak ima svoj radijant, a prema sazvezdju u kome on lezi i pljusak dobija ime. Radijant za meteore koji poticu od Biela komete nalazi se u Andromedi, pa se tako i taj meteorski pljusak zove Andromeidi.

Sledeca otkrica prirode meteora su vezana dobrim delom za Leonide, a o tome citajte u: Leonidi kroz istoriju

 

Zanimljivosti