Kada su se stvarale planete Sunčevog sistema, pre oko 4,6 milijardi godina, nešto materijala je preostalo. Taj materijal je u opštem kovitlacu nastavio monotono i besciljno da kruži oko Sunca i to tako milijardama godina. Ali za naučnike taj otpad je dragocen. On svedoči o najstarijim danima Sunčevog sistema.

S obzirom na sastav postoje tri vrste asteroida. Najviše je, oko 75 procenata, onih koji sadrže velike količine ugljenika. Obično su sastavljeni od gline, minerala i silikatnih stena. Njihova oznaka je C- tip.

M-tip su asteroidi koji sadrže velike količine metala i to gvožđa i nikla pre svega. Zbog takvog sastava oni su crvenkasti.

S-tip: njihova boja ide od crvene do zelene i uglavnom su od silikata, zatim od gvožđa i nikla.

Najburniji događaj u životu jednog asteroida je kada se sudari sa drugim ili padne na neku planetu. U prvom slučaju asteroid se raspadne na sitne krhotine, a u drugom se uglavnom dezintegriše.

1. Mogu izazvati ogromne posledice

Asteroidi se sudaraju sa planetama. Većinom, posledice nisu nikakve, a to je slučaj kada se radi o sasvim malom asteroidu koji uz to padne u neki okean, pustinju ili neki drugi nenastanjen deo planete. Ali povremeno iz svemira doleti i neki velik asteroid koji onda može izazvati uništenje planetarnih razmera. Najpoznatiji takav primer je asteroid koji je pre 66 miliona godina udario u obalu današnjeg Meksika. Posledice su bile katastrofalne i dovele su do izumiranja ogromnog broja živih vrsta.

Sudar je izazvao cunamije i požare, zajedno sa ogromnim količinama prašine i čađi. Sumpor iz isparenih stena zakiselio je okeane i blokirao deo Sunčeve svetlosti. Ovo je sprečilo rast biljaka, što je dovelo do većeg problema u lancu ishrane. Bilo je i drugih događaja udara asteroida, najveći u rasponu od 35 miliona do pre više od dve milijarde godina.

2. Oni čine pojas asteroida

Većina poznatih asteroida nalazi se u pojasu asteroida, između orbite Marsa i Jupitera. Prema Nasi, trenutno poznati broj asteroida premašuje 1,1 milion. Razlikuju se po veličini, od malih kao čestice prašine, preko gromada do više stotina kilometara u prečniku. Ipak, ukupna kolektivna masa svih asteroida je i dalje manja od mase našeg Meseca.

Iako je asteroida u pojasu ogroman broj i ima ih na milione, oni su međusobno veoma udaljeni jedan od drugog (po milion kilometara pa i više) i zbog toga svemirske letelice kroz pojas prolaze bezbedno. 

3. Neki skoro da suplanete

Najveći objekat u asteroidnom pojasu je Ceres, 2006. klasifikovan kao planeta patuljak. Sadrži trećinu mase celokupnog pojasa, a otkrio ga je italijanski sveštenik i astronom Đuzepe Pjaci 1801. godine. Planeta patuljak je nebesko telo koje ima dovoljno mase da dobije okrugao oblik, a kruži oko Sunca. Međutim, ovi patuljcinemaju dovoljno mase da gravitacijom raščiste svoje orbite, tj.  da pokupe preostali materijal.

4. Mogu imati mesece

Neki asteroidi su dovoljno veliki da imaju mesece, tj. satelite. Godine 1993. svemirski brod Galileo otkrio je prvi asteroidni mesec. Ida, asteroid tipa S, ima mesec po imenu Daktil. Od tada je otkriveno nekoliko drugih meseci kako kruže oko asteroida.

Naučnici veruju da asteroidni meseci nastaju sudarom dva asteroida. Prema Nasi, više od 150 asteroida ima mesece, a neki čak i dva.