Indeks članaka

Deo drugi

PLANETA

Dogadjaj : neregistrovano nebesko telo  veličine Saturnovog Titana.

Predvidjeno postojanje, proračunata moguća putanja.

Do sada nepotvrdjeno postojanje.Do sada...

Prsti im trepere iznad konzola sa brodskim instrumentima.Slika se spušta faznim monitorom red po red, komadići zamršene slagalice.

Čudna silueta, rastegnuti sferoid sa velikim ulegnućem u sredini.Kao greška radara.Ali ne, nije greška.Oblik ragbi - lopte.I čudovišno ogromna kotlina, verovatno krater.Gotovo da je planeta uništena, pocepana na dvoje.Rubom monstruozne jame - grotla, redjaju se preteći oštri zubi planinskih venaca.I ovaj svet koji nikada nije video Sunčevog svetla, poput kamena na dnu rudarske jame, okretao se brzo kao čigra, kao da još uvek zvoni od udara .

Njegov dan bez tračka svetlosti traje  sat i četrdeset šest minuta...Neobično - pritisak od blizu petnaest atmosfera na površini.Na dnu one nezamislive rupčage šire od kontinenta, taj pritisak je sigurno barem dva puta veći. Molekularni vodonik i prateći ugljovodonici, nešto plemenitih gasova... Još čudnije... Planeta nepostojeća u vidljivom spektru u infra-crvenom isijava neobjašnjivo veliku toplotu .

Tanana čula broda prijavljuju postojanje velikih količina Torijuma 232 elementa sa poluraspadom od 1,4 x 1010 godina duboko ispod kore planete.Planeta se samozagreva  bogatom zalihom radioaktivnih elemenata a gusta atmosfera je njen toplotni spremnik.Nije jasno kako telo ne veće od Titana zadržava tako veliku atmosferu...

Njihovi životi ionako više nepostoje.Vreme je za kapsulu, padobrane i retro - rakete...Poslednju poruku i dve otrovne pilule ...

Odvajanje.Kretanje duž brojnih sekcija broda koji asociraju na složene urbane celine sa svojim zdanjima i saobraćajnicama.Složeni delovi opreme, čvorovi zaštićenih provodnika i masivne parabolične antene visoke nekoliko spratova - sve vidjeno radarskim ehom pretočeno u azurno  plavu kristalnog monitora.Kapsula okreće zašiljenu njušku, orijentiše se u prostoru.Paljenje.Olupina broda skuplja se u nišanskom krstu, već van dohvata malog radara.

Tiho avetinjsko cviljenje vetra. Hrapavo struganje delova padobranske opreme po metalnoj oplati.Jedini kružni illuminator je crn kao neprozirna mrlja nafte.Tama kakvu poznaju speleolozi.Prigušeno bledo-zelenkasto svetlo rasvete razliveno skučenom kabinom, na umornim, izboranim, ljudskim licima. Pažljivo navlače svetlocrvene skafandere koji u fosfornom svetlu poprimaju prljavo - smedju boju  .Ksenobiolog spušta šrafciger sa metalnim delom od hrom-vanadijuma u džep na rukavu.Potom na ruke navlači crne rukavice sa ojačanjima za prste i zašrafljuje njihove zglobne prstenove spajajući ih hermetički s odelom.Stavljaju bele zaštitne šlemove, proveravaju pritisak, grejače i radio-vezu.

Udaljen jednu i po svetlosnu godinu nalazi se svet - osvetljen , topao i vedar, svet koji više ne mogu da razluče medju milionima zveda čak i kada bi one bile vidljive na ovom nebu.

Svet u kome se budiš a na stolu te čeka šolja vrele kafe dok u ćošku drema tigrasta mačka.Napolju procvala trešnja,  latice u sporom letu...

Na trenutak jedan od ljudi stiska kapke kao da nastoji da uhvati sliku koja se iskrada... Usne su tanka crta.Okreće se prema sadrugu  bez traga unutrašnje borbe na licu i spušta pokretom ruke termo -vizir.

Podešavaju okulare termovizijskih kamera.Dok budu radile baterije i svet oko njih biće vidljiv.Ali najpre da bace pogled po okolini koristeći jake diodne lampe. Otvaraju teški poklopac i Ksenobiolog osvetli lampom.Osmudjena oplata kapsule, ranije nalik tek iskovanom čeliku, sada ima smedju patinu, kao zahvaćena rdjom.Od tla (Koje se u svetlosti dioda preliva kao stvrdnuti katran) deli ih jedan metar.Kapsula je malo nakrivljena a njen trodelni trideset metara dug padobran delimično je prekriva kao veo lako poigravajući na povetarcu (Vetar na svetu bez Sunca )

Planetolog je prvi.Tone do članaka.Podiže s naporom nogu.Blato.Ali to svakako nije blato koji ljudi poznaju kod kuće već smeša tolimera, raznih jedinjenja ugljenika i vodonika.Prilično lepljivo.Uključuju termoviziju zbog čega im novi svet u vidnom polju iskrsava sablasno zelen.Temperatura tla iznosi deset stepeni i vidjena termo -kamerama blešti jakim fosforno - zelenim sjajem u potpunom kontrastu sa apsolutno crnim nebom.

Prvi se na svet koji su u mislima već prozvali  Grotlo, spustio automatski lender.U tovarni prostor smestili su robotsko terensko vozilo koje je bilo predvidjeno za samostalno istraživanje površine planeta. Na brodu, preuredili su ga u terensko vozilo (Programom misije nije bilo predvidjeno prisustvo ljudi ni na jednoj stranoj planeti)

Orbiter sonde koriste kao navigacioni relej. .Sleteli su  južno od lendera - najviše kilometer... Njegov odašiljač postojano pišti a malo trepćuće poziciono svetlo, rubinski crvene boje, trebali bi da jasno vide nakon predjenih pola kilometra u pravcu severa.

Šljapkaju znojeći se u svojim skafandrima predvidjenim za vanbrodske aktivnosti, a ne za hodanje površinom nekog drugog sveta. Gusta ugljo - vodonična atmosfera stvara čudan utisak kao da se ne kreću kroz vazduh već kroz lepljivu supstancu koja još nije odlučila šta će biti - gas ili tečnost. Zamazani blatom do kolena, isprskanih vizira posrću beskrajnom ravnicom. Planetolog je jednom video panoramski snimak dna Tihog okeana i bio je ovakav isti -blago zatalasana ravnica koja se pruža u nedogled, prekrivena muljem.Obojena veštačkim zelenkasto-sivim nijansama i sa ogromnom zjapećom rupom umesto neba.Pomišlja kako ovaj svet zaista zaslužuje da nosi ime - Grotlo .

Na trenutak im se čini da su pogrešili u proceni - njihov svetionik, tu svetlu tačkicu, odavno su trebali da spaze, ali gusta atmosfera i možda čak neki poseban fenomen vezan za vazdušni omotač ovog sveta im to nedozvoljavaju.Ksenobiolog zato traži da zastanu i opet provere uz pomoć orbitera poziciju.Očitavaju podatke i shvataju da su samo dvesta  metara udaljeni od cilja. Hodaju i malo kasnije - izranja sićušno žmirkavo svetlo na obzorju. Lender, nakrivljen do granice pada, ima nosač malog pulsirajućeg reflektora u lošem položaju - praktično ga zaklanja okolni teren.Isključuju termovizijske kamere na domak lendera i u crvenoj strobo-svetlosti pokušavaju da ga usprave.Guraju tronogu napravu,veličine manjeg automobila, dok im djonovi usecaju brazde u blatu Grotla.Meko tle po kome proklizavaju, teška odela (gravitacija približna Marsovoj ) kao i težina samog lendera, strašno ih zamaraju. Više puta prave pauzu,odmaraju.Konačno, lender se uz tihu metalnu škripu vraća u normalan položaj.Otvaraju s mukom napola blokirani bočni poklopac i spuštaju šine.Malo vozilo sa mrežastim točkovima (od titanijumske žice) sklizne i zaustavi se u blatu.

Mogli bi vozilom da se kreću jako dugo - plutonijumska ćelija izdržala bi hiljade kilometara ali kiseonik... Nekoliko dana - ne duže..Savesno snimanje terena kao Robert Skot  i članovi njegove ekspedicije na Antartiku koji su znali da im nema spasa pa ipak...Materijal za buduća pokoljenja ? Možda.

Odlučuju da pokušaju sa istraživanjem kratera.To je najviše što mogu da urade u ovim okolnostima. Na Grotlo su pali kao izgubljeno seme sa drugog, tudjeg sveta, bez mogućnosti da se prime, da zažive.

 

Komentari

  • Драган Танаскоски said More
    Evo analogije koja može da pomogne... 9 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Problem je u tome što mi ne možemo... 14 sati ranije
  • Rapaic Rajko said More
    Prva slika u clanku je moj favorit za... 17 sati ranije
  • Rapaic Rajko said More
    Zasto prva osoba (inicijator promene... 17 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Šteta što se oštetio. Da nije... 1 dan ranije

Foto...