Nije lako biti astronom na Veneri. Na stranu to što je na njoj nemoguće živeti, njena atmosfera je gusta i neprozirna i Venerijanci (zamislimo da postoje) ništa od svemira ne mogu da vide. Oni ne znaju za zvezde, planete, satelite, galaksije, magline… ništa oni o svemiru ne znaju. Možda jedino ako imaju vid osetljiv na radio talase, ali i onda bi videli mutnjikave i grube slike, bez detalja koje ne bi ni shvatili kako valja. 

Jedini način da išta o svemiru saznaju je da ga posmatraju sa velikih visina, iznad gustih slojeva atmosfere. Po nekim računima jedino u tom venerijanskom prostoru još i postoje kakve takve šanse za našto živo. 

Uzmimo da sa Venere posmatrate svemir sa takve visine gde atmosfera nije suviše neprozirna. Tokom dana Sunce bi toliko bleštalo da nikakvo astronomsko osmatranje nije moguće. Ali tokom noći ono što bi svakom posmatraču palo u oči to su tri planete koje bi se povremeno pojavljivale na nebu. Jedna je Merkur koji bi, kad je u eleongaciji (vizualno udaljen od Sunca gledano iz položaja posmatrača) baš bio upadljivo sjajan. Jupiter bi, zavisno od toga da li je na noćnom nebu ili ne, povremeno bio najsjajniji noćni objekat. Ponekad bi to bila Zemlja. E ona nas najviše i interesuje. 

Najbolje vreme za posmatranje Zemlje sa Venere je kada je ona u opoziciji, tj. kada se nalazi na suprotnoj strani od Sunca. U takvom položaju dve planete se približavaju jedna drugoj na manje od 50 miliona kilometara. Ponekad je to rastojanje svega 40-tak miliona km. U takvom položaju Zemlja sa Venere izgleda gotovo tri puta veća nego što je za nas Mars i to kad je u dobrom položaju. Mars nam se, kad je u opoziciji, približava najviše nešto preko 50 miliona kilometara, ali on je duplo manji od naše planete. Dakle, sa Venere Zemlja bi se lepo videla i to mnogo bolje nego što mi možemo da vidimo Mars. 

Čak i sa amaterskim teleskopom od četiri inča Venerijanac bi na Zemlji mogao da vidi neke krupne reljefne forme. Jačim teleskopom od, recimo 24 inča, Venerijanci bi na Zemlji mogli lako da uoče kontinente, okeane, polarne ledene kape, pa i Grenland.

Sa zbilja moćnim teleskopom kakav je Svemirski teleskop Habl videli bi i najveće Havajsko ostrvo u sred Tihog okeana. 

Posebna pogodnost za astronome sa Venere bila bi njena spora rotacija. Zbilja, jedan dan na Veneri traje koliko 243 naša, zemaljska dana. Astrofotografi bi na Veneri uživali. Zamislite da naciljani objekat satima stoji u okularu i ne pomera se bez ikakve intervencije motora. I Zemlja bi na fotografijama bila kristalno oštra. I jedino što bi ometalo dobru sliku su oblaci, ne Venerini već Zemaljski.