Približava nam se jesen a sa tim godišnjim dobom na noćnom nebu polako se pomaljaju jesenja sazvežđa. Veliki i moćni Orion uskoro će početi da dominira na nebu, a u tom sazvežđu nalazi se nebeski dragulj. Nema astronoma, profesionalnog ili amaterskog koji nije posmatrao Veliku Orionovu maglinu, a ona je smeštena odmah ispod pojasa ovog orijaškog lovca, u njegovom maču.
Orionova maglina. Foto: Radan Mitrović
Ova maglina sada početkom septembra izlazi jedan sat posle ponoći, lagano se diže na nebu i svoj najviši položaj zauzima nešto posle sedam sati. Zalazi u podne. Ali, maglina se sve više premešta na noćnu stranu Zemlje i sve je bliža prvom sumraku, a sve dalje od zore pa će već za mesec dana moći da se posmatra u prvoj polovini noći.
Maglinu danas vidi onako kako je izgledala pre 1370 godina, jer je toliko svetlosnih godina daleko od nas. To je bilo u vreme kada su Sloveni razgledali Balkan i procenjivali koliko je on zgodan da se na njemu nastane.
Iako se vidi čak i golim okom astronomi za M 42 znaju tek od početka 17. veka. Istina, moguće je da su je zapazili još Maje i udenuli je u svoj mit, ali to se ne zna pouzdano.
Ako vladate dobro sazvežđima ovu maglinu, pri dobrim osmatračkim uslovima zaista možete videti i golim okom. Ipak, poželjno je da pri ruci imate dvogled ili još bolje solidan amaterski teleskop. Razume se da moćniji teleskop pruža više detalja, pa tako ako imate teleskop od šest ili više inča (ili 15 i više centimetara u našim merama) imaćete i bolji pogled na ovu nebesku flekicu. Tada ćete moći da vidite i čuveni Trapezium, u srcu ove magline, pa čak i da razlučite nekoliko njegovih zvezda.
Trapez u M42. Razume se, nećete ga tako videti, već mnogo sitnije. Ovo je iz programa SkySafari 6 Pro.
Trapezium je otvoreno jato zvezda u Orionovoj maglini. Otkrio ga je G. Galilej 1617.
To je relatino mlado jato na međusobnom rastojanju od oko 1,5 svetlosne godine. Moguće je da se u Trapeziumu nalazi crn rupa mase 100 Sunca.
Hajde da iskoristimo priliku i kažemo nešto tome kako se ova maglina vidi kroz teleskop. Ako očekujete nešto poput ovih fotografija koje prikazujemo teško ćete se razočarati, jer su vaša očekivanja nerealna. Fotografije dalekih nebeskih objekata snimaju se tako što se film, ili čip aparata izlaže dugoj ekspoziciji (od minut, pa do sat vremena, nekada i po više dana – kada je u pitanju recimo Svemirski teleskop Habl) tako da se fotoni talože i tako akumuliraju da postaju vidljivi. Uz to, takav snimak ide na kompjutersku obradu i razne manipulacije kako bi se dobila što atraktivnije slika. Ali, i jedno veliko ALI: ako to znate sasvim sigurno ćete biti zadovoljni, pa i zadivljeni slikom u okularu vašeg teleskopa. Jer ta daleka pegica, toga ste svesni, leži u bespuću mračnog svemira nepojmljivo daleko od vas, a vi je ipak vidite, pa čak i uočavate neke detalje. I, ako već nije, možda će upravu tamo u toj flekici nastati neka civilizacija koja će osmatrati naše Sunce, možda čak uočiti i neke planete oko njega…