Kasiopeja je jedno od tzv. cirkumpolarnih sazvežđa za Balkan i Evropu, što će reći da nikad ne zalazi za horizont u toku godine. Ipak ja je svrstavam u jesenja sazvežđa budući da početkom novembra ovo sazvežđe prolazi kroz zenit oko 23h. To je onda idealno vreme za posmatranje i fotografisanje objekata u ovom bogatom i interesantnom sazvežđu. Ipak to nije nikakva prepreka da se Kasiopeja pogleda tokom cele godine, a oblik sazvežđa - slovo W, govori u prilog činjenici da je i za početnike sa dvogledom ili malim teleskopom ovo sazvežđe sigurna i ne baš teška meta.

Slika 1 Veća fotografija

Tehnikalije: prednost kratkih ekspozicija u odnosu na duge postoji u oblasti gde dominira svetlosno zagađenje. Drugim rečima bolje je 100 snimaka po 1min nego 10 po 10min - tako knjige starostavne kažu. Zato je astrofotografija sa 30sec ekspozicija na njutnu f5 i moguća.

Međutim, ovog puta sam hteo da vidim efekte maksimalno eksponiranog snimka. Znao sam da će sve osim najsitnijih zvezda biti preeksponirane, uz rizik da čak pogubim zvezdane boje u tranzitornoj zoni a zauzvrat dobijem hromatsku aberaciju (to se na kraju i dogodilo), ali sam očekivao detalje u tamnijim regionima, bez obzira na LP.

Dakle, ovde je složeno 10 snimka po tri minuta, svaki na ISO 1600, objektiv pedesetica podešena na f4.0. Ako vam kažem da je bilo 25C temperature onda možete da zamislite koliko 40D ima šuma. To se na kraju krajeva i vidi. A problemi su toliki sa LP-om da je ovaj rezultat naprosto po mom mišljenju odličan. Mlečni Put se, naime, iz mog dvorišta uopšte više ne vidi - Končarevo je postalo Las Vegas. Čak razmišljam da dalje više ne idem do tamo već da snimam sa terase u Jagodini... Dobro, ovo je već sarkazam, ali reflektori su okačeni na sve strane a realno nigde nisu potrebni.

Idemo dalje, ovde su označeni oni objekti koje je moguće detektovati dvogledom ili malim teleskopom. Naravno, sa tamne lokacije. Moguće je da će u dvogledu neki objekti biti jedva vidljive mrljice bez ikakvih detalja ali bi trebalo da se vide sve ove strukture (sa izuzetkom NGC281, za nju je potreban veći teleskop i neki nebula-filter). Dakle:

Slika 2 Veća fotografija

Sever je levo što znači da je sazvežđe fotografisano kad je bilo na 50-60 stepeni na istoku. Gledano odozgo nadole su sledeći objekti:

NGC 129 - lep teleskopski objekt. U dvogledu se samo uočava izmaglica i par desetina sitnih zvezdica na granici detekcije (zavisno kakvo nebo i dvogled imate) ali je zapravo jato u teleskopu puno zvezda grupisanih u lance, kako je to opisao Herschell prilikom otkrića. Jato je udaljeno 10 hiljada svetlosnih godina.

NGC 225 - tipičan dvogledski objekt: dvadesetak sitnih zvezdica ispod desete magnitude. U teleskopu se vidi to isto, samo uvećanije i sjajnije. Preporuka - dvogled.

NGC 281 - maglina za koju se navodi da je potrebno tamno nebo, 8-10 inča reflektor i (poželjno) neki nebula filter. Stariji znaju zašto se često zove Pacman nebula.

NGC 381 - nisam gledao u dvogledu ali kažu da je razlučivanje članica (ne i detekcija) težak zadatak i za 150/750. Ono što je karakteristično za ovo jato prečnika 8 minuta i sjaja 9.3mag je sledeća stvar: na severu postoji linija, tačnije strelica koja vodi do jata. Pritom se to uočava samo u teleskopima i na fotografijama.

NGC 457 - najsjajnije otvoreno jato u sazvežđu. Zovu ga "Owl cluster" ali mene manje podseća na sovu a više na sportski avion sa elisom. Svakako je pravo pitanje kako je Messier propustio ovako nešto, budući da je jato jedva nešto malo ispod vizuelne detekcije, a u dvogledu se vidi opušteno. Dve najsjajnije zvezde koje se vide u dvogledu, za razliku od ostalih koje su utopljene u maglinu, uopšte nisu članice jata. Bliže su, a jato je smešteno 7900 svetlosnih godina. Za svaku preporuku ako prolazite tamo dvogledom ili teleskopom.

NGC 559 - jako malo jato, prečnika 4.5 uglovnih minuta. Teško da bi bilo uočljivo u dvogledu a i u nekom teleskopu srednjih dimenzija verovatno ne bi bile razlučene sve članice. Ono što je zanimljivo astrofotografima to je da se neposredno pored ovog jata nalazi tamna maglina, ali to zahteva ozbiljnu opremu i jako duge ekspozicije.

M103 - večiti izvor dileme na Mesijeovom Maratonu - uvek postoji dilema da li je to M103 ili neko od tri naredna jata. U dvogledu se uočava mala izmaglica i tri najsjajnije zvezdice, budući da su 7-8mag, sve to upakovano u 6 minuta prečnika. U teleskopu se jato razbija na 40 članica a najsjajnija zvezda (Struve 131) je dvojna koja se razdvaja i na lamom uvećanju i nije prava članica jata.

NGC 654 - malo jato sa oko 60 članica raspoređenih na 5 ugaonih minuta. U dvogledu se vidi samo najsajnija zvezda u jatu koja je magnitude 7.3, a u teleskopu na velikom uvećanju neki prijavljuju da jato ima oblik slova V.

NGC 659 - 40 zvezdica u prečniku od 5 minuta, u dvogledu moguće samo detektovati izmaglicu. U teleskopu se neke zvezde razlučuju a neke ostaju nerazlučene, svakako lep prizor.

NGC 663 - za razliku od par prethodnih jata ovo je raspoređeno u krugu prečnika 16 minuta a sastavljeno je iz nešto sjajnijih zvezda. Najsajnijih nekoliko bi možda i mogle da se uoče dvogledom ali ovo jato je ipak lepše u teleskopu na malom uvećanju.

Za adekvatno snalaženje po sazvežđu evo i spiska najsajnijih zvezda koje čine asterizam W, počevši odozgo nadole, tj od zapada ka istoku:

Caph - Beta Cass, beličasta (F2) promenljiva čija magnituda varira od 2.25 do 2.31mag, u periodu od dva ipo sata. Naravno da se tako male oscilacije ne mogu registrovati golim okom. To je subgigant mase dva puta veće od Sunca koji je potrošio svoj vodonik kroz fuziju, i sad ima minimalne oscilacije u prečniku i sjaju. Teleskopski se to ne registruje ali spektroskop otkriva da ima malog pratioca sa periodom obilaska od 27 dana.

Shedir - Alfa, narandžasti gigant koji ima pratioca na 65 sekundi a to je skoro dva Jupiterova prečnika. U praksi ovo znači da je razdvajanje moguće na bilo kom malom uvećanju bilo kog malog teleskopa. Pre koju stotinu godina su postojali izveštaji da je Alfa promenljiva ali mi danas znamo da to nije tako.

Gamma Cass - plavi gigant koji nema arapski naziv ali je u žargonu često zovu "shell star", pre svega zato što je u pitanju nestabilna zvezda koja rotira i eruptira u nepravilnim intervalima. Pritom se menja zvezdina magnituda između 1.5 i 3.0 a trenutno je 2.15mag. Dve blede magline, IC59 i IC63 stoje u neposrednoj blizini ali se na snimku ne uočavaju, odnosno vide se samo slabe naznake. Dve sekunde pored Gamma-e se nalazi bledi pratilac a tu distancu je moguće razlučiti jedino putem 10 inča aperture i velikih uvećanja. Takođe je potrebna stabilna atmosfera budući da postoji velika razlika u sjaju - pratilac je jedanaeste magnitude.

Ruchbah - Delta, beloplava zvezda koja je eklipsna promenljiva. Period rotacije pratioca je 759 dana.

Epsilon Cass - beloplavi gigant koji je najslabijeg sjaja od navedenih zvezda (3.35mag) što je i logično jer je najudaljeniji - 440 svetlosnih godina, a to je skoro deset puta udaljenije od Bete Cass.

I još nekoliko stvari o snimanju. Boje zvezda na Canon EF 50 1.8 II objektivu su čista fantazija. U prevodu objektiv fantazira i dodaje boju tamo gde je nema - ovo se već stotinama godina zove hromatska aberacija. Postoji aksijalna odnosno longitudinalna, i transverzalna aberacija a ovaj objektiv ima obe, budući da ne poseduje ED, UD ili slične elemente od egzotičnih vrsta stakala. Na f4 zvezde često imaju crveni/ljubičasti rub iako u praksi nema ni naznaka takvih boja u njihovim spektrima.
Deo koji spada u ovu problematiku je kad se diže kontrast/saturacija u obradi. Tom prilikom se hromatska aberacija po pravilu pogoršava i to je očekivano. Takođe problem je što u spoljnoj trećini imamo pogoršanje boja odnosno boje beže u ljubičastu dok centar vuče na zelenu.

Pošto sam pet najsajnijih zvezda u obradi naglasio, dobio sam potpuno nerealne boje. Pošto znam (a i video sam na netu) da je samo Alfa narandžasta, ostale su plavičaste - herojski sam obojio dotične zvezde što na prvi pogled zvuči kao astrofotografska jeres. Međutim kad bolje razmislite, potpuno je besmisleno da plavi giganti budu, usled hromatske aberacije, obojeni u pink ili crvenu boju kao na originalnom snimku.

Prilikom obrade u Irisu sam po prvi put koristio komandu "subsky" koja eliminiše gradijent. Moram da priznam da je komanda dala možda malo agresivne rezultate, ali ipak je pomogla. Takođe imam avion koji je prošao prilikom snimanja kroz donji deo kadra a to sam tek video na kraju obrade.

U prilogu jedan neobrađen light-frejm, samo podešen WB; i isti kadar sa doteranim levelsima u PS.

Slika 3 Veća fotografija

Slika 4 Veća fotografija