I DEO -- II DEO

Prvo što prosečni gastarbajter sa Balkana uradi kad dođe u Nemačku je da - kupi auto. Nemački, razume se; ostalo se ne računa.

Sledeće što nakon toga uradi je da odabere tablice (astrofotografi često imaju specifične želje).

(fotografije su izlinkovane na veće verzije u Flikru)

Bilo kako da bilo, taj auto može lepo da posluži za obilazak lokalnih (astronomskih) znamenitosti.

Negde na granici između nemačkih pokrajina Bavarske i Baden-Virtenberga se u dužini od 200 km nalazi planinski lanac Švapskih Alpa (Schwabische Alb; etimologija termina "Alb" što znači pobrđe neodoljivo podseća na Alpe, s razlogom). Za razliku od pravih Alpa, koje počinju na nekih 150 km južnije, ovi lokalni Alpi su neuporedivo manji i niži. Jesu doduše sastavljeni skoro isključivo od krečnjaka, kao i original ali najviši vrh je 1000 mnv tako da je time parodija oko naziva kompletirana.

Međutim, nasred ovog lanca pobrđa se nalazi jedna interesantna ravnica, kao ogroman pečat na nekom dokumentu. Ova struktura je kružnog oblika, niža od okoline u proseku svega šezdesetak metara i prečnika 20-25 km. Ipak i to je bilo vrlo upadljivo za vojnu kartografiju od pre dvesta godina, koja je prva opisala ovu strukturu. Ipak, vojni značaj male ravnice u brdskim južnim pokrajinama je pre svega privredni - ovo je žitnica juga, hiljade tona svakojakih poljoprivrednih proizvoda godišnje odavde odu u svim pravcima.

 

U centru te ravnice se nalazi mali gradić Nerdlingen (Nördlingen) koji je i prestonica okruga.

 

Okrug se zove Ries i odavno je prepoznat kao nešto što se ne uklapa u geološki ambijent celine Švapskih Alpa. Imajući u vidu da su po okolini nalažene otopljene vulkanske stene, od početka XIX veka pa sve do nedavno se ova ravnica klasifikovala kao vulkanska struktura. Upravo ove otopljene stene su bile krunski svedok - suevit je naziv; za vatreno poreklo ovog kraja. Naziv datira iz latinskog pošto su samo preveli srednjevekovni nemački naziv za ovaj materijal: Schwabenstein, tj. švapska stena.

A da bi se našla nesuđena švapska stena treba malo otići na periferiju ravnice, odnosno tamo gde počinju brda.

 

Gde su brda tu su i tvrđave, glasi stara srednjevekovna poslovica. Ovo je konkretno ruševina Niederhaus, stara nekih hiljadu godina, ni po čemu posebnom upadljiva, osim što sam je ovde fotografisao u infracrvenom opsegu. Time se uočava veći kontrast između junske vegetacije i hladnog kamena.

Zapravo tvrđava jeste poznata i to po kamenu od kog je sagrađena - gorepomenutom suevitu. 

Svako ovde može da prepozna blokove od maltera mešanog sa tamnijim komadima stena, ali ovde se uopšte ne radi o malteru odnosno betonu. Ova mešavina je nastala potpuno prirodno, dakle ovo je stenski blok koga čine svetla stena i tamniji komadi koje je majka priroda samlela, umesila i ispekla. To je zapravo suevit, a tvrđava je napravljena od njega ne da bi posetioci iz celog svetla željni geološkog spektakla dolazili tu da se dive, već zato što je te vrste kamena tamo bilo u izobilju. I bio je usput lakši za obradu od drugih nekih materijala, recimo granita (koji je takođe mleveno i pečeno koješta, samo neuporedivo teže i čvršće).

Za suevit je poznato da sadrži veće količine od mikroskopskih do makroskopskih komada vulkanskog stakla, odnosno topljenih silikata. Te poluotopljene stene su letele okolo i padale, pritom se hladeći do polutečnog stanja, pa su podsećale na rezance iz supe - što je i bio stari narodni naziv za dotične šare u kamenu. Osim toga, u toj masi su pronađene i hondrule, male kuglice silikata koje su karakteristične za meteorite, tzv hondrite. Jedina je razlika u sastavu ovih hondrula, odnosno ovdašnje su zemaljskog a ne nebeskog porekla. Najveći deo suevita, međutim, čini fini samleveni prah koji se nataložio nakon eksplozije po okolini, mešajući se sa poluotopljenim, malim i velikim vulkanskim bombama.

Sa stanovišta arhitekture je bitno da je suevit vrlo porozna stena, tako da joj se shvrha mora naći u skladu sa tom osobinom - nećemo svakako praviti krov od toga, već pre prozračne ostave za žito - a uvek je moguće suevit samleti i napraviti prvoklasan cement koji tih problema generalno nema. Vrlo logično, zalihe suevita su se do današnjeg dana iz lokalnih nalazišta prilično smanjile budući da su mnoge zgrade nastale od suevita zadnjih hiljadu-dve godina.

Karakteristično je da se suevit nalazi na dnu ovog gigantskog vulkanskog kratera, i to u dubini od oko 400m u proseku. Ali da bismo to bolje shvatili, treba otići na rub kratera, odnosno u brda koja se nalaze na rubu ove ravnice.

Teško je i poverovati da se iza ovako pitoresknih brda krije priča o gigantskoj kataklizmi koja je sravnila pola tadašnje Evrope.

Naravno da ova blago zatalasana brda uopšte ne liče na ivicu bilo kakvog kratera ali je tu potrebno imati i malo oštrog oka za detalje: tajna se krije ispod površine. Nedaleko od kafane (koju drže naši ljudi, poreklom sa Balkana) nalazi se napušteni kamenolom suevita Altenburg.

Svakako da za postojanje kamenoloma ne treba zahvaliti kafanici, ovo je nastalo pre pola milenijuma kopanjem kamena za katedralu u obližnjem Nerdlingenu. A kula Danijel je visoka 80 metara upravo zahvaljujući suevitu koji je lak i jak - baš ono što je potrebno za gotsku arhitekturu koja je želela u visinu ali nije poznavala metalnu armaturu.

Nije lako uočiti sve te slojeve na prvi pogled, ali ovde su geolozi našli najbolju potvrdu katastrofe koja se ovde desila. Levo (crvena boja) se nalaze izlomljeni slojevi jurskih krečnjaka, originalna zemljina kora koju je kataklizma izlomila i izokrenula; desno od nje (žuto) je sloj suevita odnosno topljene i mrvljene stene koja se nataložila a sasvim desno sve to pokriva još jedan sloj krečnjaka (plavo) koji je sasvim jasno poluispečen, za razliku od onog levo. Očigledno je da je desni sloj bio gornji i da je trpeo toplotu a levi odnosno donji nije; razlog zašto je sve ovo zaokrenuto pod uglom od 45 stepeni je priroda kataklizme koja obara rubove kratera. Drugim rečima, ovo je upravo sam rub kratera.

 Slojevi nisu izmešani već vrlo jasno odvojeni što govori u prilog njihovom brzom nastanku. Ovo može da  bude vulkanska eksplozija ali i bilo koja druga eksplozija u suštini. 

Nedaleko od tog mesta je selo Mönchsdeggingen, gde se nalazi vrlo jasno izražena južna ivica kratera. I ovde imamo naslagane slojeve podloge (dole), suevita (sredina) i preprženih stena podloge (gore).

Možda jedva neki kilometar odatle se nalazi pravi mali raj za geologe: Glaubenberg. Ovde ispremeštanih slojeva tek ima koliko hoćete.

Čak se može videti i jedan kuriozitet: mali fosilni vodotok, odnosno korito rečice u gornjem levom uglu. Kako se ovaj vodotok našao na vrhu brda usred ravnice, nije mi jasno. Da li su masivni stenski blokovi koji su sadržali reku izbačeni i pali ovde, ili je geotektonika ili druga kataklizma izdigla postojeće korito reke, veliko je pitanje. Ono što je sigurno to je da prilikom poslednjeg (malog) ledenog doba ovo nije moglo da nastane već je nesumnjivo starije.

Najbolji opis suevita: poluotopljena/polusamlevena stena:

A samo par desetina metara odatle vidimo ogroman izbačeni blok zemljine kore, slojevi sedimenata su i dalje prisutni ali je struktura ispucala kao staklo:

II DEO