Dok NASA pokušava da se povrati od nokauta u koji je dospela otkazivanjem programa „Constellation“ i penzionisanjem šatl-flote, neki njeni inženjeri odbijaju da sede i samo vrte palčeve. Dva inženjera iz Džonsonovog svemirskog centra, Mark L. Holderman i Edward Henderson, izradila su idejni projekat „američke univerzalne neatmosferske višekratne istraživačke svemirske letilice“, ili skraćeno NAUTILUS-X MMSEV (Non-Atmospheric Universal Transport Intended for Lengthy United States X-ploration Multi-Mission Space Exploration Vehicle). Za tričavih $3,7 milijardi i 64 meseci rada, takva letilica bi mogla da ponese revnosne Amerikance na Mesec, Mars, ili u bilo koju drugu misiju koja bi trajala ispod 24 meseca.

novastanica


* Napomena: članak je napisan februara 2011. i prvo objavljen u papirnom časopisu AM

stanica3

Verzija NAUTILUS-a predviđena za cis-lunarne i NEO misije.

stanica4

Gravitacioni točak NAUTILUS-X. Tzv. Hobermanov točak je dobijen od modula na naduvavanje. Na obodu se vide motori koji treba da iniciraju okretanje.

stanica5 Ovako bi trebalo da izgleda testiranje rotacije stanice NAUTILUS-X na Međunarodnoj stanici. U zavisnosti od broja obrtaja zavisiće i postignuta mikro-gravitacija. Pri 4 obrtaja u minuti i sa prečnikom od 9 m, posićiće se gravitacija od 0,08 g (sa prečnikom od 12 m – 0,11 g). Pri 9 RPM postićiće se 0,41 g (0,55 g). Za rotaciju bi se koristio uređaj „Hughes 375“ koji se danas koristi za stabilizaciju satelit

NAUTILUS-X bi trebalo da bude u stanju da šestočlanoj posadi omogući misije u trajanju od jednog meseca do dve godine. Bio bi sastavljen u niskoj orbiti oko Zemlje, a delovi bi bili dopremljeni sa 2 ili 3 lansiranja specijalne rakete napravljene od šatlovog teškog bustera ili uz pomoć različitih komercijalnih raketa („Falcon 9“, „Delta 4“ i „Atlas V“).

NAUTILUS-X bi sadrža različite module (čvrste i na naduvavanje), određeni broj specifičnih pogonskih modula, robotizovanih ruku („manipulatora“), modula za pristajanje sa „Oriona“ ili komercijalnih letilica poput SpaceX „Dragona“ (a mogli bi i evropski ili japanski moduli), letilice za sletanje na druge svetove, i (ovo je važno!) centrifuge koja će da simulira gravitaciju i tako omogući lakši život i bolje zdravlje posade na dugim letovima. Tamo bi postojali i logistički moduli, sistem za smanjivanje zračenja, hidroponičke farme, i specijalne kuke za letilice za sletanje i EVA uređaje.

Centrifuga će da održava module na naduvavanje u obliku oraha. Centrifugalna verzija će moći da se zakači za Međunarodnu svemirsku stanicu radi testiranja, gde bi radila kao low-gravity laboratorija i modul za spavanje posade.

Prva misija stanice NAUTILUS-X mogla bi da bude parkiranje u Lagranžovoj tački L1, gde se gravitacija Zemlje i Meseca poništavaju. Tu bi mogla da služi kao odmorište astronautima koji su krenuli na Mesec. Letilice „Orion“, ili neka komercijalna letilica kao što je „Dragon“, mogle bi da dovoze posade sa Zemlje na NAUTILUS-X. Nakon prilagođavanja i priprema, posada bi sela u letilicu za sletanje na lunarnu površinu i tamo obavljala istraživanja ili pak ostala u lunarnoj bazi. Kada takva misija bude završena, vratili bi se na NAUTILUS-X, a onda bi se „Orionom“ ili nekim komercijalnim brodom vratili na Zemlju.

Kasnije bi napredni pogonski modul mogao da se montira na NAUTILUS, i on bi poslužio kao višekratni svemirski brod, odnoseći istraživače ka Marsu ili nekom asteroidu koji se približi Zemlji.

Prema Holdermanu i Hendersonu, čitav projekat bi trebalo da košta oko 3.700.000.000 dolara, što je i za Nasu ogromna cifra.

Da li će NAUTILUS ikada postati stvarnost? Izgleda dobro, bez obzira na cenu i realnost. Koliko shvatam financijsku situaciju u SAD, sve će da zavisi od para i menadžmenta, a oboje su trenutno u deficitu u Americi.

Holdeman je inače odavno poznat kao veliki vizionar. Početkom devedesetih godina, kada je konstruisanje svemirskih stanica bila na vrhuncu, napravio je idejni projekat za svemirsku stanicu koju je nazvao „Geode“, koje je trebalo da ima veliki rezervoar spejs šatla sa različitim modulima i solarnim panelima. Njegova stanica je imala daleko više prostora nego bilo koja druga, uključujući i ovu koja je odabrana. Nažalost, „Geode“ nikada nije ozbiljnije razmatran.

stanica

Ovako bi trebalo da izgleda svemirska stanica u jednoj produženoj misiji. Imala bi dovoljno resursa za misije do 2 godine trajanja.

Za više informacija i slika, vidi ovaj dokumenat (Powerpoint).


Draško Dragović
Author: Draško Dragović
Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:


Komentari

  • Драган Танаскоски said More
    Problem je u tome što mi ne možemo... 3 sati ranije
  • Rapaic Rajko said More
    Prva slika u clanku je moj favorit za... 6 sati ranije
  • Rapaic Rajko said More
    Zasto prva osoba (inicijator promene... 6 sati ranije
  • Драган Танаскоски said More
    Šteta što se oštetio. Da nije... 1 dan ranije
  • adv.draganmiladinovi... said More
    Krigera nema na Marsovskom vidiku, plus... 1 dan ranije

Foto...