Dvadesetih godina prošlog veka eksperimenti su ukazivali da u slabom radioaktivnom raspadu nisu održani energija i impuls. Niko manje nego čuveni Nils Bor je počeo da piše o mogućnosti da u malim prostornim razmerama zakoni održanja možda važe samo statistički?!

Mladi Volfgang Pauli je predložio drugačiju hipotezu: da u raspadu učestvuje još jedna čestica, male mase ili bez mase, i bez naelektrisanja, koja zato nije registrovana u eksperimentu pa time ni njen udeo energije i impulsa. I to je naravno, bilo pravo objašnjenje, kako su kasniji eksperimenti pokazali. Nova čestica je dobila ime neutrino i njena svojstva su još uvek predmet studija.

S druge strane, krajem osamdesetih, par elektro-hemičara je objavio da su u svom eksperimentu registrovali oslobođenu energiju, što su interpretirali kao rezultat nuklearne fuzije na sobnoj temperaturi. Kada stotine drugih laboratorija nije uspelo da ponovi eksperiment sa istim rezultatom, postalo je polako jasno da u originalnom eksperimentu nije pravilno obračunat balans energije.

Obe ove epizode, i mnoge druge koje su se završavale ovako ili onako,  dobro ilustruju istraživački proces i konačnu konvergenciju na nešto što možemo da kažemo da razumemo i znamo i što može da uđe u knjige i udžbenike.

Kakva je onda situacija sa fascinantnom idejom Em Pogona.

Da li je taj rezultat realan, u smislu da neko drugi može da ga ponovi pod istim uslovima? Da li se radi o otkriću nekog novog procesa? Ili o interpretaciji koja nije uzela u obzir sve što se događa u eksperimentu?

Kratak pregled informacija na Internetu pokazuje sledeće.

NASA tim koji radi na ovom projektu je četvoročlana ekipa koja daje informacije samo u svoje ime. Sve te informacije za sada su se pojavile samo na Internetu ili u medijima. Njihov tehnički članak, koji je, kako kažu, prihvaćen za štampu, još nije objavljen na mreži, iako je to rutinska procedura.

Svi pozitivni testovi su imali malu propulziju pogona, na granicama greške.   Postoji nekoliko sugestija kako ovaj mali efekat može da se objasni poznatom fizikom (što takođe može da bude vrlo interesantno), pri čemu ni jedna od tih ideja nije kompletno testirana.

Nijedan navodni "uspešni test" do sada nije reprodukovan takav kakav jeste od strane nekog drugog tima. Neki od tih iskaza su povučeni kada je naknadna analiza eksperimenata pokazala da su prisutni efekti koji nisu odmah uočeni.

Postoji nekoliko komentara koji pokušavaju da ovaj navodni posmatrani i neobjašnjeni efekat povežu sa nekom svojom hipotetičkom i nedokazanom "teorijom.“ Međutim, dva pitanja nisu odgovor.

Dodatnu komplikaciju predstavlja činjenica da ovaj izum, ako je stvaran, može da ima komercijalne primene. Informacije koje dolaze od ljudi koji na tome rade zato nemaju otvoren i sistematski karakter koji ide na to da ubedi čitaoca u istinitost, kako je uobičajeno u nauci, već više liče na izazove i nagoveštaje koji treba da pobude interes u investiranje.

Svi koji daju iskaze o Em Pogonu , od samog pronalazača do NASA inžinjera koji na time rado, tanki su sa finansiranjem i sasvim jasno svojim izjavama traže finansijera, bilo od strane državne agencije bilo iz privatnog sektora. To je u stvari sasvim normalno, (Tesla, na primer, je to rutinski radio u svoje vreme), ali to je to i ništa više. Idejni predlog projekta nije isto što i prezentacija sigurnih rezultata.

Postoji čuvena izreka da „izuzetne tvrdnje zahtevaju izuzetno jake dokaze.“ U slučaju Em Pogona za sada smo daleko od toga. Možda će se stvari promeniti već sutra ako se u štampi ili na mreži pojavi pomenuti prihvaćeni članak i ako ponudi ubedljive argumente, ali po ovome što znamo za sada ovo su fascinantna,  ali sasvim hipotetička razmatranja, na granici pseudo-nauke, za sada daleko od potvrde. Za sada imamo samo žamor na Internetu.