Miloš Gagić se priključio astronomskoj zajdenici pre više od decenije. Pojavio se u kampu jedne godine sa odličnom astronomskom opremom kakvu obično kupuju dobrostojeći poslovni ljudi koji se posle nekoliko godina, ako ne i pre, zasite astronomije, rasprodaju ili poklone svoju opremu i nađu sebi neki drugi hobi. Međutim Miloš je došao u kamp i sledeće godine, a i one posle nje. I zapravo od tada je redovan učesnik svakog kampa, i svakog Mesijeovog maratona na Fruškoj gori. I ne samo to, postao je neformalni vladar poljane sa teleskopima oko koga se ostali okupljaju i traže savete.  Danas Miloš ima više teleskopa, odličnu i prilično veliku opservatoriju, predsednik je astronomskog društva, napisao je detaljan vodič za obradu astronomskih fotografija, a ovog meseca očekuje i otvaranje prve svoje izložba astrogotografija. To je impozantan uspeh.  Ovo je razgovor sa MILOŠEM GAGIĆEM.

 

Ti si prvo počeo da se zanimaš za astronomsko osmatranje i nabavio si sijaset astronomskih instrumenata, a onda si odlučio da podigneš opservatoriju? Kako je nastala ideja o opservatoriji?

Sam početak mog bavljenja astronomijom vezan je za posmatračku astronomiju. I za greške. Kao svaka neznalica kupio sam prvo veliki teleskop. Onda sam shvatio da kroz njega posmatram samo četiri puta godišnje. To me je nateralo da kupim mali teleskop koji može da stane u kola i sa kojim mogu češće da posmatram nebeske objekte. Međutim ostao mi je onaj veliki teleskop i kroz njega sam posmatrao iz svog dvorišta naročito od kada sam počeo da se interesujem za astrofotografiju. 

Ali to nije moglo da prođe bez problema, a oni su bili brojni. Uvek je na početku snimanja trebalo sklopiti opremu u sistem za astrofotografiju što je ozbiljan posao, pogotovu za početnika. A kad snimanje završiš, sve moraš da rasklopiš i spakuješ. I posle nekoliko snimanja shvatiš da veliki teleskop i montaža zahtevaju fiksno mesto gde treba da stoje. Tako da je ideja za opservatoriju nastala kada sam počeo da se interesujem za astrofotografiju. 

Jednom kada sam radio sa Jankom Mravikom i Jaroslavom Grnjom, snimali smo neke objekte, pa se naoblačilo i u tom sklanjanju i rasklapanju opreme, rodila se ideja o izgradnji opservatorije. Naravno, problemi oko izgradnje su samo nicali, ali na kraju je ispalo je ovako kako je sada.

Kad si uopšte primetio da postoji tako nešto kao što je astronomska fotografija?

Kao i svako početnik dobio sam savet da odem na astronomski kamp. A na kampu kao što znate osim nas početnika ima i iskusnih posmatrača koji su mi pomogli. A tamo u jednom delu „livade“ smestili se i astrofotografi. Imam i ja neki aparat i Janko mi je pokazao kako se on montira na teleskop. Montirali, i Janko uradi fotografiju od 15 sekundi ekspozicije, M27. Jao! Kad sam ja video boje!? Ostao sam šokiran. Rekoh sebi „Ja ovo moram da naučim“. Odem tokom noći do onih astrofotografa, a svi se okupili oko Ljubinka. On priča kako za Ha filter ne radi ekspozicije ispod 20 minuta. Tamo i Jurij Stare najpoznatiji astrofotograf u kampu, priča na livadi kako obrađuje slike. Onda kaže Ljubinko: evo sad se završilo snimanje, idemo da vidimo. Mi do laptopa, kad na ekranu fenomenalna maglina Veo. Sa puno detalja. Ja odlepio koliko je to dobro. Vratim se do mog teleskopa i kažem Janku da slikamo i mi Vejl? - E, ne može, kaže on. Za Vejl ti treba duga ekspozicija, a za dugu ekspoziciju ti treba gajding. Ali ako hoćeš da uđeš u sve to idi u Korenicu u Hrvatsku na seminar. Ja ću te prijaviti. Tamo je Nikola, on to organizuje a predavanja drži Boris Štromar. I tako ja završim u Korenici na kursu astrofotografije. Bilo je odlično. Onda vidim da se astrofotografi okupljaju na forumu Astronomskog magazina i razmenjuju iskustva. I lepih slika sam video tamo. Svi jedva čekaju da objave svoje radove. 

Jedne godine na kampu pojavio se Sekula i doneo neki mali gajding. Pokaže mi par trikova za useveravanje, pa par trikova za precizno vođenje teleskopa (gajding).  Malo po malo, naučim ja i to. I danas kad neko nov dođe na AK Letenka, ja sam na livadi i pričam kolike ekspozicije pravim i kako obrađujem slike. 

I kada si došao na ideju da se baviš astrofotografijom?

Odmah. To je bilo na samom početku bavljenja astronomijom. Prosto je to po meni normalan sled događaja da iz posmatračke astronomije pređeš u astrofotografiju. A i sigurno su me motivisale slike objekata koje su napravili amateri. Izgledale su fantastično. Poželeo sam da i ja pravim takve fotografije.

Koliko čitav proces pravljenja astrofotografije traje? 

U suštini nekoliko dana ako je sve u redu. Može i za dan da izađe prva fotografija ako ne spavaš posle snimanja kao Aleksandar Vukičević. Mi dođemo sa snimanja ja legnem da spavam. Kad ustanem on već objavio filmić, fotografiju, sve obradio i publikovao.

Iz koliko faza se proces izrade fotografije sastoji?

Osnovne su dve faze.

Prva je snimanje fotografija, i druga obrada fotografija.

Svaku od ovih faza možemo podeliti u još nekoliko u kojima obavljamo zadatke. Tako da u prvoj fazi imamo tri podfaze postavljanje opreme, snimanje, snimanje kalibracionih snimaka. A u obradi imamo pretproces (priprema snimaka za slaganje i slaganje), proces obrade (uklanjanje šuma, redukcija zvezda, izoštravanje, istezanje), i finalna obrada (dodavanje boja) i publikovanje.

Kako i na osnovu čega biraš objekte koje ćeš snimiti?

Od položaja objekta na nebu. Idealno je da se snima objekat koji će celu noć biti na nebu, kako bi smo napravili što više snimaka. Međutim često ni sam se ne pridržavam toga tako da umem da krenem sa objektima koji su u zenitu, pa nastavim snimanje drugu noć. 

Šta te više privlači: planete ili objekti dubokog neba?

Objekti dubokog neba. Imam mali broj snimljenih planeta i meseca. Kao da sam se izgleda opredelio za duboko nebo.

Galaksije, magline ili neki egzotični objekti?

Sve. Do kraja života da snimam svako veče, neću stići da snimim sve objekte koje sam naumio. Svemir je čaroban. Takvu kreaciju i lepotu nisam ni mogao da zamislim dok nisam krenuo u astrofotografiju. Nekad završim sliku i ostanem zapitan, kako je ovo moguće. I ostanem u razmišljanju. Ponekad kad snimam fotografiju i izađe prvi snimak, pregledam ga više puta i uživam u tom čarobnom dalekom prizoru.

Uskoro se otvara izložba tvojih astrofotografija. Koliko slika ćeš izložiti? 

Dvadesetak fotografija. Nisam ih puno napravio. Pričali smo za koliko može da se uradi fotografija, ali to je samo u idealnim uslovima. Čest je slučaj da moram prekinuti snimanje zbog loših uslova, zbog dodatnih podešavanja i slično. Sa monohromatskom kamerom slikanje traje i duže jer se slike rade tako što se filteri menjaju i za sveki filter potrebno je minimum 6 snimaka, a poželjno je da ih ima i više.

Čujem da si pozvao da na izložbi učestvuju još neki astrofotografi? Koji i zašto baš oni?

Većina od prijatelja astrofotografa je već izlagala fotografije. Međutim počinje da se pojavljuje nova generacija astrofotografa. Filip Mitić je jedan od najboljih astrofotografa kod nas. Počeo je pre par godina. Upoznao sam ga na AK Letenka. Sve je bolji i bolji. Slike su mu fantastične. Želeo sam da neko ko do sad nije pravio izložbu, kao i ja, izlaže zajedno samnom. A i on mi je „komšija“ na „livadi“ na kampu. Jaroslav Grnja (mada je on već izlagao i ranije) je neko ko se za razliku od mene, opredelio za snimanje objekata iz našeg Sunčevog sistema. Njegove fotografije učiniće da izložba bude komplentna. Profesor Dušan Mrđa nam je otkrio novo polje astrofotografije, mobilnim telefonom. Bio sam oduševljen kada sam video te slike i zamolio sam da se nađe bar jedan primer takve fotografije na ovoj izložbi.

Kao i kod snimanja fotografija, tako i kod izložbe: lepše je u društvu. Mislim da ću tu praksu nastaviti i postojeću izložbu upotpunjavati svojim fotografijama, ali i pozivati druge da se priključe izložbi.

Pomeni neke astrofotografe čije radove ceniš. 

Cenim mnogo ljudi i od mnogo njih sam učio. Kada bih krenuo od početka interesovanja recimo to bi izgledalo ovako.

Na forumu AM sam se oduševljavao fotografijama koje je objavljivao Yagodinac. To je bilo zaista fascinantno. 

Zatim Sekula koji je napravio jednu od prvih izložbi astrofotografija kod nas. Njegove slike su bile genijalne.

Goran Vukajlović jedan od prvih astrofotografa kod nas i u to vreme verovatno najbolji. Objavljivao slike u stranim časopisima u ono vreme.

Momci iz Kragujevca, okupljeni u društvo „Aristarh“, čije slike možete da vidite na njihovom sajtu. Verovarno najbolje astrofotografoje danas, kod nas.

Zatim naši prijatelji iz Slovenije Ljubinko i Jure. To je fantastično. Sećam se kada sam gledao Ljubinkovu izložbu pomislio sam kako te fotografije neću nikad napraviti.

Boris Štromar iz Hrvatske. Bio sam prisutan kada je uzeo snimak Cocun nebule i video sam kako je ispala na kraju. To je fantazija.

Zatim Skopsko astronomsko društvo. Martin kao prvi koga sam upoznao. Kad objavi sliku na društvenim mrežama ja zanemim. Za njim dođe Goran koji počne da obrađuje u Pixinsightu. To je neopisivo. Sad Sašo Panov pravi po meni najbolje fotografije. I Radan prešao na astrofotografiju i sve je bolji.

I sad koga sam izostavio? Suština je da pratim više astrofotografa i kod nas i u inostranstvu. Sad počinju da me fasciniraju ljudi koji rade sa skromnom opremom i izvlače iz nje maksimum. A takvih je zaista puno.