Prikaz knjige "Ajnštajn - njegov život i univerzum" Voltera Ajzaksona

Knjiga Voltera Ajzaksona je možda najčitljivija i najpotpunija biografija Ajnštajna do sada, i u tom smislu „najbolja.“ Prvo zbog jezika, pa zbog stila, intelektualnog poštenja, korišćenja novo dostupnih materijala, i najzad zbog svega toga skupa u celini.

Naslov originala: Walter Isaacson Einstein His life and universe Izdavač srpskog izdanja: LAGUNA, 2015. 872 strane, format 13x20 cm.

Većinu Ajnštajnovih biografija pisali su fizičari. Neki od njih umeju lepo da pišu, ali to nije isto kao kada piše neko kome su reč i jezik zanat. Takođe, posebno u prvim decenijama, kada su fizičari pa i mnogi novinari pisali o Ajnštajnu, to je često zvučalo kao obožavanje balsamovanog faraona. Daleko od toga da Ajnštajn ne zaslužuje naše poštovanje, pa i divljenje, ali kada je težište na hvaljenju gubi se prava informacija a obično se ponavljaju i propagiraju pogrešni stereotipi.

Volter Ajzakson je biograf iz druge sredine. Njegova bogata i raznovrsna karijera je bazirana na tradiciji takozvanog istraživačkog novinarstva, koje je uistinu jedna od najboljih tradicija sveukupne američke kulture. Istraživački novinari niti samo prenose vesti, niti iznose svoje mišljenje umesto vesti. Oni stavljaju događaje u kontekst. Dobar istraživački novinar se ne fokusira na skandale, već na važne kontroverzne teme koje imaju šire posledice. U njihovom pisanju ništa se ne podrazumeva kao nešto „što svi znamo,“ jer takvo pisanje je ili kusa informacija ili propaganda. Pravi istraživački novinar ume da sažme uvod u temu tako da ono što sledi može da se prati. U nekom smislu, takvi novinari su i hroničari i istoričari, ali oslobođeni akademskih pravila njihov jezik je jednostavniji i tečniji a pisanje čitljivije.

Tačno takva je Ajzaksonova biografija Ajnštajna. Teme nisu jednostavne, ali čita se kao priča. Ajzakson je započeo karijeru kao politički korespondent a kasnije je pisao biografije i kontroverznih ličnosti kao što su Henri Kisindžer i Stiv Džobs, tako da njemu nije strano da su i ljudi i događaji kompleksni i da je jedini pošten prilaz da se oni opišu i shvate u celini. Zato je ova njegova knjiga prava biografija a ne hagiografija.

Vrlo prijatno iznenađenje je koliko uspešno je Ajzakson opisao Ajnštajnovu fiziku iako on sam nije fizičar. Ovo je knjiga jednog radoznalog, elokventnog intelektualca pisana za slične čitaoce. Ajzakson je razumeo zabune koje unose teorija relativnosti (TR) i kvantna mehanika (KM), dve glavne oblasti Ajnštajnovih istraživanja. Svako od nas interpretira novu informaciju koristeći ono što znamo, tako da postoji tendencija da o TR i KM sudimo po onome „što je logično.“ Međutim, ta „logika“ nije ništa drugo nego naše iskustvo, zasnovano na posmatranjima sveta dostupnog našim čulima i na tom znanju kodiranom kroz zakone klasične fizike, poglavito klasične mehanike Galileja i Njutna.

Samo po sebi, to je naravno bilo veliko dostignuće u istoriji nauke, a i dan danas to znanje je sasvim dovoljno za razumevanje obilja prirodnih fenomena i za dobar deo našeg inžinjerstva. TR i KM međutim, opisuju svet van domena naših čula, svet objekata koji su ili suviše mali ili suviše brzi ili suviše masivni u odnosu na ono što znamo iz svakodnevnog iskustva. Kako se ispostavilo, zakoni prirode u tim ekstremnim režimima su bitno drugačiji od klasične mehanike, i u tom smislu naša celokupna slika realnosti je promenjena. TR i KM su otkrića novih i suštinski drugačijih opštih zakona prirode.

Ko ne oseti zabunu pri prvom susretu sa TR i KM nije shvatio njihovu poentu. Ali s druge strane, nema nikakve božanske mistike ni u jednoj ni u drugoj teoriji! Obe su stvorene radom smrtnih ljudi, njihovi osnovni zakoni mogu da se iskažu na svima razumljiv način, i mogu da se shvate sa malo napora.

Ajzakson to vrlo dobro razume. Kao odličan hroničar on pedantno prati Ajnštajnov intelektualni put i jezgrovito opisuje i probleme sa kojima se on suočavao i mentalni put koji ga je doveo do njihovih rešenja.

Posebno je vredno što kao dobar novinar a u svoje vreme i student istorije, Ajzakson ima osećaj za sredinu i epohu. Ajnštajn nije usamljeni kauboj oko koga kao muve padaju nespretni Indijanci. Cela galerija fizičara, prijatelja, umetnika, i članova porodice je živo prisutna u ovoj knjizi. Niko nije tretiran ovlaš, već uvek sa važnošću i nivoom detalja koji odgovaraju njihovoj ulozi u razvoju fizike ili u bitnim događajima iz Ajnštajnovog života.

Treba možda nešto da se kaže o prikazu naše Mileve Marić, rođene u Titelu, srednjoškolke u Sremskoj Mitrovici, Šapcu i Zagrebu, studentkinje u Cirihu, i Ajnštajnove prve supruge. Pre skoro pedeset godina pojavila se divna knjiga „U senci Alberta Ajnštajna“ Desanke Djurić-Trbuhović koja je zaista bacila svetlo na Milevu Marić. Ta knjiga je tačno prikazala Milevu Marić kao tragičan karakter, ali je iskazala i nedoumicu oko njenog mogućeg doprinosa nastanku Specijalne teorije relativnosti (STR).

To nije bio usamljen utisak. Početkom devedesetih, kada se počelo sa objavljivanjem do tada nepoznatih dokumenata i pisama iz Ajnštajnove zaostavštine, sličnu hipotezu o nepravdi prema Milevinom naučnom doprinosu su neko vreme razmatrali i neki od američkih istoričara nauke.

Međutim, posle dve decenije arhivskog istraživanja i polemika postalo je jasno da takva interpretacija nema osnova. Mileva Marić je u jednom periodu bila Ajnštajnov sagovornik, koleginica student, lektor, korektor, i pomoćnik, ali ne i ko-autor. Ajzakson je biograf a ne polemičar, on ne daje svoje sudove, ali iz njegovog pedantnog, dokumentovanog prikaza Albertovog i Milevinog zajedničkog života čitalac može da dobije sasvim jasnu sliku o njihovoj lepoj i tužnoj priči. Od zajedničke, pomešane strasti jednog za drugo i za fiziku, kroz slobodan studentski život u Cirihu, preko trauma i skandala, Milevinog gubitka samopouzdanja i napuštanja budućnosti u fizici, braka „iz dužnosti“ (Ajnštajnov izraz), do relativne stabilnosti porodičnog života za neko vreme. Ali sada je samo Albert bio taj ko je i dalje diskutovao fiziku u zadimljenim ciriškim kafeima. Mileva je ostajala kod kuće, da vodi računa o deci i drugim „ženskim poslovima.“ Na zahlađenje između njih su se nadovezale i tragične sudbine njenog brata, sestre i najzad mlađeg sina što je sve teško opteretilo Milevin život. „Nije lako biti žena jednog genija,“ blago je u jednom pismu ukorio Alberta njegov najbliži, doživotni prijatelj Mikele Beso, koji je bio i jedan od posrednika u razvodu Alberta i Mileve.

Ko god ima interesa ili poštovanja za Milevu Marić treba da pročita Ajzaksonov odličan prikaz njenog života, koji ima značaja ne samo za razumevanje sudbine ove izuzetne žene nego i za studentske i profesionalne izazove našeg vremena.

Čitalac ne treba da pomisli da je ova biografija turobna ili dosadna. Naprotiv. Ona je puna divne fizike i divnih anegdota iz Ajnštajnovog bogatog života. Jednu, koju bih nazvao „Elza i Ilze“, ne bi mogao da smisli ni holivudski scenarista. Druga, u kojoj zabrinuti Njujorški rabin šalje Ajnštajnu telegram koji počinje sa „Da li verujete u Boga? Stop.“ je dostojna Nušića. I takav je bio Ajnštajnov život.

Kod dobrih filmova ulogu ne igraju samo glumci nego i grad ili ulice gde se film dešava. Takav je slučaj i sa ovom knjigom. Kao istoričar, pisac i novinar, Ajzakson odlično razume da je i pored svog značaja Ajnštajn bio samo jedna od figura u svom vremenu i svojoj sredini i on to vreme i tu sredinu majstorski opisuje. Ovo je knjiga ne samo za čitaoce koje zanima Albert Ajnštajn već i obe revolucije u fizici i politička pozadina u prvoj polovini 20- veka.

Zašto je Ajnštajnova teorija relativnosti "najlepša na svetu"?

100 godina Opšte teorije relativnosti

"Ako bi Ajnštajn putovao brzinom svetlosti"

Život Alberta Ajnštajna