Astronautika: istorija

Lunohodi - 15

Detalji: Kategorija: Istorija; Datum kreiranja: četvrtak, 24 decembar 2009 15:54; Autor Draško Dragović

6. „Lunohod-3"

Dve godine kasnije, u Lavočkinovom MZL bio je dovršen sledeći lunohod - „8EЛ №205". U odnosu na svoje prethodnike, predstavljao je korak napred. Televizijski sistem lunohoda postao je još savršeniji. Pre svega, sada je bio stereoskopski: programeri su uspeli da obezbede jednovremeni prenos sa dve kamere. Televizijski stereo-par bio je smešten u pokternu hermetičku komoru, koja je znatno poboljšavala preglednost. Sada je aparatu omogućeno da okreće „glavu", a ne da čeka da se okrene čitavo vozilo. Hermetička komora stajala je na visokom nosaču, kao i dopunska kameta na „Lunohodu-2".

Aparat „8ЕЛ №205" („Lunohod-3") je u potpunosti bio opremljen naučnim instrumentima, i prošao je kompletan ciklus testova i priprema za ekspediciju na Mesec. Ali ipak, na kraju je ostao na Zemlji.

Bilo je nekoliko razloga za to. Pre svega, promenio se stav rukovodstva u Lavočkinu prema istraživanju Meseca. Njihov tadašnji generalni direktor, Sergej Krjukov (rus. Сергей Сергеевич Крюков), aktivno je „zagovarao" program dostave Marsovih uzoraka na Zemlju, i sve snage u konstrukcionim biroima usedsređene su ka tom zadatku. I mada je aparat „Е-8 №205" bio dovršen, čak ni njegovi tvorci nisu nameravali da ga lansiraju.

„Lunohod-3" („8ЕЛ №205") u Muzeju NPO Lavočkina u Himkiju.

U lunarnom programu sredinom sedamdesetih godina prioritet su dobile modifikovane stanice za donošenje uzoraka Mesečevog tla na Zemlju, serija „Е-8-5М". Na njima su već postojali neki elementi „marsovskog" programa. Međutim, tek u trećem pokušaju jedan „E-8-5M" je postigao uspeh[1]. Pokušaji su izvođeni otprilike jednom godišnje. Prema rečima O. G. Ivanovskog, odmah nakon prvog uspešnog leta „E-8-5M", sledeći je trebalo da bude „Lunohod-3". Prema rasporedu lansiranja, to je trebalo da bude već 1977. godine. Ali, baš u to vreme raketa 8K82K „Протон" počela je da se koristi za lansiranje sovjetskih stacionarnih vojnih satelita, tako da nosača za „Луну-25" jednostavno nije bilo. Na kraju je lunohod „8ЕЛ №205" umesto na Mesec dospeo u Lavočkinov NPO muzej, gde se i danas nalazi.

„Luna-24".Sletela je u jugoistočni region Mora Krize. Sa desne strane vidi se uređaj za uzimanje uzoraka. Uspeo je da se dubine ~2 metra uzme 170,1 gram i donese ga na Zemlju.

2. Zamalo Post Scriptum

Tačna lokacija „Lunohoda-1" poznata je, ali sa greškom od nekoliko kilometara. Uređaj za lasersko merenje udaljenosti Meseca od Zemlje (LLRE), napravljen u Francuskoj, ne šalje povratni signal još od 1971. godine, delom i zato što nije poznata tačna lokacija vozila.

Ogledalo „Lunohoda-2" nastavlja da odašilje laserski zrak na Zemlju, tako da se njegova pozicija na Mesecu zna sa tačnošću manjom od metra. Za merenja je zadužena Krimska astrofizička opservatorija, koja je tokom nekoliko meseci merenje utvrdila udaljenost do Meseca sa tačnošću od 40 cm.

Ruska kompanija „Lavochkin Association" prodala je vlasništvo nad ovim lunohodom 11. decembra 1993. na Sothebyjevoj aukciji u Njujorku. Početna cena je bila \(5.000, ali je na kraju cifra porasla na \)68.500[2]. Kupac je bio kompjuterski magnat i sin astronauta, Richard Garriott (poznat i kao Lord British), koji je tom prilikom izjavio: "Kupio sam 'Lunohod 21' [sic] od Rusa. Sada sam jedini privatnik koji poseduje svoj objekat na nekom stranom nebeskom telu. Mada međunarodni zakoni kažu da nijedna vlada ne može da polaže pravo na nekretnine van ove planete, ja nisam vlada, i zato proglašavam Mesec vlasništvom Lorda Britiša!" Tek 2007. Garriott se ispravio i objavio da je vlasnik "Lunohoda-2". Troškovi prevoza kupljene robe sa Meseca idu na račun kupca.

8. Imaju li lunohodi budućnost?

Izgleda da je budućnost lunohoda-rovera prilično ružičasta. Kinezi su u okviru svog kosmičkog programa za XXI vek predviđaju da će 2011. godine na Mesec poslati svoj lunarni rover, a 2012. doneti u Peking uzorke njegovog tla.

U januaru 2006. bivši predsednik Raketno-kosmičke korporacije RKK „Energija", N. N. Sevastjanov (rus. Н. Н. Севастьянов), izjavio je da je glavni cilj ruskog kosmičkog programa u novom milenijumu proizvodnja jedinstvenog izvora energije na Mesecu: „Planiramo da već do 2015. na Mesecu uspostavimo stalnu bazu, a možda od 2020. tamo počnemo sa komercijalnom proizvodnjom retkog izotopa galijuma-3".

Interesantno je da do sada nigde nema pomena o nekom ruskom lunarnom programu, ali ostaje činjenica da je potražnja ovog izotopa galijuma u svetu ogromna, jer redstavlja gorivo za atomske elektrane budućnosti. Samo 1 kg ovog izotopa mogao bi jedan grad veličine Moskve da energetski obezbedi sledećih 6 godina!

Računa se da galijuma-3 na Zemlji ima 500-1000 kg, dok ga na Mesecu, po skromnim ocenama, ima više od 500.000 tona! Zbog velikog zračenja, sva je šansa da će različiti lunohodi tamo imati puno posla.

Kome ovo izgleda predaleko, treba da zna da lunohodi imaju posla i ovde, na Zemlji. Kada se 1986. godine dogodila havarija u Černobilu, samo tri nedelje nakon toga Ministarstvo civilne zaštite SSSR-a zatražilo je da im se hitno dostave predlozi za mobilne robote koji će pomoći u saniranju nesreće. Uskoro je stiglo 15 predloga, među kojima su bila i dva „ВНИИТрансМаша", sa jasno prepoznatljivom šasijom kosmičkog aparata „Lunohod".

Robot „СТР-1" sa šest točkova koji je služio za čišćenje krova razrušene Černobilske nuklearne elektrane od radioaktivnog otpada. Obzirom da su originalni lunohodi posedovali nuklearne interne grejače, njihova elektronika bila zaštićena od zračenja. Ipak, zbog ekstremno snažnog zračenja, svi korišćeni roveri su se pokvarili, a nesrećni radnici (nazivani „likvidatorima") povučeni iz čitave akcije.

[1] Uspela je „Луна-24" 18. avgusta 1976. godine - bila je to treća i poslednja sovjetska sonda koja je pokupila i donela uzorke s Meseca. Prethodna dve letilice, „Луна-23" i „Луна 1975A" (E-8-5M №412) nisu uspele, јер je prva bila oštećena prilikom sletanja na Mesec, a druga zbog problema sa busterom prva nije ni ušla u pravilnu orbitu oko Zemlje.

[2] U katalogu je pisalo da se radi o „Luni-17"/„Lunohodu-1".

Author: Draško Dragović

Dipl inž. Drago (Draško) I. Dragović, napisao je više naučno popularnih knjiga, te više stotina članaka za Astronomski magazin i Astronomiju, a učestvovao je i u nekoliko radio i TV emisija i intervjua. Interesuje ga pre svega astronautika i fizika, ali i sve teme savremenih tehnologija XXI veka, čiji detalji i problematika često nisu poznati široj čitalačkoj publici. Izgradio je svoj stil, lak i neformalan, često duhovit i lucidan. Uvek je spreman na saradnju sa svojim čitaocima i otvoren za sve vidove komunikacije i pomoći. Dragovićeve najpoznatije knjige su "KALENDAR KROZ ISTORIJU", "MOLIM TE OBJASNI MI" i nova enciklopedija "NEKA VELIKA OTKRIĆA I PRONALASCI KOJA SU PROMENILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA"

Zadnji tekstovi:

Astronautika: istorija

Lunohodi - 15

Komentari

Univerzum

nauka

Astronautika

Revolucija

Foto...

Praksa

instrumenti

Razno