OKB-1 je započeo radove na projektovanju treće generacije letilica serije „E" 1960. godine. Stanice „E-8" bile su namenjene spuštanju na Mesec mobilnog istraživačkog uređaja, kojim bi se dirigovalo sa Zemlje. Ubzo je taj samohodni lunarni aparat prekršten u „lunohod", i to ime mu je ostalo zvanično i kasnije. Noseća raketa 8K78 „Молния"mogla je da dostavi na Mesec maksimum 100 kg, što je bilo premalo za lunohod. Zato je krajem 1960. odlučeno da će sve letilice „E-8" biti lansirane uz pomoć raketa iz serije „H" (konkretno - „H-II"[1]; ovo ćirilično „H" je od ruske reči „носитель"), čiji razvoj je otpočet u pogonima OKB-1 već iste godine. Pet godina kasnije opet će doći do promena, i za lansiranje će biti upotrebljena raketa 8K82K („Протон-К") sa busterom, četvrtim stepenom, tzv. „блоком Д".
Na kraju ovog pregleda sve tri generacije letilica serije „E", treba dodati da su na osnovu desantnog modula, projektovanog za aparate „E-8", razvijene još dve modifikacije:
- Teški Mesečev satelit „Е-8ЛС", lansiran u dva navrata u septembru 1971. („Е-8ЛС №202 Луна-19[2]") i u maju 1974. („Е-8ЛС №220 Луна-22").
- Aparat za donošenje uzoraka Mesečevog tla na Zemlju, „E-8-5", koji je od 8 lansiranja od juna 1969. do februara 1972. imao samo dva uspešna („Е-8-5 №406 Луна-16[3]" i „Е-8-5 №408 Луна-20"). Početkom sedamdesetih godina sprovedeno je usavršavanje ovog aparata, što je dobilo oznaku „Е-8-5М". Od oktobra 1974. do avgusta 1976. izvršena su tri lansiranja ovog modela, ali je samo jedna letilica („Е-8-5М №413 Luna 24"[4]) ispunila postavljene zadatke.
Sve ove letilice lansirane su uz pomoć rakete-nosača „Протон-К" (8К82К).
Kapsula sa uzorcima „Lune-20". Prilokom povratka na Zemlju 25. februara 1972. godine, donela je 55 grama dragocenih uzoraka. Vide se gurtne sistema kočionih padobrana, koji su se otvorili na 15 km vidine. Danas se kapsula nalazi u Lavočkinovom NPO muzeju u Himkiju.
Iako su stanice „E-8-5" i „E-8-5M2" u potpunosti su projektovane i napravljene u Lavočkinovim konstrukcionim biroima (КБ МЗЛ) pod rukovodstvom glavnog konstruktora Georgija N. Babakina[5] (rus. Гео́ргий Никола́евич Баба́кин, 1914-71), one su ipak zadržale stare, „Koroljevove" tipove oznaka.
[1] Savet ministara SSSR-a se juna 1960. dogovorio sa Koroljevim da u periodu 1960-1963 napravi raketu-nosač „H-I" nosivosti 40-50 t, a u periodu 1963-1967 raketu „H-II" nosivosti 60-80 t.
[2] Veza sa ovom naprednom stanicom prekinuta je tek nakon više od godinu dana, i preko 4.000 orbita oko Meseca. Masa letilice na Zemljinoj orbiti je bila 5.700 kg. Bio je to pretposlednji ruski orbiter oko Meseca (poslednji je „Luna-22").
[3] Bio je to prvi robot koji je doneo Mesečeve uzorke na Zemlju (101 gr). Na Mesecu je ostao 26 h i 25 min. Količina od 0,2 gr prodata je kasnije na jednoj aukciji za $442.500. To je jedini uzorak Meseca koji se nalazi u privatnoj kolekciji (sem lunarnih meteorita i ukradenog kamenja).
[4] Ovo je bila poslednja sovjetska letilica lansirana ka Mesecu, ali i poslednja uopšte, bilo koje zemlje, koja je meko sletela na Mesec. Donela je na Zemlju 170,1 gr uzoraka.
[5] O njemu dovoljno govori i to da i na Mesecu i na Marsu ima po jedan krater. Od 1986. pri Lavočkinovom centru je osnovan Babakinov naučno-istraživački centar.
| 1 | 2 | 3 | 4 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
, 
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
