Detaljnija istraživanja Galilejevih rukopisa, posebno prepiske sa odanim učenikom i naslednikom na katedri Univerziteta u Pizi Benedetom Kastelijem (1578-1643) pomerila su događaj otkrića prve dvojne zvezde na početak 1617. godine. Upravo tada Kasteli oduševljeno izveštava učitelja o posmatranju zvezde Mizar u Velikom Medvedu, i moli ga da obrati pažnju na taj deo neba. Uskoro će uslediti Galilejeva beleška u dnevniku posmatranja u kojoj navodi da je durbinom uvećanja 25 x razdvojio Mizar na dve komponente udaljene 15 lučnih sekundi, iz čega (pogrešno) izvodi proračun da je ovaj sistem daleko 300 astronomskih jedinica od nas.

U međuvremenu, Kasteli je krajem januara otkrio još jednu dvojnu zvezdu u Jednorogu, a deset godina posle toga, radeći kao savetnik za regulaciju reka kod pape Urbana VIII, uočava pratioca zvezde Beta Škorpije.

Iako su Galilej i njegov učenik bili potpuno svesni da ova otkrića unose revoluciju u astonomiju, jer predstavljaju dokaze da u svemiru ima još Sunaca oko kojih se obrću druga Sunca slična našem, poštujući iste zakone gravitacije koji važe na Zemlji, u spisima nema previše reči o tome. Potpuno razumljivo ako imamo u vidu koliki je bes crkve Galilej već navukao na sebe, zato je trebalo izbegavati nevolje. U svojim usmenim diskusijama, Galilej i Kasteli sigurno su provodili mnoge noći razmatrajući pretpostavke i objašnjavajući pojave koje bi njihovim savremenicima izgledale nerazumljive.Galilejevu ideju da iskoristi godišnje kretanje Zemlje oko Sunca i izmeri ugaono pomeranje članica dvojnog sistema Mizar (danas znano kao paralaksa) u celini je upotrebio V. Heršel skoro dva veka kasnije, koristeći neuporedivo savršeniji teleskop. Mizar je imao čast da bude prva dvojna zvezda zabeležena na fotografskoj emulziji, 27.aprila 1857.godine sa Harvardske opservatorije, dok je u moderno vreme bio meta danas najsavršenijeg spektrometra u Flagstafu, Arizona. Tako je otkriveno da su Mizar A i Mizar B spektroskopske dvojne, dakle, ceo sistem Mizar sastoji se od četiri komponente.

Bliski sused Mizara je zvezda 80 Velikog Medveda, zvana Alkor, koja je vekovima služila kao mera oštrine vida astronoma jer se nalazi na lučnih minuta od Mizara, i vidljiva je golim okom. Ova promenljiva zvezda koja menja sjaj u rasponu od 4.04 - 4.07 magnitude, ipak nije član sistema Mizar, ali je deo grupe zvezda koje sve obrazuju dobro znani lik pomenutog sazvežđa.

Kliknite da se učita animiran snimak.

Činjenica da su Mizar i Alkor izuzetno pogodne za testiranja instrumenata, navela me je da one budu cilj mog snimanja zvezda pomoću digitalnog fotoaparata niže klase Canon A470. Koristeći maksimalnu ekspoziciju od 2 sec koliko ovaj uređaj omogućuje, uspeo sam da razdvojim Mizar, i ne samo to, zabeležena je i zvezda 7.6 magnitude (!) koja nosi oznaku HD 116798, a poznatija je po imenu Sidus Ludoviciana - Ludovikova zvezda. Naime, nemačkom astronomu Johanu Georgu Liebknechtu u decembru 1722. godine učinilo se da je ova zvezda neznatno promenila položaj na nebu. U žaru oduševljenja požurio je da brže-bolje, po ugledu na slavnog prethodnika Galileja koji je Jupiterovim satelitima dao ime mecene Medičija, novoj »planeti« dodeli ime svog kralja Ludviga od Hesena. Nažalost, vrlo brzo su ga kolege astronomi demantovali tako da je doživeo tužnu sudbinu da bude predmet ismevanja. Istini za volju, ova slabašna zvezda zaista menja svoj položaj jer ima sopstveno kretanje i pripada već pomenutom skupu zvezda u Velikom Medvedu, čije se stvarno kretanje može registrovati, a učinio je to, da se vratimo na početak, i sam Benedeto Kasteli u svojim skicama posmatrajući sistem Mizara.

Dakle, ako imate mogućnosti, svakako usmerite teleskop na drugu po redu zvezdu od kraja repa Velikog Medveda i osmotrite uživo glavne aktere ove priče: Mizar, Alkor i Sidus Ludovicianu.