Pre tri decenije, astronomi su zabeležili eksploziju zvezde koja je bila najsjajnija u poslednjih 400 godina. Titanska supernova, nazvana Supernova 1987A (SN 1987A), blještala je snagom 100.000.000 Sunaca nekoliko meseci nakon otkrića 23. februara 1987.
Ovaj videopočinje pogledom na Malii Veliki Mageanov oblak, satelitske galaksije našeg Mlečnog puta. Potom počinje zumiranje regiona bogatog mladim zvezdama u Velikom oblaku. Tu se nalazila 1987A, ostatak zvezde koja je eksplodirala i prvi put uočena u februaru 1987. Posle toga su ostala samo tri prstenasta oblaka.
Ova animacija koju je povodom 30-godišnjice napravio Salvatore Orlandosa opservatorije u Palermu. Kombinujući podatke sa Nasinog Hablovog teleskopa i 'Chandrine'rendgenske opservatorije, kao i mreže ALMAu Atakami, astronomi – i javnost – su mogli da istraže SN 1987A kao nikad pre toga.
Snimak HSTprikazuje supernovu u patuljastoj galaksiji koju mi zovemo Veliki Magelanov oblak. Eksplozija je udaljena 168.000 sv. godina od Novog Beograda.
Vremenski snimaksa HST prikazuje dramatične promene u materijalu prstena prečnika 1 sv. godine oko bivše zvezde 1987A. Slike, napravljene od 1994. do 2016, prikazuje efekte udarnog talasa supernove. Prsten gasova postaje sve svetliji kako ga pogađa udarni talas...
'Habl' je neprestano posmatrao SN 1987A još od 1990, prikupivši stotine fotografija, dok je 'Chandra' započela osmatranja čim je lansirana 1999. godine. ALMA, snažna mreža 66 antena, pribavljala je slike supernove visoke rezolucije u milimetarskom i podmilimetarskom spektru još od kako je profunkcionisala.
'30-godišnje osmatranje SN 1987A je važno jer nam pruža sliku poslednjih stadijuma stelarne evolucije,' kaže Robert Kirshneriz Harvard-Smitsonijanovog centra za astrofiiziku u Masačusetsu.
Poslednji podaci sa tih snažnih teleskopa pokazuju da je SN 1987A prošla kroz važan stadijum. Udarni talas supernove je prošao kroz gussti prsten gasova nastalih u prošlom životu pre-supernovske zvezde kada se brzi vetar sa zvezde sudario sa sporijim vetrom koji je stvorila ranija faza zvezdane evolucije poznata kao crveni džin. Kasnije je bivša zvezda identifikovana kao plavi superdžin Sanduleak −69° 202.
Kompjuterska simulacija prikazuje supernovu 1987Akao sjajni disk materije kakav vidimo danas.
'Detalji te tranzicije će omogućiti astronomima da bolje razumeju život zvezda i kako one umiru,' priča Kari Franksa Penn State univerziteta koji je pratio najnovije studije 'Chandre' supernove SN 1987A.
Supernove poput SN 1987A mogu da tako sabiju gasove u okolini da pokreću procese formiranja novih zvezda i planeta. Gas od koga nastaju te zvezde i planete bivaju obogaćene novonastalim elementima kao što su ugljenik, azot, kiseonik i gvožđe, koji su osnovne komponente celokupnog poznatog života. Ti elementi nastaju unutar pre-supernovskih zvezda i tokom same eksplozije supernovi a onda bivaju raspršeni po čitavoj galaksiji. Nastavak studija SN 1987A će nam pružiti jedinstven uvid u prve stadijume tih procesa.
Posmatranja naših teleskopa dovela su do nekih zaključaka:
Hablove studije su pokazale da gust prsten gasova oko supernove sija u optičkom spektru i da ima prečnik oko jedne svetlosne godine. Prsten je bio prisutan najmanje 200.000 godina pre nego što je zvezda eksplodirala. Bljesak ultraljubičaste svetlosti nastao prilikom eksplozije prenosi energiju na gasove prstena, terajući ga da svetli decenijama posle toga.
Od 1999. do 2013, podaci 'Chandre' su prikazali širenje prstena rendgenske emisije koji postojano postaje sve jači. Udarni talas od originalne eksplozije zagreva okolni gas koji okružuje supernovu, proizvodeći rendgensko zračenje.
Slike napravljene HST teleskopom između 1994. i 2016. prikazuju promene u sjaju prstena gasova oko zvezde koja je eksplodirala.
Astronomi su kombinovali posmatranja sa tri različite opservatorije da bi dobili sliku u boji i različitim talasnim težinama...
U poslednjih nekoliko godina, prsten je prestao da biva sve svetliji u rendgenskom svetlu. Od februara 2013. pa do poslednjih 'Chandrinih' opservacija, u septembru 2015. je analizirana ukupna količina rendgenskog zračenja niske energije i konstatovano je da je konstantna. Takođe je primećeno da je donji levi segment prstena počeo da bledi. Ta promena pokazuje da je udarni talas posle eksplozije prošao kroz prsten u regione manje gustog gasa. To označava kraj ere supernove 1987A.
Početkom 2012, astronomi su iskoristili ALMA[1]da bi posmatrali svetleće ostatke supernove, proučavajući kako polako nastaju velike količine nove prašine nastale od novih elemenata koji će ući u sastav budućih zvezda.
Astronomi takođe još uvek traže dokaz za postojanje crne rupe ili neutronske zvezde koja je preostala nakon eksplozije. Oni očekuju da otkriju mlazove neutrina iz takve zvezde[2]. Astronomi su prilično sigurni da se u takvim eksplozijama formiraju kompaktni objekti u centru kolabirajuće zvezde – ili crna rupa ili neutronska zvezda – ali teleskopi još uvek nisu otkrili ništa
[1]ALMA je zajednički projekat SAD, Japana, Kanade, Tajvana, J. Koreje i Čilea.
[2]Otprilike 3 sata pre nego što je supernova vizuelno detektovana, 13-sekundni talas neutrina je pogodio detektore u 3 opservatorije: Kamiokande IIje uhvatio 12 antineutrina, Baksan5 antineutrina, i IMB8 antineutrina. Iako obaj broj čestica izgleda ništavan, teoretičari kažu da čak 99% energije kolapsa zvezde otpada na zračenje neutrina!
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
