23. april. 2010.
Najveći top ikada napravljen na svetu bio je nemački „Gustav“, koji je firma za proizvodnju oružja „Friedrich Krupp A.G.“ napravila 1941. godine u Esenu. Držeći se stare porodične tradicije da teške topove nazivaju po članovima svoje familije[1], „Gustav“ je dobio ime prema osnivaču Krup porodice – Gustavu Krupu fon Bolenu i Halbahu.
U to vreme takvi topi su bili strateško oružje i bili su projektovani po direktnom naređenju Adolfa Hitlera, sa jasnim planom da unište Mažino liniju koja je štitila Francusku granicu. Vođen tim ciljem, Krupovi inženjeri su osmislili ogromni železnički top težak 1.345 tone i kalibra 800 mm, koji je posluživalo 500 ljudi a njima je komandovao zapovednik u rangu general-majora.
Postojala su dva tipa granata punjenih sa 1.360 kg bezdimnog baruta: visokoeksplozivne (HE) teške 4.800 kg, i specijalni projektili za uništavanje betonskih (AP) skloništa teški 7.100 kg. Krateri koje su pravile HE granate imali su prečnik i dubinu od 10 metara, dok su protivbetonske granate mogle da probiju čak 8 metara ojačanog betona ili čeličnu ploču debelu 1 metar! Maksimalni donet HE granata je bio 48 km a protivbetonskih projektila 38 km. Brzina granate na izlazu iz 32,5 metara duge cevi bila je 3.000 km/h (822 m/s).
Do 1939. godine bila su naručena tri topa. Zvaničim uvođenjem prvog topa u naoružanje lično je rukovodio sin čoveka po kome je top nazvan, Alfred Krup, koji je u proleće 1941. godine džinovski top predstavio Hitleru i Albertu Šperu (Ministru naoružanja) na vojnom poligonu u Hugenvaldu. Prema tradiciji, prvi top je porodica Krup poklonila Vermahtu, a drugi je naplatila 7 miliona maraka, što je u ono vreme bilo pravo bogatstvo.
Drugi top je nazvan „Dora“, prema ženi glavnog inženjera i projektanta (verovatno nikada nije pucao), a treći je dobio naziv „Langer Gustav“ („Dugački Gustav“), koji je imao kalibar 520 mm i cev od 43 m, ali nikada nije kompletiran.
Francuska je kapitulirla 1940. bez pomoći Gustava, pa je trebalo pronaći novu metu. Planovi da se „Schwerer Gustav“ („Teški Gustav“) upotrebi protiv britanskih tvrđava na Gibraltaru odbačeni su, jer je general Franko odbio da takav top puca sa španskog tla. Zato je tokom aprila 1942. Gustav premešten u sovjetski Savez, ispred utvrđene Sevastopoljske luke na Krimu. Pod teškom paljbom Gustava i druge artiljerije, tvrđave Staljin, Lenjin i Maksim Gorki potpuno su uništene. U Severnom zalivu, sa 9 granata je uništen sovjetski magacin municije, iako se nalazio 30 m ispod površine mora i bio zaštićen makar 10 m debelim zidovima. Tokom opsade Gustav je ispalio 48 salvi te je cev morala da bude zamenjena, jer je već tokom testiranja u fabrici bilo ispaljeno oko 250 granata, što je dovelo do oštećenja materijala. Pedantni Nemci su iskorišćenu cev vratili vozom u Krupove fabrike u Esen, na reciklažu.
Sevastopolj je pao 4. juna i top je demontiran i poslat ka severu Istočnog fonta, sa planom da učestvuje u rušenju Lenjingrada. Top je proveo zimu 1942/43. postavljen na oko 30 km od grada, ali je sam napad na grad otkazan. Uprkos mnogim tvrdnjama, nisam pronašao čvrste dokaze da je Gustav učestvovao u bombardovanju jevrejskog geta u Varšavi tokom 1944. godine, iako se tamo u gradskom vojnom muzeju nalazi jedna originalna granata.
Za to vreme Dora je bila postavljena na oko 15 km zapadno od Staljingrada, ali su uskoro Nemci morali da se povlače, zajedno sa svojim topom. U strahu da je Sovjeti ne zarobe, sami Nemci su u aprilu 1945. uništili Doru u blizini Oberlihtnaua. Američke trupe su otkrile ostatke ovog topa neposredno posle rata.
Baš negde u isto vreme 1945. godine, u strahu da ne padne neprijatelju u ruke i bude upotrebljen protiv njih, Nemci su uništili Gustava u šumi nekih 15 km od grada Auerbaha, što je bio konačni kraj priče o ovom džinovskom topu.
Treći top, koji nikada nije dovršen, trebalo je da ispaljuje dalekometne raketne projektile od 680 kg sa doletom od 180 km. Trebali su da bombarduju London, ali postrojenja su uništili piloti RAF-a u mnogobrojnim bombardovanjima Esena.
U vreme kada su izašli iz Krupovih fabrika, ovi topovi su koštali basnoslovnih 7 miliona ondašnjih Rajhsmaraka.
Ovo je najveći kalibar nekog topa u istoriji koji je učestvovao u borbama. Ovi topovi su izbacivali i najteže granate, teške preko 7 tona, koje su letele i do 50 km u daljinu.
Nisam siguran, ali mislim da su na ovoj slici prikazani američki vojnici koji su pronašli Gustava posle rata.
Za opsluživanje topa bilo je potrebno puno ljudi. Samo za njegovo montiranje trebalo je da 250 vojnika radi tri dana. Za zaštitu od napada aviona oko topa su bile i dve protivavionske baterije.
Ispaljivanje granata je zahtevalo veliku umešnost. Za jednu salvu je bilo potrebno između 30 i 45 minuta, što znači da je dnevno moglo biti ispaljeno samo 14 granata. Bilo je priča da će da bude isprobana i granata od 11 tona i kalibar od 1 metra, ali do toga nikada nije došlo.
Maksimalna elevacija cevi topa je bila 48 stepeni, Međutim, kada su ispaljivane protivbetonske granate, taj nagib je mogao da bude i mnogo veći, kao što se vidi na ovoj slici snimljenoj u SSSR-u 1942. godine.
Sa poslužiocima oružja uvek je išao i bataljon od 2.500 vojnika koji je bio zadužen za postavljanje šina. Svaki top je ležao na 4 specijalna vagona sa po 160 točkova.
[1] U Prvom sv. ratu najveći top težine 94 tone nazvan je „Debela Berta“,prema Kruppovoj supruzi Berti.