Bavljenje sportom na nekadašnji način. Zoran (levo) i kolega posle ronjenja na Jadranu.

Pre pedeset godina, avgusta 73-će, desilo se nešto veoma važno: Zoran Ivanović je otišao na Hvar! Nije se naravno radilo o kupanju i sunčanju, nego o astronomiji! Da bi razumeli zašto je to bio važan događaj, treba u mislima da zaplovimo u ta davna vremena …

U dvadesetom veku došlo je do silnog razvoja astrofizike, studije fizičke prirode nebeskih tela i procesa koji se u njima dešavaju. Dugofokusni refraktori Astronomske opservatorije na Zvezdari nisu bili pogodni za tu vrstu istraživanja a da i ne pominjemo kvalitet beogradskog neba. Zato je veliko uzbuđenje izazvala vest o osnivanju nove opservatorije na Hvaru! Kako stoji na zvaničnom sajtu te opservatorije,

„Hvarska opservatorija je osnovana 1972. godine kao zajednički poduhvat Savjeta za naučni rad SR Hrvatske i Astronomskog instituta Čehoslovačke akademije nauka Ondrejov. Finansijskim poslovima i korištenjem Opservatorije rukovodi suosnivač Geodetski fakultet Sveučilišta u Zagrebu.“

To je izgledalo kao odlična kombinacija. Jadranska lokacija sa velikim brojem vedrih noći, plus „veliki“ čehoslovački reflektor od 65 cm, plus iskustvo njihovih astronoma. San snova.

Svakoj opservatoriji su potrebni astronomi-rezidenti, pa je tako posle raspisanog konkursa u leto 73-će na Hvarsku opservatoriju primljen Zoran Ivanović (1947 – 1998), diplomirani astronom Beogradskog univerziteta.

Zoranu je tada bilo nepunih 26 godina ali je već imao ne samo potrebnu akademsku pripremu već i značajno praktično iskustvo. Kao srednjoškolac mašinske škole, sasvim slučajno u jedno prolećno veče 65-te, naišao je na novo otvorenu Narodnu opservatoriju. Kako je kasnije pisao, „a gore ,na terasi, raj. Profesor Danić i Jovan Grujić posmatraju Mesec i slušaju muziku sa magnetofona. Od tog trenutka sam počeo da ulazim u svet astronomije koja će postati moje životno opredeljenje.“

Prva veća javna manifestacija Narodne opservatorije bilo je posmatranje pomračenja Sunca maja 1966-te godine. Zoran Ivanović (levo) i kolege snimaju pomračenje kino kamerom montiranom na refraktor Otvej 100/1600 mm, tada montiranom na zapadnoj strani terase Narodne opservatorije.

Vrlo brzo Zoran je položio kurs za saradnike, kasnije je promovisan u takozvanog samostalnog saradnika, i postao je jedan od pouzdanih oslonaca profesora Danića u aktivnostima na Narodnoj opservatoriji. Tako je zaradio i dva nadimka: Manson, i Vitez.

Prvi nadimak mu je profesor Danić dao jer je kao i tada po zlu čuveni Čarls Manson Zoran imao talenat da animira mlađe članove. Imao je odgovor na svako pitanje. Kako kome treba učio ga je kako se vade logaritmi ili rešavaju integrali, po zahtevu držao je kratki kurs o sfernoj trigonometriji na nebeskoj sferi, objašnjavao popravke na lokalno zvezdano vreme ili na prvi kontakt pomračenja Sunca, diskutovao je principe optike, fizike i matematike, i to uvek uz polu-osmeh i neku šalu. Zato mu je profesor Danić dao i taj drugi nadimak, jer je u ophođenju sa drugima kao „riter“ imao svoj prirodan moralni kod.

Ubrzo je Zoran upisao astronomiju, diplomirao, i zaposlio se na tada snu snova studenata, Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari. Radio je na klasičnom 190/2578 mm refraktoru firme „Askania“, u grupi za određivanje apsolutnih položaja zvezda. Matematički nastrojen, sa entuzijazmom je uronio u analizu tada vrhunskih metoda za poboljšanje preciznosti ovih merenja.

Međutim, kako je Zoran isto kasnije napisao, „vreme provedeno na Narodnoj opservatoriji je najlepše u mome životu.“ Već početkom 73-će godine prelazi na tu ustanovu kao prvi zaposleni profesionalni astronom, sa planom da uskoro nasledi kao upravnik čilog ali ostarelog profesora Danića.

I tada je iznenada došlo do hvarske prilike! Koji entuzijasta ne bi prihvatio šansu da radi na astrofizičkim projektima, pod skoro uvek vedrim i tamnim nebom. Teleskop sa kojim je Zoran radio je i danas aktivan na Hvarskoj opservatoriji. To je klasični Kasegren reflektor  650/7280 mm, f/11. U to doba bio je opremljen vrhunskim instrumentom: foto električnim fotometrom za merenje sjaja zvezda koristeći standardne UBV filtere. Prvenstvena namena ovog teleskopa je bilo merenje sjaja promenljivih zvezda prema interesu i programima iskusnih čehoslovačkih astronoma. (Profesionalci nažalost „ne gledaju“ kroz teleskop, ili bar ne često.)

Zoran, sedamdesetih, u svojoj radnoj sobi.

Osnova takvog posmatračkog programa je precizna kalibracija fotometra, filtera,i teleskopa i merenje prozirnosti atmosfere iznad opservatorije i njenih varijacija. Tek tada je moguće izraziti sopstvena merenja kroz univerzalni sistem koji koriste svi astronomi, tako da posmatranja sa raznih opservatorija i u razna vremena mogu da se kombinuju i analiziraju, a odatle izvlače pouzdani zaključci o fizičkoj prirodi posmatranih promenljivih zvezda.  

Zoran je radio na tom programu nekoliko godina, uz zagrebačke i češke kolege. Pored toga, kao često jedinoj stručnoj osobi prisutnoj na opservatoriji, padao mu je u dužnost i nadzor nad pomoćnim osobljem, građevinskim, i drugim radovima koji su se još odvijali. To je otprilike izgledalo ovako. Neko od radnika bi zakucao ujutro da probudi „druga astronoma“ za uputstva šta treba da se uradi tog dana. Zoran, koji je spavao „naturalno“, bi izašao ogrnut samo čaršavom kao apostol, mrzovoljno izdao uputstva, pa se vratio da spava.

Bilo je i ozbiljnijih ne-astronomski aktivnosti, kao učestvovanje u gašenju požara koji su se tih leta događali po Dalmaciji, i bar jednom prilikom opasno približili opservatoriji. U celini je voleo taj život. Međugradski telefonski razgovori, pogotovo sa ostrva, bili su tada malo ozbiljnija operacija. Zoran bi se vedro javio prijateljima u Beogradu sa, „alo jel se čuje, ovde duva?!“.  (Hvarska opservatorija je u tvrđavi na brdu iznad grada.) Stanovao je na opservatoriji, išao u šetnje po gradu ili brdima, čak je i predavao u hvarskoj gimnaziji. Fotometrijski program čiji početak je pomogao pre pola veka, i dan danas predstavlja jednu od glavnih aktivnosti Hvarske opservatorije.

Refraktor od 65 cm u akciji. Profesor Jelena Milogradov Turin sa Katedre za astronomiju u Beogradu i student, u proleće 1978.,  u toku jedne od tada redovnih godišnjih vežbi beogradskih studenata astronomije na Hvarskoj opservatoriji. Zorana je tada na mestu domaćina već zamenio Krešimir Pavlovski.

Po povratku u Beograd Zoran je zatvorio krug. Opet je sarađivao sa kolegama na Astronomskoj opservatoriji na Zvezdari, ovog puta u analizi solarnih spektroskopskih merenja, a pokazao se i kao izuzetan profesor fizike u 9. beogradskoj gimnaziji, „Mihajlo Petrović Alas.“ Đacima je objašnjavao da se on bavi mnogim stvarima a škola mu je hobi, jer voli da muči decu. A đaci su njega zapamtili kao kompetentnog, inspirativnog nastavnika i velikog drugara. Baš kao nekad na Narodnoj opservatoriji.

(Zahvalnost Gordani Božić Ivanović na 1. i 3. slici iz porodične arhive.)