NASA servisira najveći program istraživanja planeta, na ogromnoj udaljenosti od ostalih kosmičkih agencija. Zapravo, mogli bismo gotovo reći da ako je NASA poslednjih decenija u nečemu briljirala, to je upravo na tom polju, gde je uspela da nas natera da živimo pravo zlatno doba u proučavanju Sunčevog sistema. Šta nas čeka u narednim godinama? Pa, jedna reč koja dobro sumira situaciju jeste kontinuitet. Tokom sledećih pet godina Nasin planetni naučni odeljak imaće prosečni godišnji budžet od $2,8 milijardi, što ga čini naučnim odeljkom sa daleko najvećim budžetom u Nasi[1] (seti se da i drugi naučni programi, poput astrofizike ili misija za osmatranje Zemlje, imaju svoje odeljke unutar agencije; osim toga, program misija sa posadom je onaj koji je do sada svake godine dobijao najveći udeo u budžetu). Uprkos svemu, postoje tačke koje treba poboljšati i druge koje su zabrinjavajuće.
Svakih 26 meseci Mars se tako postavi da se posmatran sa Zemlje nalazi tačno nasuprot Suncu. Takav položaj se zove opozicija (tj. opozicija Marsa prema Suncu) i to je odličan položaj za posmatranje nebeskih tela. Kada je u opoziciji telo izlazi na noćnom nebu uveče, a zalazi ujutro, tj. preko cele noći je sa nama. Kada je u takvom položaju onda nam je i vrlo blizu. Sem toga u opoziciji dati objekat se penje visoko na nebu pa ga posmatramo kroz tanje slojeve atmosfere.
Mala loptasta kapsula visila je s padobrana na nebu kazahstanske stepe. Gledajući je, bilo je gotovo nemoguće zamisliti da je pre samo nekoliko minuta proletela kroz gornje slojeve Zemljine atmosfere ogromnom brzinom od 11 km/s. Zahvaljujući svojoj putanji, kapsula se brzo zaustavila, podvrgnuvši se brutalnom usporavanju od preko 300 g od kojeg bi svako ljudsko biće bilo pretvoreno u gulaš. Ali unutra nisu bili kosmonauti. Njihovo mesto je zauzimao 101 gram prašine i peska koji su poticali ni manje ni više nego sa Meseca. Bio je 24. septembar 1970. kada je u 08:26 po lokalnom kapsula sa svojim vanzemaljskim teretom dotakne tlo, oko 80 kilometara jugoistočno od grada Džezkazgana u Kazahstanu.
Ovo su neki ljudski limiti. Kolika je najniža telesna temperatura koju je čovek preživeo, koliko je visok najviši čovek, koliko je iko bio najduže budan, koliki je najviši IQ, koliko je iko najduže živeo bez vode...
U svemiru se sve okreće (osim samog svemira), i galaksije i zvezde i sve ostalo. Za život na Zemlji to je blagotvorno jer u tom njenom obrtanju Sunce periodično osvetljava i greje celu njenu površinu. I to je tako od kako je Zemlja nastala pre više od 4,5 milijarde godina, mada se brzina rotiranja vremenom menjala. A tako će se nastaviti i u budućnosti sve dok naša planeta bude postojala. Ali otkud to okretanje?
...A onda sam jednog dana, sasvim slučajno, tražeći na netu zanimljiv podatak kako se Mars vidi sa Dejmosa i Fobosa, naletim na jedan sajt koji je nudio taj podatak. Iznenadim se jer to nisam mogao nigde da pronađem. Kliknem i – predamnom se otvori Aladinova pećina!
КАК МЫ УМРЕМ НА МАРСЕ? [Школа космического выживания]
Iz daljine Mars izgleda privlačno, ali iz neposredne bilzine posmatran on gubi svoj šarm. Mars je ledena pustinja. Njegova površina je gruba i opasna. Mars nema magnetno polje, ni ozonski omotač i živa bića na Marsu bila bi izložena smrtonosnom kosmičkom zračenju.
KOJI TELESKOP DA KUPIM?
