8. januar

>>   Najpoznatiji, a svakako i najpopularniji teretski fizičar i kosmolog sveta, Stiven Hoking, danas slavi svoj sedamdeseti rođendan (rođen je 8, januara 1942.). Tim povodom britanski naučni establišment odao je veliko priznanje slvanom naučniku okupivši se na svačanosti koja je povodom njegovog rođendana organizovana u Kembridžu. O Hokingovom četiri decenije dugom, plodnom naučnom radu koji obuhvata široki, zapravo najveći vremenski raspon, od nastanka do kraja univerzuma, govorili su i govore njegove istaknute kolege.

Mnogi, međutim, smatraju da druga Hokingova borba, borba za život i preživaljavanje, zaslužuje i veću pažnju i divljenje nego njegovi naučni rezultati. Jer je Hokingov briljatnan um zarobljen u krhkom i bolesnom telu već čitaivih pet decenije. U 21. godini Hokinga je zahvatila bolest motoričkih neurona koja većinu obolelih ubija za dve do tri godine. Hoking sa tom bolešću živi pet decenija. I ne samo da živi nego živi veoma uspešno i u privatnom i u javnom životu. Ženio se dva puta, otac je troje dece i proslavljeni je naučnik čitavog sveta. Široj javnosti je poznat po veoma popularnoj knjizi „Kratka istorija vremena“ koja je objavljena 1988. a do danas je prodata u deset miliona primraka. Leteo je do granice kosmosa, osetio bestežinsko stanje, održao bezbroj predavanja širom sveta. Njegova pojava bilo gde u svetu izaziva veliku pažnju i uzbuđenje. Između ostalog gostovao je i u jednoj epizodi o Homeru Simpsonu.

I sve to sa bolešću koja stalno napreduje i sve više razara njegov organizam. Prvo je, još u studentskim danama, počela da mu se gasi motorika nogu te je vremenom igubio moć hodanja. Zatim je bolest napala mišiće koji kontrolišu gornji deo tela da bi potom izgubio i moć govora.

Danas je sasvim nepokretan te nema ni nagon gutanja, a i samo disanje mu je otežano. Zato se nalazi pod stalnim nadozorm tri medicinske sestre koje bdiju nad njim 24 časa dnevno. Kako nema refleks gutanja one ga hrane tako što na silu guraju hranu niz njegovo grlo.

Ipak, ipored svega, zadivljuje Hokingov vedar duh i njegov optimizam. U knjizi „Crne rupe i bebe vaseljene“ on, govoreći i o svom životu i bolesti, na jednom mestu kaže: „Bolujem od motoričke neuronske bolsti praktično ceo svoj odrasli život. Ona me, međutim, nije osujetila u tome da imam veoma privlačnu porodicu i da budem uspešan u svom poslu. Ovo pre svega zahvaljujući pomoći koju mi pružaju supruga, deca i veliki broj drugih ljudi i oranizacija. Imao sam sreće što mi je tok bolesti napredovao sporije nego što je inače slučaj. To pokazuje da čovek ne sme da izgubi nadu.“