Kao neko ko za sebe može tvrditi da je “nostalgičar za otvorenim prostorom”, za skorašnji izlet na Carsku Baru, u blizini Zrenjanina, u organizaciji projekta VOBANISTA, a na koji sam imao čast i zadovoljstvo da budem pozvan, očekivao sam da će biti divna prilika da uživam u meni dragim lepotama Vojvođanskog predela koji nisam do sada iskustveno upoznao. U tom smislu, moja očekivanja su se ispunila, ali određena saznanja do kojih sam baš tada došao, probudila su u meni buru razmišljanja, koja pokušavam da saberem i sublimiram ovim komentarom...

Iako obožavam astronomiju, odavno se sve više i intenzivnije trudim da uživam u „najlepšoj planeti“ sunčevog sistema u raznim formama i vidovima, i bar 30 + godina trudim se da svaki slobodan trenutak, pa i više od toga, provedem u prirodi, bilo da je u pitanju pecanje (nekada), šetnja, vožnja bicikla, plivanje a odskora i veslanje Dunavom, astronomija (teleskop, dvogled, pogled slobodnim okom), biologija (mikroskop) geografija (fotografija pejzaža), i slično, tako da sam, odlazeći na ovaj izlet znao koji tip vizuelnih doživljaja me tamo očekuje, i unapred mu se sladio .

Foto: Miloš Gagić

Da bi bilo jasno i onom ko nije tumarao ovim delom naše planete, Carska Bara je prirodni rezervat pod zaštitom države u kojem nije dozvoljena nikakva intervencija i „upliv“ čoveka osim da je zaštiti. Dakle nema izgradnje, seče šuma, poljoprivrede, otpadnih voda, niti bilo kakve „upotrebe hemije“ u samom rezervatu i najbližem okruženju, i cilj je da priroda sama vodi računa o sebi, a čovek je predviđen samo da joj u tome pomogne... Bara se nalazi u blizini velikog Ribnjaka u Ečkoj, koji je veoma bitno stanište ptica selica i izuzetno je značajan za biodiverzitet ovog bdela Evrope a i šire.

Ono što je u svemu tome, na mene ostavilo dominantan utisak, jeste uvodno izlaganje domaćina rezervata (kojem na žalost nisam zapamtio ime) i par njegovih rečenica, koje su doprinele da doživim „tehnički nokaut na nogama“ pod vedrim nebom, i pre nego što je obilazak Carske Bare i počeo...

„Obratite pažnju, nema komaraca... Žabe jedu larve komaraca a vilini konjici kojih ima OSAMNAEST vrsta, jedu komarce kada se izlegu iz larvi i polete, ovde je zatvoren lanac ishrane.“ reče domaćin a ja ostadoh bez teksta ...

Da mi je neko pre toga, kao starom Dunavskom pecarošu sa iskustvom od gotovo 50 godina staža piljenja u plovak, rekao da na Carskoj Bari, kao zaštićenom parku prirode, na kraju leta, NEMA KOMARACA, to bi izgledalo tako neverovatno, kao da me ubeđuje da se kladim na pobedu FK Mladosti sa Novosadskog Novog Naselja protiv Real Madrida u utakmici za klupskog prvaka sveta... Tim više što ih u mom novosadskom okruženju komaraca je ovog leta bilo previše...

Ja sam u tom momentu mentalno završio izlet, jer su svi naknadno opaženi vizuelni efekti prelepe prirode ostali po strani ovog, za mene neverovatnog saznanja i lavine razmišljanja koje je usledilo tim povodom...

Do kraja izleta, samo mi je na umu bila, tim rečima domaćina, izazvana poražavajuća spoznaja o tome koliko je čovek svojom pojavom ugrozio opstanak mnoštva drugih vrsta.. 

Setih se da mi je pre desetak godina, jedan poznanik koji se bavi poljoprivrednom, na moju priču da obožavam voziti bicikl u proleće, tumarajući bez posebnog cilja, letnjim, što će reći zemljanim putevima kroz atare (polja), ozbiljnim glasom rekao: „nije ti to pametno, ima puno hemije u poljima udisaćeš svašta“ .... Ja sam to olako tada shvatio, ali definitivno hemikalije iz poljoprivrede ulaze kroz koren u biljke, pa ih pojedemo, kada padne kiša upija je zemljište, pa uđe u podzemne vode ili vodotokove... Naša planeta je zatvoren sistem, i što neko reče, trepet krila leptira u Indoneziji možda izaziva tornado u Americi...  

Ne sećam se kada sam poslednji put video jato vrabaca, ili čuo kreket žaba u letnje večeri, pre i posle nepogode ili obične kiše . Do pre osam godina, sa poljane na kraju grada gde živim, mogao sam teleskopom posmatrati i komete... a sada samo stambene zgrade i ulično osvetljenje koje trapavo, ali uporno pokušava da svetlosno komunicira sa Andromedom ...

Kada sam bio klinac, a i mnogo kasnije, sve do skoro, leti me je uspavljivao kreket žaba iz kanala udaljenog par stotina metara od moje kuće, na rubu tadašnjeg Novog Sada, koji je služio regulaciji podzemnih voda. Ni tog kanala, a ni žaba više nema, i ne samo tu, na žalost... Ne čuje se više ni cvrkut ptica. Ne pamtim kada sam poslednji put čuo kreket žaba... Postajemo sve usamljeniji na najlepšoj planeti Sunčevog sistema, ali svojom krivicom, iako sa odlaskom svih tih nestalih, pticom Dodo, belim nosorozima, pandama, koalama, žabama gatalinkama, kitovima, delfinima, tigrovima, lavovima i polarnim medvedima, koralnim grebenima, zaista gubimo i deo sebe, a da toga nismo svesni. Jer, to su sve naši, naoko daleki, ali biološki veoma bliski rođaci koje smo nenamerno, ali i krajnje nepažljivo, svojom gordošću i bahatim antropocentrizmom, definitivno uništili ili smo na sigurnom putu da to učinimo, ne shvatajući da sečemo granu prirode na kojoj i sami sedimo...

Nisam kompetentan da donosim zaključke da li je sadašnji, preovlađujući put ka virtualnosti svega postojećeg i težnja ka veštačkoj inteligenciji istovremeno i evolucija, sa posledicama naglog odumiranja mnogih prirodnih vrsta, samo jedno od mnogih globalnih masovnih izumiranja poznatih u nauci, ali posmatrajući iz sopstvenog ugla, bojim se da je bolno istinita Drejkova formula u kojoj je jedna od nepoznatih, vek trajanja civilizacija koje poseduju razum, pre nego što unište sebe... i da smo mi na opasnom putu bez povratka da sami sebe uskoro eliminišemo iz univerzuma...

Realno, ljudska civilizacija, bar ona koju mi znamo, gledajući u periodu poznate tj. „pisane istorije“, nije imala opasnijeg protivnika od same sebe. Nikakve globalne kataklizme, tipa erupcija supervulkana, udara kometa / asteroida, gama bljesak, eksplozija supernove u dovoljnoj blizini, ili slično, nisu se, na svu našu sreću odigrale u bliskoj geološkoj prošlosti da bi ugrozile naš put... da li ka sopstvenom istrebljenju ? Bojim se da smo dovoljni sami sebi da se uništimo.. 

Jer, kako reče engleski pesnik Džon Don (citiran u uvodu knjige E. Hemingveja „ Za kim Zvona zvone“): „ ni jedan čovek nije ostrvo sam po sebi...gubitak svakog bića umanjuje mene, .... i zato ne pitaj za kim zvona zvone... zvone za tobom“... 

Bojim se da zvone, ali ih mi izgleda ne čujemo...Još s

Foto: Miloš Gagić

Izlet na Carsku baru