Kako su lepo planine na jugu Srbije. Takva lepota retko se u svetu viđa.

Ukratko bilo je to ovako. Još prošlog meseca dobili smo mi, novosadsko društvo ljubitelja astronomije, nekoliko puta ponovljen poziv da napravimo performans u Novom Pazaru. I tako se mi u prošlu subotu otisnemo sa dvoja kola na put. A put je baš bio lep, naročito tamo ispod Šumadije gde se u uskim kanjonima planine strmoglavo uzdižu iznad asfalta skroz do nebesa. Oblaci su nas sve vreme pratili, još iz Novog Sada, ali to je tako kud god smo u zadnje vreme putovali. Svi već otvoreno sumnjamo da to ima neke veze sa našim Dušanom i da on nekako izaziva loše vreme mada to on neće da prizna. A onda je počela i kiša da pada pa smo se pitali koliko uopšte ima smisla to što smo na ovaj put poneli teleskop za posmatranje Sunca. 

Zapravo ceo put je bio pomalo čudan jer se ispostavilo da mi zapravo ne idemo baš u Novi Pazar nego u selo Vojniće, za koje u Vikipediji piše da u njemu živi 86 odraslih ljudi u 30 domaćinstava. Ovi podaci u meni su izazvali sliku trošnih starih kuća i čopor vukova koji noću navaljuju na torove, dok besni ovčari reže i kolju se sa napastima. Ko zna, pomislio sam, možda noću i ale, karakonžule i druga nečastiva bića tamo caruju. Ali ispalo je drukčije. Sasvim drukčije. Nije bilo nikakvih vukova i ala, a kuće su bile moderne, komforne i vrlo lepe. Pogled iz njih na okolinu bio je u najmanju ruku očaravajući, a zrak svež da je milina bilo disati. Sem toga to nije bilo selo već turističko naselje sa lepim bungalovima – apartmanima za goste. Kuća u koju smo pozvani već je postala poznata po organizovanju kulturnih programa kakvi su slikarske izložbe, pesničke večeri, promocije knjiga, tribine i razgovori. 

Kod nas se sela i naselja nalaze pored gradova, a tamo ispod Dunava ona su iznad gradova tako da smo Novi Pazar gledali sa visine od 720 metara, ako nekog interesuje. 

Zavela me rečenica, raspisao sam se pa već i ne znam da li sam pomenuo koliko su planine tu na jugu lepe. Na njihovim obroncima zelene se livade, a svuda okolo su listopadne šume. U daljini vidi se Kopaonik. Mora da je i zimi ovde naročito lepo.

Neca	Ljilja

Naši domaćini Neca Nermin i Ljilja Popović još nas s vrata nude posluženjem. Kažu, „Dobrodošli, saće ručak, šta ćete da popijete?“. Imaju divnu, prostranu i udobnu kuću. Dvorište sa kratko ošišanom travom i diskretno raspoređenim sezonskim cvećem. 

Naš ručak čekao nas je 50 metara dalje, jer, imali smo još jedne domaćine: Lazara i Miru Biševac. Pitaju nas šta ćemo da popijemo, jer ručak samo što nije. Nije vredelo raspravljati se s njima. O ručku ću reći samo to da je bio moćan, bogat, ukusan i vrlo opasan za sve nas koji imamo viška u struku. Ali, stegao sam zube i ponavljao u sebi: izdržaću, izdržaću! 

Malo pre tri sata poče da dolazi publika. Svi kao da su u operu došli: dobro obučeni, prijatni, sa produhovljenim licima i jednostavno, lepi ljudi. Da, baš tako.

A onda je iskrsao problem, jer u kući nije bilo video projektora, a kada su domaćini nekako iz grada nabavili jedan, on nije hteo se upari sa računarom. Badava je profesor Dušan čačkao, molio, kumio, zatim i direktno pretio – ništa nije pomoglo. Tako je ostalo da publici pokazujemo slike samo preko monitora računara. I to bi bilo solidno rešenje da smo se nalazili negde u mračnoj prostoriji gde jako dnevno svetlo dvorišta ne smeta i ne zasenjuje sliku na monitoru. Ali šta da se radi. Publika je bila dostojanstvena, puna razumevanja, ništa nam nije prigovorila i samo se bi poneko blago nasmešio. 

Ja sam dobio zadatak da pričam o Sunčevom sistemu. To je baš lepa tema koja me je inspirisala te sam se uživeo u ulozi predavača. Pričao sam o malenom Merkuru, vreloj Veneri, prelepoj Zemlji i misterioznom Marsu. Proveo sam publiku kroz asteroidni pojas, obišao Jupiter, bacio pogled na njegovu moćnu Crvenu pegu, došao do Saturna i one čuvene fotografije na kojoj se sa razdaljine od milijardu i po kilometara vidi tačkica, naša prelepa planetica – kad je došao Dušan i svu magiju putovanja srušio. Šapnuo mi da sam dosta, čak previše pričao i da je red da završim putovanje. I šta sam mogao: dok se kraj Sunčevog sistema gubio daleko u bespuću svemira, uključio sam worp pogon i nadsvetlosnom brzinom nekako stigao do Ortovog oblaka. Zbog ovog naglog prekidanja predavanja iz čiste osvete neću ovom prilikom ništa o Dušanovom predavanju posvećenom astronomskim instrumentima reći. Pa nek drugi put pazi.

Nebesa su nas utom konačno pomilovala i oblaci su se razišli, taman toliko da nam u punom sjaju prikažu predivan krajolik u novom svetlu, a i da pogledamo Sunce kroz solarni teleskop. Tako je ispalo da je dobro što smo ga poneli.

I dobro, bilo je i dalje sve vrlo fino, prijatno i otmeno, pa se i naša priča razvukla duboku u noć itd. ali hoću da naglasim nešto drugo. To drugo se dogodilo sledećeg dana.

A to je bilo ovako. Posle obilnog doručka spakovao nas domaćin Neca u kola i odveo u razgledanje okoline. Tako smo stigli u manastir Đurđevi stupovi koji je podignut još pre Turaka, pre devet vekova u neko sasvim drugo vreme, a koji je danas pod zaštitom Uneska. I koji je maestralno naružen nekim neveštim dodacima te se na pojedinim mestima vide metalni sanduci za električnu energiju, zatim moderan, uglancan ragastov vrata koji totalno, ali totalno odudara od svega postojećeg u manastiru i okolini. To je izgledalo otprilike kao kada u kafani pevačica sa pirsigom na pupku peva izvornu narodnu pesmu. Ne ide nikako. 

Zatim smo otišli u manastir Sopoćani, koji je takođe ubeležen u svetsku baštinu Uneska, da vidimo na daleko čuvene freske. Pomislio sam, da manastir nije pod zaštitom verovatno bi se našao neki genije da celu crkvu omala. 

Priznajem da je skoro nepristojno o ova dva manastira napisati samo ovih nekoliko rečenica, ali tekst se već odužio preko mere pa ću samo preporučiti: idite tamo i sami posetite ove srednjovekovne dragulje Balkana i čitavog sveta.

Onda smo krenuli kući i posle pet sati kod Beograda smo izašli iz planinskog dela zemlje i uplovili u naše ravničarske krajeve. Nakon onih uzbudljivih planina, krivudavih puteva, veličanstvene prirode, pukao nam je pogled skroz, skroz do samog kraja sveta i nama srce zaigra. A dok smo prilazili Novom Sadu, Jaroslav tiho reče: 

- Ipak ja volim ovu ravnicu više od svega. Zar nije lepa!

P.S. Na ovom putovanju bili su sa NS PMF, Sofija Forkapić, Jovana Knežević i Dušan Mrđa koji bio i vođa puta. Iz NS astronomskih društava bili su Miloš Gagić, Jaroslav Grnja i ja, Saša Zorkić. 

POGLEDAJTE CEO ALBUM FOTOGRAFIJA (93 fotografije)