Pre 10 godina, 11. marta, u Japanu se dogodila katastrofa. Snažan zemljotres u moru izazvao je snažan cunami, a ovaj je izazvao seriju nukleanih nesreća u nuklearnoj elektrani Fukušima. O tim događajima za štampani časopis Astronomija pisao je Dragan Salak koji je u to vreme bio na studijama u Japanu i pripremao se za doktorat... Evo kako je on doživeo tu nesreću. 

PRVIH DANA SU I PRODAVNICE BILE SKORO PRAZNE JER SU MNOGI PROIZVOĐAČI I SNABDEVAČI U OVOJ I OKOLNIM PREFEKTURAMA PRETRPELI ŠTETU, A U VEĆEM DELU GRADA NIJE BILO NI VODE.

Prošlo je tačno mesec dana od razornog zemljotresa koji je 11. marta 2011. godine obeležio najveću prirodnu katastrofu u zabeleženoj istoriji Japana. Sedeo sam za svojim stolom u kabinetu na fakultetu i prelistavao dokumente koji su mi stigli povodom upisa na doktorske studije. U mislima su mi bile ideje i mogućnosti koje mi otvara boravak na univerzitetu u Cukubi i u istoimenom gradu; ovde sam već dve ipo godine i za to vreme uspešno sam završio master studije na fizici i upisao doktorske. U februaru sam odbranio diplomski, a za kraj marta je bila zakazana dodela diploma. Međutim, nije održana iz bezbednosnih razloga. Razmišljao sam o aktivnostima u predstojećem periodu koji će odlučiti moj životni pravac. Ostajem u istoj laboratoriji, a studije u naredne tri godine mi je omogućila japanska vlada, čiju stipendiju primam zajedno sa još stotinak stranih studenata u Cukubi i mnogo drugih širom zemlje. Jedina briga je, pomislio sam, nuklearka u Fukušimi koja se nalazi manje od 200 kilometara odavde. 

Prelistavao sam neki informator o studentskim udruženjima i klubovima kada se oko 17:20 dogodio zemljotres. Posle onog 11. marta osećate se kao da nikakvo ljuljanje tla više ne može da vas iznenadi. U martu smo imali na stotine zemljotresa, a u prvih desetak dana od glavnog prozori su se bučno tresli na svakih dvadesetak minuta, pri čemu je svaki peti potres bio dovoljan da nas navede na pomisao o izlasku na ulicu. Prvih dana su i prodavnice bile skoro prazne jer su mnogi proizvođači i snabdevači u ovoj i okolnim prefekturama pretrpeli štetu, a u većem delu grada nije bilo ni vode. Snabdevanje je omogućavano zahvaljujući jednoj cisterni ispred koje su se stvarali redovi građana s balonima za vodu. Redovi su bili i ispred retkih supermarketa u kojima je bilo nešto više hrane, a na bulevarima se moglo videti na stotinu automobila koji čekaju na red ispred benzinske pumpe. 

Zvuči odnekud poznato? 

Zadivljujuće je, međutim, to što nigde nisam čuo povišen glas niti kukanje, nisam video svađu ili otimačinu... Nigde u zemlji nije zabeležen porast kriminala. 

LJULJANJE NIJE POČELO POSTEPENO NEGO KAO DA JE ZGRADU ZADESIO NEKI TUP UDARAC 

Tako je bilo u martu ali se sada život uglavnom normalizovao. Barem u Cukubi. Ali, gle, zemljotres u 17:20 nije bio kao i ostali poslednjih dana. Ljuljanje nije počelo postepeno nego kao da je zgradu zadesio neki tup udarac nakon čega je ljuljanje počelo da se pojačava. U tom trenutku je bio još jedan student u blizini i istovremeno smo konstatovali da je ovo jedan od „onih“. Nagli početak je znak da je epicentar blizu, za razliku od postepenog pojačavanja što znači da je daleko (11. marta je bilo postepeno). Ovo nije mišljenje stručnjaka. Obično životno iskustvo u Japanu me je naučilo da ih razumem. Nije prošlo dugo i tlo se postepeno smirilo. Čim smo razmenili nekoliko reči utisaka počeo je novi potres. Zidovi, prozori, vrata, stolovi, kn- jige – sve se ljuljalo naizgled u nasumičnim pravcima koji su se brzo smenjivali. „Izađimo ispred!“ – rekao sam kolegi, prisećajući se da je i veliki potres 11. marta počeo jednim „slabim“ iza kog bi usledilo zastrašujuće ljuljanje tla. Tog 11. marta sam bio na četvrtom spratu u svojoj sobi u studentskom domu, a ovog 11. aprila smo bili na trećem u zgradi instituta. Pohitali smo ka hodniku i proučavali stanje. Sve je trajalo oko dva minuta i tlo se smirilo. Kolega je potom odlučio da ode kući, a sat vremena kasnije sam to učinio i ja. 

Tog dana više nije bilo silovitih zemljotresa, ali se u narednih nekoliko sati, prema podacima japanske meteorološke agencije, ljuljanje osetilo preko sedamdeset puta. Epicentri nekoliko najjačih su bili u prefekturi Fukušima, istoj onoj gde se nalazi oštećena nuklearka Fukušima Dai-ići, a na TV su javili da se utvrđuje da li ima novonast- ale štete. Kažu da nema promene. 

Kada sam prvi put došao u Japan 2008. godine nije prošlo ni nedelju dana i već sam primetio da su zemljotresi bukvalno svakodnevna po- java. U zavinosti od oblasti učestalost i jačina se razlikuju, ali ne posto- ji mesto za koje se može reći da je sigurno. Ako ste na obali (a Japan je ostrvska zemlja) može da vas zadesi smrtonosna poplava od cunamija; ako ste na planinama – pa, od zemljotresa se ne može pobeći, a to su potvrdila i smrtonosna klizišta koja su posledica nedavnog zemljotre- sa na severu planinske prefekture Nagano. Međutim, primetio sam da su građevine napravljene tako da većina njih može da izdrži zemljo- tres devete magnitude. I zaista, od potresa koji su počeli 11. marta samo mali broj kuća je doživeo kolaps. Ono što je prouzrokovalo oko 99% materijalne štete bio je cunami – na nekim mestima i preko 15 metara visok morski talas koji je silovito zapljusnuo oko 500 kilomet- ara dugu istočnu obalu ostrva Honšu. Dodajući na sve ovo, od 12. marta smo svedoci i „novog Černobila“. Kao da uništenje od cunamija nije bilo dovoljno, eksplozije vodonika u reaktorima nedugo pošto je nuklearka Fukušima Dai-ići ostala bez struje izazvale su najviše straha do sad. Studentski dom se svakim danom sve više praznio. Jedan momak iz Francuske, koga sam upoznao prvog dana krize, je odleteo kući posle samo tri dana u strahu od radioaktivnog oblaka. Na televiz- iji smo gledali o prebukiranom aerodromu Narita i strancima koji noć provode u aerodromskoj čekaonici nadajući se samo da uhvate neki let po bilo kojoj ceni i zbrišu. Naši mediji su javili da je Piksi otišao kući, navodno, jer su svi strani treneri i fudbaleri učinili isto. Čak i na fejsbuku su se pojavljivale poruke stranih studenata iz Cukube koje poznajem a u kojima je stajalo „evo me na aerodromu“, ili „otišao u Kjušu“ (ostrvo na sasvim drugom kraju Japana), „stigao u Australiju“, itd. Za to vreme u domu još uvek nije bilo vode, a iz sata u sat su saopštavane vesti iz nuklearke. U toku je bila borba između hlađenja i pregrejavanja reaktora. I pored učestalog izveštavanja o situaciji u Fukušimi, informacije nisu bile dovoljno precizne, ni uverljive. Desile su se eksplozije za koje tehničari misle da su prouzrokovane tim i tim, pri čemu ni instrumenti koji mere radioaktivnost i druge fizičke para- metre u elektrani nisu radili jer nije bilo struje. 

Dva dana nakon što je došlo do eksplozije u zgradi reaktora 3 u Fukušimi, za koju se opet mislilo ili verovalo da nije probila kontejnment u kom je nuklearno gorivo, što, složićete se, nije dovoljno da se spava mirnim snom, odlučio sam da privremeno napustim zapusteli univerzitet i pređem kod prijatelja u Tokio. Cukuba je oko 180, a Tokio oko 250 km od Fukušime što i nije neka razlika, ali barem je bilo vode, a i u prodavnicama je bilo mnogo više robe. Osim što su ljudi imali zabrinut izraz lica, a mnogi su nosili maske preko usta i nosa, u Tokiju se život odvijao normalno. Naravno, išlo se na posao, i ovde bih hteo da napomenem da to nije zato što su Japanci odvažni samuraji nego zato što bi zemlja pala u totalni haos ako bi proizvodnja stala, dobili biste otkaz (kao i svuda) ako ne idete na posao, a nivo radijacije nije bio toliko povišen da bude razloga za paniku. 

Nestanak struje i vode u stotinama kilometara dugom priobalnom pojasu Japana posle 11. marta neminovno je doveo do ogromnog pada proizvodnje u tom delu zemlje. A to znači i manje hrane u prodavni- cama, jer, kako praviti hranu bez struje i vode u jednoj mnogoljudnoj industrijskoj zemlji? Veliki problem je predstavljao i kolaps u trans- portu koji je bio preorijentisan ka najugroženijim krajevima. Rafovi su se 90% ispraznili u jednom danu, tako da sam 13. marta bio u situaciji da kupim čokoladu za ručak. Srećom, u studentskom domu su nam svakog dana delili flaširanu vodu i onigiri (grudvu kuvanog pirinča koja je po tradiciji i energetskoj vrednosti analog sendviča kod nas), pa nije bilo razloga za paniku, ali šta je sa običnim građanima? Resto- rani nisu radili, a u prodavnicama ste mogli da kupite samo poneke grisine, čokoladice, alkoholna pića. Kupio sam poslednji kikiriki i gumene bombone. 

Ne mogu da se otrgnem utisku da je Japan mnogim strancima iz- gledao kao zemlja u kojoj sve savršeno funkcioniše. Vozovi ne kasne, plate ne kasne, prodavnice su uvek prepune robe a mnoge su otvorene 24 časa. Upravo situacija u kojoj su mnoge stvari odjednom prestale da budu savršene izazvala je veću paniku (među strancima) nego što to realnost diktira. 

Posle četiri dana u Tokiju sam u želji da se odmorim od ove situacije i umirim zabrinutost kod kuće otišao na pet dana u Osaku, u zapadni Japan, u kojoj nije bilo ni traga krize. Odatle sam otišao u Nagano, putujući ukupno 11 sati noćnim autobusom i vozovima, gde sam vršio astronomska posmatranja u radio-opservatoriji Nobejama. Bio je to projekat za koji sam dobio fiksno posmatračko vreme mnogo pre zemljotresa, a pošto veliki radio-teleskop od 45 metara srećom nije pretrpeo štetu, nije bilo razloga da ne obavim posao. U Naganu je sve bilo normalno – i nivo radijacije, i snabdevanje vodom, a i prodavnice su izgledale i radile kao obično. 

Krajem marta, posle dve nedelje odsustva, vratio sam se u Cuku- bu. Život se normalizovao na svim nivoima, a od aprila je počela i nova školska godina. Neki strani studenti su se vratili (ali ne svi), i trudimo se da nastavimo sa normalnim životom. Zemljotresi se još uvek javljaju svaki dan (na dan kada ovo pišem, 12. aprila) ali sve ih je manje i slabijeg su intenziteta. Povremeno naiđe neki jači, ali do sada nije bilo dodatnih havarija na popravljenim elektro- i vodovodskim sistemima. Osim toga, nijednom nismo imali prekid funkcionisanja mobilnih telefona od početka krize. U prva dva dana mi je upravo mo- bilni bio jedini izvor informacija jer nije bilo struje, pa je tako i moje prvo saznanje o težini razaranja 11. marta došlo kroz japanski internet servis na mobilnom telefonu. Kao udarna vest pisalo je „Zemljotres jačine 7 u prefekturi Mijagi. Izdato upozorenje za cunami“. 

Danas su na japanskoj nacionalnoj televiziji NHK saopštili da je komisija za nuklearnu bezbednost donela odluku da se ocena nivoa nesreće u Fukušimi Dai-ići poveća sa petog na najviši, černobilski, sedmi stepen prema međunarodnim standarima INES (International Nuclear Event Scale). Nekoliko sati kasnije na Jutjubu se pojavio klip na kom poznati pevač Kazujoši Saito svira gitaru u sobi i peva „Znači sve je bila laž“, spominjući u tekstu pesme nuklearnu energiju i bez- bednost po građane. Kako će se nuklearna drama u Fukušimi završiti ostaje da se vidi. 

Fukušime ili kako razumeti krizu u Japanu?